Шахр-е Реј (персијски: شهر ری, „Град Рај“) или једноставно Рај (Реј; ری) је главни град округа Рај у провинцији Техеран, Иран. Некада посебан град, сада је апсорбиран у метрополитанско подручје Великог Техерана као 20. општина града Техерана, главног града земље.

Рај
شهر ری
Photos of Rey, Iran.JPG
Лево надесно, одозго према доле: кула Тугрул, светиште Шах АбдолАзим, дворац Реј, храм ватре Бахрам, дворац Рашкан и светилиште Биби Шахрбану.
Административни подаци
Држава Иран
ПокрајинаТехеран
Становништво
Становништво
 — 1996.250 000
Географске карактеристике
Координате35°21′ СГШ; 51°16′ ИГД / 35.35° СГШ; 51.26° ИГД / 35.35; 51.26Координате: 35°21′ СГШ; 51°16′ ИГД / 35.35° СГШ; 51.26° ИГД / 35.35; 51.26
Временска зонаUTC+3:30, Иранско стандардно време
Апс. висина1180 m
Површина2,996 km2
Рај на мапи Ирана
Рај
Рај
Рај на мапи Ирана
Позивни број021
Веб-сајт
tehran.ir

Историјски познат као Рагес (/ ˈреɪдʒәз /), Раги и Арсакиа, Рај је најстарији постојећи град у провинцији Техеран. У класично доба то је био истакнути град који је припадао Медији, политичкој и културној бази Међана.[1] Древни персијски натписи и Авеста (Зороастријско писмо), између осталих извора, сведоче о важности древног Раја.[2] Рај се помиње неколико пута у Апокрифу.[3] Такође је приказан на Појтингеровој карти из IV века. Град је био изложен озбиљном разарању током средњовековних инвазија Арапа, Турака и Монгола. Његова позиција престонице оживљена је за време владавине Бујидских Дајламита и Селуџучких Турака.[4] Рај је богатији од многих других древних градова по броју својих историјских споменика. Неолитско налазиште Чешме Алија, реконструисани дворац Реј из средњег доба, дворац Рашкан из периода Партије, зоарастријски храм ватре Бахрам из сасанидског периода и некада Зороастријанско, а сада исламско светиште Биби Шахрбану су међу многим археолошким налазиштима у Рају.

Рај је био дом многих историјских личности, укључујући краљеве, трговце, научнике и песнике. Средњовековни персијски научник Рази, једна од најзначајнијих личности медицинске науке, био је из Раја. Једна етимологија предложена за име Раданита - групе трговаца, од којих су неки јеврејског порекла, који су у раном средњем веку држали отворене Евроазијске трговачке путеве - повезујући их с Рајем.

Данас Рај има много индустријских постројења и фабрика које раде. Повезан је путем брзог транзитног система Техеранског метроа с остатком Великог Техерана.

ИмеУреди

Шахр-е Реј (شهر ری, Шахр-е Реј) је персијски за "Град Рај". Рај или Реј (ری) потиче од староперсијског Рага (𐎼𐎥𐎠). Забележен је на древном грчком језику Рагаи (Ραγαι) и Рагес (Ραγες), а на латинском језику Раги и Рагани. Једном је био преименован у Еуропос (Ευρωπος) у оквиру Селеукидског царства.

Име се изговара у различитим облицима, укључујући Рај, Реј, Рајј и Рхак. Енциклопедија Ираника користи назив Рај.[5]

ИсторијаУреди

Пољопривредна насеља су дуго успостављана као део културе висоравни на локалним подножјима, као што је то Чешме Алија у северном Рају, које потиче око 6.000 пре нове ере.[6] Успостављање Раја приписано је древним митолошким владарима, а верује се и да је Рај био седиште оснивача династије Зороастризма.

Класични периодУреди

Ахеменидски натпис Бехистун спомиње Рај (староперсијски: 𐎼𐎥𐎠, Рага; Акадски: 𒊏𒂵𒀪, ра-га-; еламитски: 𒊩𒋡𒀭, рак-кафор-ан) као део Медије, који је био политичка и културна база древних Међана , једаног од старих иранских народа.

Рај је био једно од главних упоришта Селеукидског царства.[7] Током периода Селеукида, генерал Александера Великог, Селеук I, преименовао је град у Еуропос (Ευρωπος), одавши тиме почаст свом родном граду у Македонији.[8] Рај је коришћен као једана од заменљивих престоница Партског царства, према Атенеју.[9] Према Исидору из Харака, у доба Парта и Селеукида, Рај је био окружен провинцијом Рагијана заједно са још четири града.[10]

 
Храм ватре Бахрам (Тепе Млин) је зороастријски храм ватре из времена Сасанидског царства у Рају, Иран.

Под Сасанидским царством, Рај (средњоперсијски: 𐭫𐭣𐭩) се налазио у близини центра царства. Била је то база моћне Куће Михран и Кућа Спандијада, две од седам великих кућа Ирана у време Сасанида.[11][12]

Средњи векУреди

Сиjаваш, син Мехрана и последњег краља Раја у Сасанидском царству, поражен је у борби против муслиманске инвазије 643. године.[11] Рај је тада коришћен као место за логоровање под арапском војном окупацијом.[13] У време Абасидског калифата, Рај је знатној мери обновљен и проширен у нови град по имену Мохамадија.[13]

Светиште Шах Абдул Азим, светилиште које садржи гроб Абд ел Азиз ел Хасанија,пете генерације потомака Хасана ибн Алија и пратиоца Мухамеда ел Такија, саграђен је у 9. веку.[14] Он остаје главно исламско светилиште града до данас.

Кулу тишине, у коју су Зороастријанци после муслиманских освајања дошли да ставе тела мртвих на отвореном, саградио је богати становник Раја на брду у 10. веку. Кулу, данас у рушевинама и означену као Габрије (израз који донира „Зороастријанци“, усвојен после муслиманског освајања), муслимани су, како се извештава, убрзо заузели.[15][16]


Такође из 10. века потиче и светиште Биби Шахр Бану, место некадашњег зороастријског храма посвећеног Анахити, древној иранској богињи воде. Храм је претворен у муслиманско светилиште за које се тврди да је ту сахрањена Шахрбану, легендарна сасанидска принцеза коју су муслимани заробили и удали за Хусејин ибн Алија, унука Мухамеда, утемељивача ислама. Вероватно је да је име Шахрбану, што значи „дама земље“, у ствари, приписивање Анахити, која је носила титулу бану („дама“).[17]

Рај је био један од главних градова династије Бујида.[18] Био је то један од градова који су били опремљени брзом поштанском службом, а која се претежно користила за преношење службених пошиљки.[19]

 
Тугрулова кула из 12. века из Сеџучког периода у Рају, Иран.

Рај је такође био главни град Сеџучког царства у 11. веку. За то време, град Рај је постигао своје највећи обим и успон. [13] Развио је велико градско тржиште које је такође имало користи од својих суседних области, укључујући некадашњи мали град Техеран,[6] и постао је изванредан центар за ткање свиле.[20] Комерцијална роба коју су трговци увозили преко Пута свиле допремна је на базар у Рају. Један од споменика који је преживео из овог периода је Тугрулова кула из 12. века, торањ од опеке, саграђен 1140. године, који се приписује Тугрулу I, оснивачу Селџучког царства.[21]

Рај је био дом шиитске муслиманске заједнице и неких од најранијих шиитских медреса у Ирану већ у 12. веку, барем једну коју је основао шиитски учењак Казвини Рази, пре каснијег службеног усвајања шиизма као државне религије Сафавида.[22]

 
Нагаре хане, грађевина идентификована као гробница пре инвазије Монгола, која се налази изван старих градских зидина Раjа.

У раном 13. веку, након монголске инвазије на Иран, Рај је био у значајној мери уништен. Напуштен је и на крају је изгубио на значају у односу на оближњи Техеран.[13] Рај је остао напуштен током времена Тимуридског царства.

Рана модерна временаУреди

Амин Рази, персијски географ из Раја који је живео у време династије Сафавида, сведочи о "неупоредивом обиљу" вртова и канала свог родног града. Године 1618. италијански аутор Пјетро Дела Вале описао је Рај као велики град са великим баштама којим је управљао гувернер покрајине, али да није био урбанизован и да изгледа није био насељен.[6]

Светилишта Шах Абдол Азим и Биби Шахрбану, међу осталим верске светиње широм Ирана, приметно су реконструисана током раног модерног периода, коришћењем архитектонских техника које су развијене од времена династије Сафавид а времена династије Каџар.[23][24][17]

Постоји рељеф који се налази код Чешме Алија из времена Фатх Али Шаха из династије Каџар, који се често користио за истраживање града, а који приказује владара Каџара у једној сцени како лови, замењујући бивши сасанидски рељеф који је приказивао древног персијског цара на исти начин. [21] Гравиран је 1831. године, а позадина је била украшена плочицама прекривеним стиховима.

Савремено добаУреди

 
Стара локомотива која је спајала Техеран и Рај на једној од најранијих иранских жељезница.

Средином 19. века, Рај је описан као место рушевина, и једино насеље око светишта Шах Абдол Азим..[25] Будући да је био једино важно ходочасничко место у близини краљевског двора у новој престоници Техерану, привукао је више људи да посете светилиште а двор је спонзорисао велику обнову.[26] Тако је између 1886. и 1888. године, под владавином каџарског владара Насера ел Дин Шаха, Рај постао прво место у Ирану које је железницом било повезано са главним градом.[27] Железница је имала кратку једноструку линију и превоз се обављао са неколико парних локомотива које су колоквијално назване машин дуди ("димна машина"), између терминала који су се називали гар (од француског гаре).

Ископавања у старом граду започела су крајем 19. века, а многим налазима је трговано. Између 1933. и 1936. године, брдо Чешме Али ископавали су археолози из Бостонског музеја ликовних уметности и Универзитетског музеја на Универзитету у Пенсилванији на челу са Ериком Шмитом, што је резултирало открићем бројних артефаката старих 7.000 година. Неки од откривених предмета изложени су у музејима у Ирану, Чикагу и Филаделфији. Због ширења насеља у 1980-им и 1990-има, брдо је углавном сравњено. Даља ископавања започела су 1997. године у сарадњи иранског Министарства за културну баштину, Одељења за археолошке науке Универзитета у Брадфорду и Одељења за археологију Универзитета у Техерану.

 
Маузолеј Реза Шах 1950-их година пре његовог уништења.

Године 1951., Реза Шах из династије Пахлави, други последњи шах царске државе Иран, сахрањен је по налогу свог сина и наследника Мохамада Резе Пахлавија у маузолеју који му је посвећен у Рају. Маузолеј је изграђен у близини светишта Шах Абдол Азим. Након револуције из 1979. године, маузолеј Резе Шаха уништен је под вођством Садега Калхалија, злогласног свештеника кога је Рухолах Хомеини именовао за шефа новооснованих револуционарних судова.

Угледни људиУреди

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Erdösy, George (1995). The Indo-Aryans of ancient South Asia: Language, material culture and ethnicity. Walter de Gruyter. стр. 165. »Possible western place names are the following: Raya-, which is also the ancient name of Median Raga in the Achaemenid inscriptions (Darius, Bisotun 2.13: a land in Media called Raga) and modern Rey south of Tehran« 
  2. ^ Minorsky, Vladimir; Bosworth, Clifford Edmund. „Al-Rayy”. Encyclopaedia of Islam: New Edition. 8. стр. 471—473. 
  3. ^ Judith 1:5, 15; Tobit 1:14, 5:5, 6:10.
  4. ^ Shahbazi, A. Shapur; Bosworth, C. Edmund (15. 12. 1990). „CAPITAL CITIES”. Encyclopædia Iranica. IV. стр. 768—774. 
  5. ^ Rante, Rocco (23. 7. 2010). „RAY i. ARCHEOLOGY”. Encyclopædia Iranica. 
  6. 6,0 6,1 6,2 Xavier de Planhol (2016). "TEHRAN i. A PERSIAN CITY AT THE FOOT OF THE ALBORZ". Encyclopædia Iranica (online ed.). Retrieved 30 December 2012.
  7. ^ Strootman, Rolf. „SELEUCID EMPIRE”. Encyclopædia Iranica (online изд.). Приступљено 16. 4. 2015. »In northern Iran, the principal Seleucid strongholds were Rhagae (near Tehran) and Hecatompylus (perhaps Šahr-e Qumis).« 
  8. ^ Kosmin 2013.
  9. ^ Duchesne-Guillemin, Jacques (21. 11. 2011). „DEIPNOSOPHISTAÍ”. Encyclopædia Iranica. VII. стр. 227—229. »The Parthian kings, according to Athenaeus (12.513f-14a), continued the Achaemenid practice of shifting the capital according to the season, spending the spring in Rhagae, the winter in Babylon, and the rest of the year in Hecatompylos (cf. Strabo, 16.1.16).« 
  10. ^ Shahbazi, A. Shapur (13. 10. 2011). „CHARAX”. Encyclopædia Iranica. V. стр. 365—366. 
  11. 11,0 11,1 Shahbazi, A. Shapour (26. 7. 2016). „Bahrām VI Čōbīn”. Encyclopædia Iranica. III. стр. 514—522. »(...) the family of Mehrān, one of the seven great houses of the Sasanian period (...) the family remained the hereditary margraves of Ray and produced notable generals (...) Mehrān, whose own son, Sīāvoš, King of Ray, fell fighting the Arabs in 643 (...)« 
  12. ^ Yarshater, Ehsan (19. 1. 2012). „ESFANDĪĀR (2)”. Encyclopædia Iranica. VIII. стр. 592—593. 
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 Rante, Rocco (23. 7. 2010). „RAY i. ARCHEOLOGY”. Encyclopædia Iranica. 
  14. ^ al-Qummi, Ja'far ibn Qūlawayh (2008). „107”. Kāmil al-Ziyārāt. trans. Sayyid Mohsen al-Husaini al-Mīlāni. Shiabooks.ca Press. стр. 658. 
  15. ^ Shahbazi, A. Shapur (17. 8. 2011). „ASTŌDĀN”. Encyclopædia Iranica. II. стр. 851—853. 
  16. ^ Pope, Arthur Upham; Ackerman, Phillis (1964). A Survey of Persian Art from Prehistoric Times to the Present. 4. Oxford University Press. стр. 1532. 
  17. 17,0 17,1 Boyce, Mary (15. 12. 1989). „BĪBĪ ŠAHRBĀNŪ”. Encyclopædia Iranica. IV. стр. 198. 
  18. ^ François de Blois (28. 11. 2011). „DĪVĀN”. Encyclopædia Iranica. VII. стр. 432—438. 
  19. ^ Floor, Willem (15. 12. 1990). „ČĀPĀR”. Encyclopædia Iranica. IV. стр. 764—768. 
  20. ^ Eilers, W.; Bazin, M.; Bromberger, C.; Thompson, D. „ABRĪŠAM”. Encyclopædia Iranica. I (online изд.). стр. 229-247. Приступљено 26. 1. 2014. 
  21. 21,0 21,1 Alizadeh, Abbas (15. 12. 1990). „ČAŠMA(-YE) ʿALĪ”. Encyclopædia Iranica. V. стр. 38—39. 
  22. ^ Morimoto, Kazuo (16. 3. 2015). „KETĀB AL-NAQŻ”. Encyclopædia Iranica (online изд.). 
  23. ^ Scarce, J. M. (15. 8. 2011). „ART IN IRAN x.1 Art and Architecture of the Qajar Period”. Encyclopædia Iranica. II. стр. 627—637. »The Qajars were diligent patrons, and their work can be seen at the important shrines of Imam Reżā at Mašhad, Fāṭema Maʿṣūma at Qom, ʿAbd-al-ʿAẓīm at Ray, (...) Second, mirrorwork mosaic, a technique used in late Safavid times to sheath a surface, was fully developed in the Qajar period. It was used to cover the inner surface of an ayvān or tālār as for example in the shrine of Shah ʿAbd-al-ʿAẓīm at Ray (...)« 
  24. ^ Hillenbrand, R. (11. 8. 2011). „ARCHITECTURE vi. Safavid to Qajar Periods”. Encyclopædia Iranica. II. стр. 345—349. »Their size naturally recalls Safavid work; indeed, the Qajars expanded Safavid buildings (e.g., Qom and Māhān) or imitated their decoration, sometimes quite shamelessly (e.g., golden ayvāns or domes at Mašhad, Ray, and Qom).« 
  25. ^ Brugsch, Heinrich (1862). Reise der Königlich preussischen Gesandtschaft nach Persien 1860 und 1861. 1. Leipzig. стр. 230. 
  26. ^ Madelung, W. (13. 7. 2011). „ABD-AL-ʿAẒĪM AL-ḤASANĪ”. Encyclopædia Iranica. I. стр. 96—97. 
  27. ^ Shahvar, Soli (7. 4. 2008). „Railroads i. The First Railroad Built and Operated in Persia”. Encyclopædia Iranica (online изд.). 

ИзвориУреди

Спољашње везеУреди

Претходник:
Нишапур
Престоница Селџучког царства (Персије)
1043–1051
Наследник:
Исфахан