Хусеин ибн Али

Ел Хусеин ибн 'Алī ибн Абī Тāлиб ибн 'Абд ел Муталиб ибн Хāшим ибн 'Абд Манаф или Хусејн (* 627, умро 10. октобар 680/ 5-61.), други син хазрети Алије и Фатиме и Мухамедов унук.[9] Прича о Хусеину централни је догађај у историји дуодецималних ши'ија. Муавију је после његове смрти наследио његов син Језид. Језид је постао халифа у Дамаску, али мимо уобичајене процедуре, јер је Муавија знатно раније присилио неке познате ашабе на верност Језиду, који је био познат по томе што је волео забаве. Неслагања о томе ко је најпогоднија личност за место халифе због духовних, политичких и верских разлога, а која нису била само ши'ијски аргументи, водила су многе познате личности да одбију да се прикључе Језиду. Међу њима су били Абдулах ибн Зубејр, син познатог ашаба, који се касније прогласио за халифа и једно време владао Меком, и Хусеин, Послаников унук, који је напустио Медину и склонио се у Меку.

Хусеин ибн Али
Трећи имам шиизама
Абу Абд Алах
Шабир
Calligraphic representation of Husayn's name in Rashidun form
Калиграфска репрезентација Хусеиновог имена у рашидунској форми
Име по рођењуٱلْحُسَيْن ٱبْن عَلِيّ
Друга именаХусајн ибн Али ибн Аби Талиб
Датум рођења10. јануар 626
(3 шабан AH 4)[1]
Место рођењаМедина, Хејаз
 Арабија
Датум смрти10. октобар 680.(680-10-10)(55 год.)
(10 Muharram AH 61)
Место смртиКарбала
 Омејадски калифат
Узрок смртиОдрубљена му је глава у Бици код Карбала
Место укопаИмамско Хусајн светилиште, Карбалска гувернатура, Ирак
32°36′59″N 44°01′56″E / 32.61639° СГШ; 44.03222° ИГД / 32.61639; 44.03222
ДеловањеУнук исламског пророка Мухамеда
Битка код Карбале
Имам
Титула
List
  • Сајид ал-Шухада
    (арапски за господ мученика)[2]
  • аш-Шахид[3]
    (арапски за мученик)
  • ас-Сибт[3]
    (арапски за унук)
  • Сајиду Шабаби Ахлил Јанах[3][4]
    (Арапски за лидер младих из раја)
  • ар-Рашид[3]
    (Арапски за праведно вођен)
  • ат-Таби ли Мардхатилах[3]
    (Арапски за следбених божје воље)
  • ал-Мубарак[3]
    (Арапски за благословљен)
  • ат-Тајиб[3]
    (Арапски за чист)
  • Сајидиш Шухада[5][6]
    (Арапски за за господ мученика)
  • алl-Вафи[3]
    (Арапски за лојалан)
  • Укунцу Али
    (Туркси за Трећи Али)
Мандат670–680
СупружникШархрбану (наводно )
Ум Рубаб
Ум Лајла
Ум Ишак[7]
ДецаАли Зајн ал Абидин
Сакина
Али Ал-Акбар
Sukaynah
Али ал-Асгхар[8]
Фатима ас-Сугхра

У Меки су га присталице наговориле да оде у Куфу, где су му осигурали подршку. Хусеин је послао свог нећака Муслима ибн Акила да припреми његов долазак. Међутим, ухваћен је и убијен од стране емевијског намесника. Хусеин се после тога одлучио да оде у Куфу са осамдесет чланва своје породице, и још шездесет других, од којих су половина били ашаби. Абдула, син халифе Омера, одговаро га је од овог пута. Језид је тада наредио свом намеснику Убејдулаху ибн Зијаду да пресретне Хусеина, коме се у међувремену придружило шест стотина људи. Међутим, војска од четири хиљаде људи под вођством Омера ибн Са'да (сина Са'да ибн Векаса) окружила га је на Кербали, покрај реке Еуфрат у Ираку. Одсечен осам дана од извора воде, он је преговарао са Језодовим трупама, све док није почела борба, а у почетку су то, сходно арапским обичајима, биле борбе појединаца. На крају је и сам Хусејн ушао у борбу где је, скрхан жеђу, ускоро убијен. Само двоје његове деце преживело је масакр, који је након тока следио. Његово убиство није имало велики утицај на тадашњу политичку ситуацију, али је постало симбол од велике важности за ши'ије, у почетку за врме Бујида, а још више после успона Сафавидске династије. Хусеин је за ши'ије имам, особа коју они смарају посредником између Бога и човека. Они верују да је ова функција наследна, и да је од Алије прешла Хусеиновим потомцима. Међу ши'ијама и данас постоји осећај кривице због догађаја у Кербели. Централни догађај везан за ову кривицу јесте обмањујући позив Хусеину и издаја од раних ши'ија из Куфе, који му нису пристигли у помоћ.

Први Сафавиди, који су успели да освоје Персију почетком шеснаестог вијека, искористили су и институционализовали ову кривицу. Као и други пре њих, Сафавиди су користили ши'изам као оруђе за добијање и одржавање политичке моћи, и као механизам друштвене контроле. Хусеинова смрт описана је с много крвавих и сажаљивих детаља у драми званој та'зија која се у ши'јском свету изводи неколико дана пре обележавања догађаја на Кербали. Суније на овај догађај гледају као на жалосно убиство Посланиковог другог најближег потомка. Иако га сматрају ужасном трагедијом, оно није постало лична и национална траума. Суније обиљежавају овај дан (10. мухарем), али не због догађаја на Кербели, већ је он обилежаван као празник и у Посланиково време. Данас неке ши'ије, приликом обележавања годишњице Хусеинове смрти, падају у транс или се рањавају идући улицама. Хусеиново турбе, још од сафавидског времена, постало је најважније светиште дуодецималних ши'ија.

Пре своје смрти, омејадски владар Муавија именовао је свог сина Језида за свог наследника, супротно споразуму Хасан-Муавија.[10] Када је Муавија умро 680. године, Јазид је захтевао да му се Хусеин закуне на верност. Хусаин је одбио да се обавеже на верност Јазиду, иако је то значило жртвовање његовог живота. Као последица тога, напустио је Медину, свој родни град, да би се склонио у Меку у 60. хиџретској години.[10][11] Тамо су му људи из Куфе послали депешу, тражећи његову помоћ и обећавајући му своју верност. Стога је путовао према Куфи,[10] након што је добио неке повољне индикације, заједно са малим караваном његових рођака и следбеника,[12] али у близини Карбале је његов караван пресрела Јазидова војска. Он је убијен и одрубљена му је главу у Бици код Карбале 10. октобра 680. године (10. мухарема 61. хиџретске године) од Језида, заједно са већином своје породице и сапутника, укључујући Хусановог шестомесечног сина Али ал-Асгхара, док су жене и остала децом узети као затвореници.[10][13] Бес због Хусеинове смрти претворен је у вапај који је помогао да се поткопа легитимитет Омејадског калифата, и на крају његово свргавање Абасидском револуцијом.[14][15]

РеференцеУреди

  1. ^ Shabbar, S.M.R. (1997). Story of the Holy Ka'aba. Muhammadi Trust of Great Britain. Архивирано из оригинала на датум 3. 9. 2014. Приступљено 23. 5. 2017. 
  2. ^ Nakash, Yitzhak (1. 1. 1993). „An Attempt To Trace the Origin of the Rituals of Āshurā¸”. Die Welt des Islams. 33 (2): 161—181. doi:10.1163/157006093X00063. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж al-Qarashi, Baqir Shareef (2007). The life of Imam Husain. Qum: Ansariyan Publications. стр. 58. 
  4. ^ Tirmidhi, Vol. II, p. 221 ; تاريخ الخلفاء، ص189 [History of the Caliphs]
  5. ^ A Brief History of The Fourteen Infallibles. Qum: Ansariyan Publications. 2004. стр. 95. 
  6. ^ Kitab al-Irshad. стр. 198. 
  7. ^ Reyshahri, Mohammad, Imam Hussain's encyclopedia in the Quran, Sunnah and History, Dar Al-Hadith Research Center, vol. 1, pg. 215
  8. ^ S. Manzoor Rizvi. The Sunshine Book. ISBN 1312600942. 
  9. ^ „Husayn ibn Ali”. Encyclopædia Britannica. »Al-Ḥusayn ibn ʿAlī, (born January 626, Medina, Arabia [now in Saudi Arabia]—died October 10, 680, Karbalāʾ, Iraq), hero in Shiʿi Islam, grandson of the Prophet Muhammad through his daughter Fāṭimah and son-in-law ʿAlī (the first imam of the Shiʿah and the fourth of the Sunni Rashidun caliphs).« 
  10. ^ а б в г Madelung, Wilferd. „HOSAYN B. ALI”. Iranica. Архивирано из оригинала на датум 30. 9. 2012. Приступљено 12. 1. 2008. 
  11. ^ Dakake 2007, стр. 81–82.
  12. ^ „Husayn ibn Ali | Biography, Death, & Significance”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 2. 3. 2020. Приступљено 12. 11. 2019. 
  13. ^ Gordon, 2005, pp. 144–146.
  14. ^ Cornell, Vincent J.; Kamran Scot Aghaie (2007). Voices of Islam. Westport, Conn.: Praeger Publishers. стр. 117 and 118. ISBN 9780275987329. Приступљено 4. 11. 2014. 
  15. ^ Robinson, Chase F. (2010). „5 - The rise of Islam, 600–705”. The New Cambridge History of Islam (6 vols.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 215. ISBN 978-0-521-51536-8. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди