Ronjenje

Ronjenje je danas jedan od sportova koji se najbrže širi svetom, a oduvek je postojala čovekova želja da se spusti ispod površine mora, jezera, bilo u svrhu spasavanja, lova, rekreacije ili u vojne svrhe.

Istorija ronjenjaUredi

 
Ronioci Aleksandra Velikog

Danas se ne može sa sigurnošću utvrditi kada se ronjenje prvi puta pojavilo, ali postoje neki dokazi da je to bilo 5.000 godina pre nove ere. Prvi materijalni trag postoji na asirskom reljefu i iz godine 885. p. n. e., a rani i autentičan zapis u rukopisima grčkog istoričara Herodota.

Ronjenje je takođe bilo motivisano vojnim razlozima, te su tako ronioci Aleksandra Velikog u luci Tir nakon opsade 332. p. n. e. uklanjali prepreke.

Najvažniji posao ronilaca u prošlosti bio je spasavanje tereta s potonulih brodova i o tome postoje pisani podaci. Već tokom prvog veka p. n. e., posao je bio tako dobro organizovan i ronioci su bili svrstani u platne razrede po kojima su razlike u naknadama zavisile o dubini ronjenja. Ronilo se isključivo na dah, a obuka je započinjala još u detinjstvu. Kamenje se upotrebljavalo umesto tega, ronilac bi bio vezan konopcima, i ronio bi do dubine od 31 metra.

 
Ronilac iz 16. veka

S vremenom su ljudi tražili na koji bi način mogli ostati što duže ispod površine, pa se u početku počelo služiti trstikom, a krajem 16. veka napravljen je prvi veliki korak i izumljeno je ronilačko zvono s otvorenim dnom, koje se spuštalo utezima vertikalno u vodu, omogućivši da vazduh ostane zarobljen unutar zidova zvona. Prvi podaci o takvom zvonu datiraju iz 1531. godine.

Osamdesetih godina 17. veka Amerikanac Vilijam Fips upotrebljavao je sistem zvona „majka i kći“, koja su roniocima omogućavala pristup prema nekoliko izvora vazduha, a godine 1690. engleski astronom Edmond Halej konstruisao je komplikovani sistem koji omogućava da se količina vazduha u zvonu dopunjava tako što je dovod vazduha bio povezan manjim zvonima, koja su bila smeštena niže od njega. Kada je sistem bio namešten, otvarao bi se ventil na posudi i viši je pritisak koji je delovao na posudu (zbog veće dubine) terao sveži vazduh prema ronilačkom zvonu. Halej je, zajedno sa još četvoricom, proveo sat i po na dubini od 18 metara u reci Temzi, prikazujući delotvornost svog izuma.

Englez Džon Letbridž je 1715. godine razvio „ronilačku omotnicu“ u kojoj je ronilac boravio unutar „bačve vazduha“, omotane kožom, sa staklenim otvorom za gledanje i dvama otvorima za ruke sa vodootpornim rukavicama. Letbridž je pisao da je sa njegovom opremom bilo moguće raditi na dubini od 18 metara i u trajanju od 34 minuta. Ipak je ta ronilačka oprema imala ista ograničenja kao i ronilačko zvono, nije bilo moguće manevrisanje i nedostajala je mogućnost kontunuiranog dovoda svežeg vazduha.

Augustus Sijebe je zabeležen kao izumitelj prve praktične odeće za ronjenje, iako je u to vreme nekoliko naučnika eksperimentisalo sa sličnim ronilačkim inovacijama, s obzirom na to da je vađenje predmeta sa potonulih brodova bio unosan posao koji je omogućavao kontinuirani rad na novim izumima.

GalerijaUredi

Vidi jošUredi

Spoljašnje vezeUredi