Отворите главни мени

Тир (арап. صور Ṣūr, грч. Τύρος) је град на југу Либана, на обали Средоземног мора. Удаљен је око 70 километара јужно од Бејрута и око 35 километара јужно од Сидона. Тир је четврти највећи град Либана. Према процени из 2005. у граду је живело 135.204 становника.

Тир
صور
TyreChrstQrtrPier.jpg
Тир
Административни подаци
Држава Либан
ГуверноратЈужни Либан
Становништво
Становништво
 — 2005.135.204
 — густина33.801 ст./km2
Географске карактеристике
Координате33°16′23″ СГШ; 35°13′01″ ИГД / 33.273056° СГШ; 35.216944° ИГД / 33.273056; 35.216944Координате: 33°16′23″ СГШ; 35°13′01″ ИГД / 33.273056° СГШ; 35.216944° ИГД / 33.273056; 35.216944
Временска зонаUTC+2, лети UTC+3
Површина4 км2
Тир на мапи Либана
Тир
Тир
Тир на мапи Либана

У граду се налази много античких споменика будући да је Тир био важан град Феничана и за време Старог Рима. По легенди у Тиру су рођене Европа и Дидона.

По Херодоту град је основан око 2750. године пре нове ере. Тирски трговци су били први трговци у Медитерану. Створили су своје колоније на обалама Егејског мора, на северној обали Африке, Сицилији, Корзици, Картагини и Шпанији. Древни град се налазио на острву, док је на копну било насеље Ушу. Град је имао изванредну луку и моћне одбрамбене зидове високе 46 m. Тир је био посебно познат по производњи драгоцене гримизне боје. Александар Велики је 332. године пре нове ере разрушио стари град и изградио превлаку која је спојила острво са копном.

Касније су овим градом владали Римљани, Омејадски халифат, крсташи, Мамелуци и Османлије. Крајем 10. века у граду је избио устанак хришћана против арапске власти након кога је становништво масакрирано. Тир припада држави Либан од њеног оснивања 1920.

Данас у граду живе шиитски муслимани, сунитски муслимани (палестинске избеглице) и мали број хришћана.

Александрова опсада Тира 332. пне
Остаци Римских стубова на месту Ал Мина
Тир 1934. године

ИсторијаУреди

Према митологији, Тир је родно место Европе и Дидоне, краљице Картагине. Изворно, у 3. миленијуму пне, се састојао од два дела, Стари град на острву и насеље Ушу на обали. Заправо име града на феничком значи „стена”, јер је Тир изграђен на стеновитом острву надомак обале[1]. У египатском архиву из Амарне (на глиненим плочицама клинастим писмом), постоје и писма управитеља Тира, Аби-Микуа, који је писао фараону Акнатону 1350. пне. У писмима спомиње дрво (које се извозило у Египат) и проблеме острвског града с водом и надирућим пламенима тзв. Хабируа (заједнички назив за Хананска номадска пламена). Према Хероду Тир је био снажна лука 1300. године, у време када, према Филону из Библоса који цитира митског феничког историчара Сахуниатона, градом влада краљ Абибал.[2]

Стари град је имао две луке, једну на северу острва и другу на јужној страни, те је управо због снажне луке, око 1200. п. н. е., Тир постао база из које Феничани почињу да се шире на цело подручје Средоземља. Феничани из Тира су основали колоније на острвима Егејског мора, Грчкој, северној обали Африке, на Сицилији, Корзици, међу Тартешанима на Иберском полуострву, па чак и Кадизу иза Херкулових стубова.

За време краља Хирама I Тир је склопио савез с Израелом под краљем Давидом, око 1000. пне. Око 900. пне Тир овладава градом Сидоном и оснива колонију Картагину, али га у исто време осваја асирски краљ Асурбанипал. Вавилонски краљ Набукодоносор II га заузима 573. године пне, после 13 година опсаде. Половином 6. века пне освајају га ахеменидски Персијци, а 332. п.н.е. Александар Велики га осваја послије 7 месеци опсаде, при чему је био приморан да направи земљани пролаз од обале до острва и од тада је Тир на полуострву. Убрзо након тога поновно припада Персијанцима, овај пут Селеукидима, али Тир успева да оствари самосталност 126. пне.

Од 64. п.н.е. Римљани овладају Тиром и његове обале је, према Матеју 15:21 и Марку 7:24) посетио и сам Исус са својим апостолима. Након смрти св. Степана ту је заснована хришћанска заједница коју је приликом свог трећег путовања посетио и Апостол Павле.

Године 628. године Арапи га освајају и пљачкају, а након неуспешне опсаде 1111. године, од 1124. до 1291. године је у поседу крсташа и постаје седиште бискупије, а најпознатији бискуп је био историчар Вилим Тирски. Године 1291. Мамелуци освајају Тир, и до 1920. године је у саставу Османског царства.

Град је озбиљно оштећен крајем 1978. године током Операције Литани, коју су предузеле Израелске снаге против ПЛО-а, али и током Либанског рата 1982. Што се поновило у Израелско-либанском рату 2006. године,[3] када су Израелски командоси напали ракетне положаје Хезболаха.[4]

Данас је Тир већински шијитски, с малом хришћанском заједницом[5] и више од 60,000 палестинских избеглица који су сунити. Странке Амал и Хезболах имају највише представника из Тира у Либанонском парламенту од 2009. године.

Галерија сликаУреди

Партнерски градовиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ P. Bikai, "The Land of Tyre"; M. Joukowsky, The Heritage of Tyre, 1992, 2. poglavlje, str. 13.
  2. ^ Donald R. Vance, Literary Sources for the History of Palestine and Syria: The Phœnician Inscriptions, 1994., The Biblical Archaeologist 57(1), str. 2.-19.
  3. ^ Očaj u Tiru MBC News 27. 7. 2006. Posjećeno 16. 4. 2011.
  4. ^ Napad izraelskih komandosa na Hezbolah u Tiru BBC News 5. 8. 2006. Posjećeno 16. 4. 2011.
  5. ^ „Bishop of Tyre: Christians in Lebanon have become a minority in their country”. 

ЛитератураУреди

  • AMADASI GUZZO Maria Giulia, BONNET Corinne, CECCHINI Serena Maria, XELLA Paolo, Dizionario della civiltà fenicia, Roma, Gremese Editore, 1992.
  • CARTER, Terry & DUNSTON, Lara. Libano, Torino, EDT. 2004. ISBN 978-88-7063-748-9.
  • DORAÏ, Mohammed Kamel. Les réfugies palestiniens au Liban. Une géographie de l'exil, Paris, CNRS, 2006.
  • FIRRO, Kais. Inventing Lebanon. Nationalism and the State Under the Mandate, London, I.B. Tauris, 2002.
  • KAUFMANN, Asher. Reviving Phoenicia. The Search for Identity in Lebanon, London, I.B. Tauris, 2004.
  • KHURI, Elias & BEYDOUN, Ahmad. Rappresentare il Mediterraneo. Lo sguardo libanese, Messina, Mesogea. 2006. ISBN 978-88-469-2021-8.
  • MOURAD, Bariaa. Du Patrimoine à la Muséologie : Conception d'un musée sur le site archéologique de Tyr, Thèse de DEA (études doctorales); Museum National d'Histoire Naturelle (MNHN), Étude réalisée en coopération avec l'Unesco, Secteur de la Culture, Division du Patrimoine Culturel, 1998.
  • QASSEM, Naim. Hizbullah. The Story From Within, London, Saqi Books. 2005. ISBN 978-0-86356-517-5.
  • SAAD-GHORAYEB, Amal. Hizbu'Llah. Politics and Religion, London, Pluto Press. 2002. ISBN 978-0-7453-1793-9.
  • SALIBI, Kamal. A House of Many Mansions: The History of Lebanon Reconsidered, London, I.B. Tauris. 1988. ISBN 978-0-520-06517-8.
  • SALIBI, K. The Modern History of Lebanon, Delmar, Caravan Books. 1977. ISBN 978-0-88206-015-6.
  • Bikai, Patricia Maynor. The Pottery of Tyre. Warminster: Aris and Phillips, 1978.
  • Bullitt, Orville H. Phoenicia and Carthage: A Thousand Years to Oblivion. Philadelphia: Dorrance, 1978.
  • Joukowsky, Martha, and Camille Asmar. The Heritage of Tyre: Essays On the History, Archaeology, and Preservation of Tyre. Dubuque, Iowa: Kendall/Hunt Pub. Co., 1992.
  • Woolmer, Mark. Ancient Phoenicia: An Introduction. London: Bristol Classical Press, 2011.

Спољашње везеУреди