Тир (арап. صور Ṣūr, грч. Τύρος) је град на југу Либана, на обали Средоземног мора. Удаљен је око 70 километара јужно од Бејрута и око 35 километара јужно од Сидона. Тир је пети по величини град Либана.[1] Према процени из 2005. у граду је живело 135.204 становника.[2]

Тир
صور
TyreChrstQrtrPier.jpg
Тир
Административни подаци
Држава Либан
ГуверноратЈужни Либан
Становништво
Становништво
 — 2005.135.204
 — густина33.801 ст./km2
Географске карактеристике
Координате33°16′23″ СГШ; 35°13′01″ ИГД / 33.273056° СГШ; 35.216944° ИГД / 33.273056; 35.216944Координате: 33°16′23″ СГШ; 35°13′01″ ИГД / 33.273056° СГШ; 35.216944° ИГД / 33.273056; 35.216944
Временска зонаUTC+2, лети UTC+3
Површина4 km2
Тир на мапи Либана
Тир
Тир
Тир на мапи Либана

У граду се налази много античких споменика будући да је Тир био важан град Феничана и за време Старог Рима.[3] По легенди у Тиру су рођене Европа и Дидона.

По Херодоту град је основан око 2750. године пре нове ере. Тирски трговци су били први трговци у Медитерану. Створили су своје колоније на обалама Егејског мора, на северној обали Африке, Сицилији, Корзици, Картагини и Шпанији. Древни град се налазио на острву, док је на копну било насеље Ушу. Град је имао изванредну луку и моћне одбрамбене зидове високе 46 m. Тир је био посебно познат по производњи драгоцене гримизне боје. Александар Велики је 332. године пре нове ере разрушио стари град и изградио превлаку која је спојила острво са копном.

Касније су овим градом владали Римљани, Омејадски халифат, крсташи, Мамелуци и Османлије. Крајем 10. века у граду је избио устанак хришћана против арапске власти након кога је становништво масакрирано. Тир припада држави Либан од њеног оснивања 1920. Данас у граду живе шиитски муслимани, сунитски муслимани (палестинске избеглице) и мали број хришћана.

Град као целина је унет у Унесков Списак светске баштине 1984. године.[4] Историчар Ернест Ренан је напоменуо: „Тире можете назвати градом рушевина, изграђеним од рушевина.[5][6]

Александрова опсада Тира 332. пне
Остаци Римских стубова на месту Ал Мина
Тир 1934. године

ИсторијаУреди

Према митологији, Тир је родно место Европе и Дидоне, краљице Картагине. Изворно, у 3. миленијуму пне, се састојао од два дела, Стари град на острву и насеље Ушу на обали. Заправо име града на феничком значи „стена”, јер је Тир изграђен на стеновитом острву надомак обале[7]. У египатском архиву из Амарне (на глиненим плочицама клинастим писмом), постоје и писма управитеља Тира, Аби-Микуа, који је писао фараону Акнатону 1350. пне. У писмима спомиње дрво (које се извозило у Египат) и проблеме острвског града с водом и надирућим пламенима тзв. Хабируа (заједнички назив за Хананска номадска пламена). Према Хероду Тир је био снажна лука 1300. године, у време када, према Филону из Библоса који цитира митског феничког историчара Сахуниатона, градом влада краљ Абибал.[8]

Стари град је имао две луке, једну на северу острва и другу на јужној страни, те је управо због снажне луке, око 1200. п. н. е., Тир постао база из које Феничани почињу да се шире на цело подручје Средоземља. Феничани из Тира су основали колоније на острвима Егејског мора, Грчкој, северној обали Африке, на Сицилији, Корзици, међу Тартешанима на Иберском полуострву, па чак и Кадизу иза Херкулових стубова.

За време краља Хирама I Тир је склопио савез с Израелом под краљем Давидом, око 1000. пне. Око 900. пне Тир овладава градом Сидоном и оснива колонију Картагину, али га у исто време осваја асирски краљ Асурбанипал. Вавилонски краљ Набукодоносор II га заузима 573. године пне, после 13 година опсаде. Половином 6. века пне освајају га ахеменидски Персијци, а 332. п.н.е. Александар Велики га осваја послије 7 месеци опсаде, при чему је био приморан да направи земљани пролаз од обале до острва и од тада је Тир на полуострву. Убрзо након тога поновно припада Персијанцима, овај пут Селеукидима, али Тир успева да оствари самосталност 126. пне.

Од 64. п.н.е. Римљани овладају Тиром и његове обале је, према Матеју 15:21 и Марку 7:24) посетио и сам Исус са својим апостолима. Након смрти св. Степана ту је заснована хришћанска заједница коју је приликом свог трећег путовања посетио и Апостол Павле.

Године 628. године Арапи га освајају и пљачкају, а након неуспешне опсаде 1111. године, од 1124. до 1291. године је у поседу крсташа и постаје седиште бискупије, а најпознатији бискуп је био историчар Вилим Тирски. Године 1291. Мамелуци освајају Тир, и до 1920. године је у саставу Османског царства.

Град је озбиљно оштећен крајем 1978. године током Операције Литани, коју су предузеле Израелске снаге против ПЛО-а, али и током Либанског рата 1982. Што се поновило у Израелско-либанском рату 2006. године,[9] када су Израелски командоси напали ракетне положаје Хезболаха.[10]

Данас је Тир већински шијитски, с малом хришћанском заједницом[11] и више од 60,000 палестинских избеглица који су сунити. Странке Амал и Хезболах имају највише представника из Тира у Либанонском парламенту од 2009. године.

КлимаУреди

Тир има Hot-summer mediterranean climate|топлу медитеранску климу (класификовану као Csa под Кепеновој класификацији климата), карактерисано са шест месеци суше од маја до октобра. У просеку, он има 300 сунчаних 300 годишње и годишња просечна температура је 20,8°C. Средња максимална температура у августу достиже највишу вредност од 30,8 °C, а најнижу на 10 °C у јануару. Просечно годишње падавине достигну и до 645 mm. Температура морске воде достиже минимум од 17 °C у фебруару и максимално 32 °C у августу. На дубини од 70 m стално је на 17-18 °C.[12]

У међувремену, пораст нивоа мора услед глобалног загревања прети обалском ерозијом до Тирског полуострва и залива.[13]

Галерија сликаУреди

Партнерски градовиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Tyre City, Lebanon
  2. ^ Maguire, Suzanne; Majzoub, Maya (2016). Osseiran, Tarek, ур. „TYRE CITY PROFILE” (PDF). reliefweb. UN HABITAT Lebanon. стр. 12, 16, 33—34, 39—43, 57, 72. Приступљено 29. 10. 2019. 
  3. ^ „The world's 20 oldest cities”. The Telegraph. 30. 5. 2017. Приступљено 25. 3. 2020. 
  4. ^ „World Heritage List: Tyre”. United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization. 2020. Приступљено 13. 3. 2020. 
  5. ^ Medlej, Youmna Jazzar; Medlej, Joumana (2010). Tyre and its history. Beirut: Anis Commercial Printing Press s.a.l. стр. 1—30. ISBN 978-9953-0-1849-2. 
  6. ^ Finlay, Victoria (2014). Colour: Travels Through the Paintbox. London: Hachette UK. ISBN 9780340733295. 
  7. ^ P. Bikai, "The Land of Tyre"; M. Joukowsky, The Heritage of Tyre, 1992, 2. poglavlje, str. 13.
  8. ^ Donald R. Vance, Literary Sources for the History of Palestine and Syria: The Phœnician Inscriptions, 1994., The Biblical Archaeologist 57(1), str. 2.-19.
  9. ^ Očaj u Tiru MBC News 27. 7. 2006. Posjećeno 16. 4. 2011.
  10. ^ Napad izraelskih komandosa na Hezbolah u Tiru BBC News 5. 8. 2006. Posjećeno 16. 4. 2011.
  11. ^ „Bishop of Tyre: Christians in Lebanon have become a minority in their country”. 
  12. ^ Yacoub, Adel; El Kayem, Cynthia; Moukaddem, Tala (15. 9. 2011). „Information Sheet on Ramsar Wetlands (RIS)–2009-2012version” (PDF). Ramsar Sites Information Service. Приступљено 15. 3. 2020. 
  13. ^ Brown, Sally (16. 10. 2018). „University research shows world heritage sites under threat from climate change”. University of Southampton. Приступљено 18. 3. 2020. 

ЛитератураУреди

  • AMADASI GUZZO Maria Giulia, BONNET Corinne, CECCHINI Serena Maria, XELLA Paolo, Dizionario della civiltà fenicia, Roma, Gremese Editore, 1992.
  • CARTER, Terry & DUNSTON, Lara. Libano, Torino, EDT. 2004. ISBN 978-88-7063-748-9.
  • DORAÏ, Mohammed Kamel. Les réfugies palestiniens au Liban. Une géographie de l'exil, Paris, CNRS, 2006.
  • FIRRO, Kais. Inventing Lebanon. Nationalism and the State Under the Mandate, London, I.B. Tauris, 2002.
  • KAUFMANN, Asher. Reviving Phoenicia. The Search for Identity in Lebanon, London, I.B. Tauris, 2004.
  • KHURI, Elias & BEYDOUN, Ahmad. Rappresentare il Mediterraneo. Lo sguardo libanese, Messina, Mesogea. 2006. ISBN 978-88-469-2021-8.
  • MOURAD, Bariaa. Du Patrimoine à la Muséologie : Conception d'un musée sur le site archéologique de Tyr, Thèse de DEA (études doctorales); Museum National d'Histoire Naturelle (MNHN), Étude réalisée en coopération avec l'Unesco, Secteur de la Culture, Division du Patrimoine Culturel, 1998.
  • QASSEM, Naim. Hizbullah. The Story From Within, London, Saqi Books. 2005. ISBN 978-0-86356-517-5.
  • SAAD-GHORAYEB, Amal. Hizbu'Llah. Politics and Religion, London, Pluto Press. 2002. ISBN 978-0-7453-1793-9.
  • SALIBI, Kamal. A House of Many Mansions: The History of Lebanon Reconsidered, London, I.B. Tauris. 1988. ISBN 978-0-520-06517-8.
  • SALIBI, K. The Modern History of Lebanon, Delmar, Caravan Books. 1977. ISBN 978-0-88206-015-6.
  • Bikai, Patricia Maynor. The Pottery of Tyre. Warminster: Aris and Phillips, 1978.
  • Bullitt, Orville H. Phoenicia and Carthage: A Thousand Years to Oblivion. Philadelphia: Dorrance, 1978.
  • Joukowsky, Martha, and Camille Asmar. The Heritage of Tyre: Essays On the History, Archaeology, and Preservation of Tyre. Dubuque, Iowa: Kendall/Hunt Pub. Co., 1992.
  • Woolmer, Mark. Ancient Phoenicia: An Introduction. London: Bristol Classical Press, 2011.
  • Jidejian, Nina (2018). TYRE Through The Ages (3rd изд.). Beirut: Librairie Orientale. стр. 13—17. ISBN 9789953171050. 
  • Bement, R B. Tyre; the history of Phoenicia, Palestine and Syria, and the final captivity of Israel and Judah by the Assyrians. Ulan Press. стр. 47. ASIN B009WP2MR8. 
  • Khoury Harb, Antoine Emile (2017). History of the Lebanese Worldwide Presence – The Phoenician Epoch. Beirut: The Lebanese Heritage Foundation. ISBN 9789953038520. 
  • Abousamra, Gaby; Lemaire, André (2013). „Astarte in Tyre According to New Iron Age Funerary Stelae”. Die Welt des Orients. Vandenhoeck & Ruprecht (GmbH & Co. KG). 43, H. 2 (2): 153—157. JSTOR 23608852. doi:10.13109/wdor.2013.43.2.153. 
  • La Boda, Sharon (1994). International Dictionary of Historic Places: Middle East and Africa. 4. Chicago and London: Fitzroy Dearborn. стр. 711. ISBN 1-884964-03-6. 
  • A visit to the Museum... The short guide of the National Museum of Beirut, Lebanon. Beirut: Ministry of Culture/Directorate General of Antiquities. 2008. стр. 37, 39, 49, 73, 75. ISBN 978-9953-0-0038-1. 
  • Morris, Robert (1876). Freemasonry in the Holy Land: Or, Handmarks of Hiram's Builders (10th изд.). Chicago: Knight & Leonard. стр. 35, 93, 95, 97. 
  • Gubel, Éric (1983). Gubel, Éric; Lipinski, Edward; Servais-Soyez, Brigitte, ур. Art in Tyre in the First and Second Iron Age. Redt Tyrus/Sauvons Tyr: Histoire phénicienne/Fenincische Geschiedenis. Leuven: Peeter. стр. 23—52. ISBN 9789070192136. 

Спољашње везеУреди