Википедија

Tir

град у јужном Либану, такође древни феничански град и легендарно родно место Европе и Елисе (Дидоне)

Tir (arap. صور Ṣūr, grč. Τύρος) je grad na jugu Libana, na obali Sredozemnog mora. Udaljen je oko 70 km južno od Bejruta i oko 35 km južno od Sidona. Tir je peti po veličini grad Libana.[1] Prema proceni iz 2005. u gradu je živelo 135.204 stanovnika.[2]

Tir
صور
Tir
Administrativni podaci
Država Liban
GuvernoratJužni Liban
Stanovništvo
Stanovništvo‍
 — 2005.135.204
 — gustina33.801 st./km2
Geografske karakteristike
Koordinate33° 16′ 23″ S; 35° 13′ 01″ I / 33.273056° S; 35.216944° I / 33.273056; 35.216944
Vremenska zonaUTC+2, leti UTC+3
Površina4 km2
Tir na karti Libana
Tir
Tir
Tir na karti Libana

U gradu se nalazi mnogo antičkih spomenika budući da je Tir bio važan grad Feničana i za vreme Starog Rima.[3] Po legendi u Tiru su rođene Evropa i Didona.

Po Herodotu grad je osnovan oko 2750. godine pre nove ere. Tirski trgovci su bili prvi trgovci u Mediteranu. Stvorili su svoje kolonije na obalama Egejskog mora, na severnoj obali Afrike, Siciliji, Korzici, Kartagini i Španiji. Drevni grad se nalazio na ostrvu, dok je na kopnu bilo naselje Ušu. Grad je imao izvanrednu luku i moćne odbrambene zidove visoke 46 m. Tir je bio posebno poznat po proizvodnji dragocene grimizne boje. Aleksandar Veliki je 332. godine pre nove ere razrušio stari grad i izgradio prevlaku koja je spojila ostrvo sa kopnom.

Kasnije su ovim gradom vladali Rimljani, Omejadski halifat, krstaši, Mameluci i Osmanlije. Krajem 10. veka u gradu je izbio ustanak hrišćana protiv arapske vlasti nakon koga je stanovništvo masakrirano. Tir pripada državi Liban od njenog osnivanja 1920. Danas u gradu žive šiitski muslimani, sunitski muslimani (palestinske izbeglice) i mali broj hrišćana.

Grad kao celina je unet u Uneskov Spisak svetske baštine 1984. godine.[4] Istoričar Ernest Renan je napomenuo: „Tire možete nazvati gradom ruševina, izgrađenim od ruševina.”[5][6]

Aleksandrova opsada Tira 332. p. n. e.
Ostaci Rimskih stubova na mestu Al Mina
Tir 1934. godine

Istorija uredi

Prema mitologiji, Tir je rodno mesto Evrope i Didone, kraljice Kartagine. Izvorno, u 3. milenijumu pne, se sastojao od dva dela, Stari grad na ostrvu i naselje Ušu na obali. Zapravo ime grada na feničkom znači „stena”, jer je Tir izgrađen na stenovitom ostrvu nadomak obale[7]. U egipatskom arhivu iz Amarne (na glinenim pločicama klinastim pismom), postoje i pisma upravitelja Tira, Abi-Mikua, koji je pisao faraonu Aknatonu 1350. p. n. e. U pismima spominje drvo (koje se izvozilo u Egipat) i probleme ostrvskog grada s vodom i nadirućim plamenima tzv. Habirua (zajednički naziv za Hananska nomadska plamena). Prema Herodu Tir je bio snažna luka 1300. godine, u vreme kada, prema Filonu iz Biblosa koji citira mitskog feničkog istoričara Sahuniatona, gradom vlada kralj Abibal.[8]

Stari grad je imao dve luke, jednu na severu ostrva i drugu na južnoj strani, te je upravo zbog snažne luke, oko 1200. p. n. e., Tir postao baza iz koje Feničani počinju da se šire na celo područje Sredozemlja. Feničani iz Tira su osnovali kolonije na ostrvima Egejskog mora, Grčkoj, severnoj obali Afrike, na Siciliji, Korzici, među Tartešanima na Iberskom poluostrvu, pa čak i Kadizu iza Herkulovih stubova.

Za vreme kralja Hirama I Tir je sklopio savez s Izraelom pod kraljem Davidom, oko 1000. p. n. e. Oko 900. p. n. e. Tir ovladava gradom Sidonom i osniva koloniju Kartaginu, ali ga u isto vreme osvaja asirski kralj Asurbanipal. Vavilonski kralj Nabukodonosor II ga zauzima 573. godine p. n. e, posle 13 godina opsade. Polovinom 6. veka p. n. e. osvajaju ga ahemenidski Persijci, a 332. p. n. e. Aleksandar Veliki ga osvaja poslije 7 meseci opsade, pri čemu je bio primoran da napravi zemljani prolaz od obale do ostrva i od tada je Tir na poluostrvu. Ubrzo nakon toga ponovno pripada Persijancima, ovaj put Seleukidima, ali Tir uspeva da ostvari samostalnost 126. p. n. e.

Od 64. p. n. e. Rimljani ovladaju Tirom i njegove obale je, prema Mateju 15:21 i Marku 7:24) posetio i sam Isus sa svojim apostolima. Nakon smrti sv. Stepana tu je zasnovana hrišćanska zajednica koju je prilikom svog trećeg putovanja posetio i Apostol Pavle.

Godine 628. godine Arapi ga osvajaju i pljačkaju, a nakon neuspešne opsade 1111. godine, od 1124. do 1291. godine je u posedu krstaša i postaje sedište biskupije, a najpoznatiji biskup je bio istoričar Vilijam Tirski. Godine 1291. Mameluci osvajaju Tir, i do 1920. godine je u sastavu Osmanskog carstva.

Grad je ozbiljno oštećen krajem 1978. godine tokom Operacije Litani, koju su preduzele Izraelske snage protiv PLO-a, ali i tokom Libanskog rata 1982. Što se ponovilo u Izraelsko-libanskom ratu 2006. godine,[9] kada su Izraelski komandosi napali raketne položaje Hezbolaha.[10]

Danas je Tir većinski šijitski, s malom hrišćanskom zajednicom[11] i više od 60,000 palestinskih izbeglica koji su suniti. Stranke Amal i Hezbolah imaju najviše predstavnika iz Tira u Libanonskom parlamentu od 2009. godine.

Klima uredi

Tir ima Hot-summer mediterranean climate|toplu mediteransku klimu (klasifikovanu kao Csa pod Kepenovoj klasifikaciji klimata), karakterisano sa šest meseci suše od maja do oktobra. U proseku, on ima 300 sunčanih 300 godišnje i godišnja prosečna temperatura je 20,8°C. Srednja maksimalna temperatura u avgustu dostiže najvišu vrednost od 30,8 °C, a najnižu na 10 °C u januaru. Prosečno godišnje padavine dostignu i do 645 mm. Temperatura morske vode dostiže minimum od 17 °C u februaru i maksimalno 32 °C u avgustu. Na dubini od 70 m stalno je na 17-18 °C.[12]

U međuvremenu, porast nivoa mora usled globalnog zagrevanja preti obalskom erozijom do Tirskog poluostrva i zaliva.[13]

Galerija slika uredi

  •  
    Južna morska obala Tira
  •  
    Rimska agora u Al Mini
  •  
    Rimski hipodrom
  •  
    Slavoluk Al-Bas
  •  
    Uska ulica u hrišćanskoj četvrti

Partnerski gradovi uredi

Reference uredi

  1. ^ Tyre City, Lebanon
  2. ^ Maguire, Suzanne; Majzoub, Maya (2016). Osseiran, Tarek, ur. „TYRE CITY PROFILE” (PDF). reliefweb. UN HABITAT Lebanon. str. 12, 16, 33—34, 39—43, 57, 72. Pristupljeno 29. 10. 2019. 
  3. ^ „The world's 20 oldest cities”. The Telegraph. 30. 5. 2017. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  4. ^ „World Heritage List: Tyre”. United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization. 2020. Pristupljeno 13. 3. 2020. 
  5. ^ Medlej, Youmna Jazzar; Medlej, Joumana (2010). Tyre and its history. Beirut: Anis Commercial Printing Press s.a.l. str. 1—30. ISBN 978-9953-0-1849-2. 
  6. ^ Finlay, Victoria (2014). Colour: Travels Through the Paintbox. London: Hachette UK. ISBN 9780340733295. 
  7. ^ P. Bikai, "The Land of Tyre"; M. Joukowsky, The Heritage of Tyre, 1992, 2. poglavlje, str. 13.
  8. ^ Donald R. Vance, Literary Sources for the History of Palestine and Syria: The Phœnician Inscriptions, 1994., The Biblical Archaeologist 57(1), str. 2.-19.
  9. ^ Očaj u Tiru MBC News 27. 7. 2006. Posjećeno 16. 4. 2011.
  10. ^ Napad izraelskih komandosa na Hezbolah u Tiru BBC News 5. 8. 2006. Posjećeno 16. 4. 2011.
  11. ^ „Bishop of Tyre: Christians in Lebanon have become a minority in their country”. 
  12. ^ Yacoub, Adel; El Kayem, Cynthia; Moukaddem, Tala (15. 9. 2011). „Information Sheet on Ramsar Wetlands (RIS)–2009-2012version” (PDF). Ramsar Sites Information Service. Pristupljeno 15. 3. 2020. 
  13. ^ Brown, Sally (16. 10. 2018). „University research shows world heritage sites under threat from climate change”. University of Southampton. Pristupljeno 18. 3. 2020. 

Literatura uredi

  • AMADASI GUZZO Maria Giulia, BONNET Corinne, CECCHINI Serena Maria, XELLA Paolo, Dizionario della civiltà fenicia, Roma, Gremese Editore, 1992.
  • CARTER, Terry & DUNSTON, Lara. Libano, Torino, EDT. (2004) ISBN 978-88-7063-748-9.
  • DORAÏ, Mohammed Kamel. Les réfugies palestiniens au Liban. Une géographie de l'exil, Paris, CNRS, 2006.
  • FIRRO, Kais. Inventing Lebanon. Nationalism and the State Under the Mandate, London, I.B. Tauris, 2002.
  • KAUFMANN, Asher. Reviving Phoenicia. The Search for Identity in Lebanon, London, I.B. Tauris, 2004.
  • KHURI, Elias & BEYDOUN, Ahmad. Rappresentare il Mediterraneo. Lo sguardo libanese, Messina, Mesogea. (2006) ISBN 978-88-469-2021-8.
  • MOURAD, Bariaa. Du Patrimoine à la Muséologie : Conception d'un musée sur le site archéologique de Tyr, Thèse de DEA (études doctorales); Museum National d'Histoire Naturelle (MNHN), Étude réalisée en coopération avec l'Unesco, Secteur de la Culture, Division du Patrimoine Culturel, 1998.
  • QASSEM, Naim. Hizbullah. The Story From Within, London, Saqi Books. (2005) ISBN 978-0-86356-517-5.
  • SAAD-GHORAYEB, Amal. Hizbu'Llah. Politics and Religion, London, Pluto Press. (2002) ISBN 978-0-7453-1793-9.
  • SALIBI, Kamal. A House of Many Mansions: The History of Lebanon Reconsidered, London, I.B. Tauris. (1988) ISBN 978-0-520-06517-8.
  • SALIBI, K. The Modern History of Lebanon, Delmar, Caravan Books. (1977) ISBN 978-0-88206-015-6.
  • Bikai, Patricia Maynor. The Pottery of Tyre. Warminster: Aris and Phillips, 1978.
  • Bullitt, Orville H. Phoenicia and Carthage: A Thousand Years to Oblivion. Philadelphia: Dorrance, 1978.
  • Joukowsky, Martha, and Camille Asmar. The Heritage of Tyre: Essays On the History, Archaeology, and Preservation of Tyre. Dubuque, Iowa: Kendall/Hunt Pub. Co., 1992.
  • Woolmer, Mark. Ancient Phoenicia: An Introduction. London: Bristol Classical Press, 2011.
  • Jidejian, Nina (2018). TYRE Through The Ages (3rd izd.). Beirut: Librairie Orientale. str. 13—17. ISBN 9789953171050. 
  • Bement, R B. Tyre; the history of Phoenicia, Palestine and Syria, and the final captivity of Israel and Judah by the Assyrians. Ulan Press. str. 47. ASIN B009WP2MR8. 
  • Khoury Harb, Antoine Emile (2017). History of the Lebanese Worldwide Presence – The Phoenician Epoch. Beirut: The Lebanese Heritage Foundation. ISBN 9789953038520. 
  • Abousamra, Gaby; Lemaire, André (2013). „Astarte in Tyre According to New Iron Age Funerary Stelae”. Die Welt des Orients. Vandenhoeck & Ruprecht (GmbH & Co. KG). 43, H. 2 (2): 153—157. JSTOR 23608852. doi:10.13109/wdor.2013.43.2.153. 
  • La Boda, Sharon (1994). International Dictionary of Historic Places: Middle East and Africa. 4. Chicago and London: Fitzroy Dearborn. str. 711. ISBN 1-884964-03-6. 
  • A visit to the Museum... The short guide of the National Museum of Beirut, Lebanon. Beirut: Ministry of Culture/Directorate General of Antiquities. 2008. str. 37, 39, 49, 73, 75. ISBN 978-9953-0-0038-1. 
  • Morris, Robert (1876). Freemasonry in the Holy Land: Or, Handmarks of Hiram's Builders (10th izd.). Chicago: Knight & Leonard. str. 35, 93, 95, 97. 
  • Gubel, Éric (1983). Gubel, Éric; Lipinski, Edward; Servais-Soyez, Brigitte, ur. Art in Tyre in the First and Second Iron Age. Redt Tyrus/Sauvons Tyr: Histoire phénicienne/Fenincische Geschiedenis. Leuven: Peeter. str. 23—52. ISBN 9789070192136. 

Spoljašnje veze uredi

 
Tir na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тир&oldid=27552365”