Runska magija

Stari germanski alfabet, rune, u bukvalnom prevodu znači: misterija, tajna, šapat. Oko njega se već vekovima plete misterija jer je reč o neobičnom pismu koje ima dublje značenje. Svaka runa, pored fonetskog glasa, ima svoje ezoterično značenje, to jest svaki simbol poseduje određene karakteristike. Rune ne služe samo za pisanje, već i za proricanje i magiju. Najstariji zapisi runa datiraju iz 1. veka naše ere. Pretpostavlja se da je pismo nastalo i ranije. Sve do 16. veka koristile su se na prostoru Evrope. Nastale su kao pismo germaskih plemena, ali su se brzo proširile na sever kontinenta i danas su najviše poznate kao vikinško pismo. Najstariji tip runa zove se "Elder Futhark" i sadržao je 24 simbola. Naziv je nastao od prvih 6 slova alfabeta: f, u, th, a, r, k. Pri osvajanju Britanije germanska plemena Angli, Saksonci i Juti su poneli znanje o runama, pa su tako nastale anglo-saksonske rune, sa 33 simbola. Zapisi u runama pronađeni su i na Balkanu, u Nemačkoj, Skandinaviji, Britaniji, pa čak i na Grenlandu. Najzanimnjivije, veoma stari zapisi pronađeni su u Severnoj Americi, čime je još jednom potvrđena teorija da su Vikinzi stigli do „novog sveta“ mnogo pre Kolumba. Gde god da su išli Vikinzi su se služili runama da bi se izrazili. Pronađeno je mnoštvo zapisa, poetskih i u prozi, na svemu, od velikih kamenih spomenika do kućnih predmeta. Slova su oštrih uglova i pravih linija, jer su nastala urezivanjem u kamen i drvo. Izvor za ovo pismo nije sasvim otkriven. Postije sličnosti sa etrurskim pismom, koje se razvijalo na severu Italije, ali i sa grčkim i latinskim. Skandinavci imaju svoju priču o nastanku runa. Legenda kaže da je vrhovni bog Odin proveo devet dana proboden na drvetu ne bi li primio okultna znanja. Tokom devet vetrovitih noći saznao je za misteriju runa, koju je zatim preneo narodu. Verovanje u božansko poreklo runa dovelo je i do njihovih magičnih moći. Naime, rune služe za gatanje, proricanje, takozvano „gledanje runa“. Tacit je u svojoj „Germaniji“ zapisao čitav proces: odseče se grana sa neke voćke i isecka se na male delove. Na svaki komad grane zapisuje se po jedna runa. Zatim se grančice nasumice bacaju na belu tkaninu, a Majstor Runa sa očima uprtim ka nebu bira tri grančice i čita znake koji su na njima zapisani. Ovakvo gatanje nije u pravom smislu proricanje, jer se verovalo da rune samo otkrivaju najverovatniji ishod, a na čoveku je da ga promeni ukoliko mu se ne dopada. Korišćene su i za bacanje čini, ali su Vikinzi jasno zapisali: „Čovek ne sme koristiti rune za čini, dok ne nauči da ih dobro čita“. Majstori su pozivani pred polazak u boj, da izaberu rune koje donose sreću i čuvaju od zlih duhova. Simboli su urezivani u mačeve, brodove, štitove, a ratnici su polazili u bitku verujući da ništa ne može nauditi moći runa. Danas se mogu naći mnogobrojni spomenici sa urezanim runama. Često je nadgrobno kamenje obeleženo magičnim simbolima koje će pokojniku olakšati prelazak na onaj svet. Norvežani su koristili rune uporedo sa hrišćanskim simbolima sve do 17. veka. U to vreme crkva je zabranila njihovu upotrebu u nameri da iskoreni svaku vrstu sujeverja, paganizma i magije. Rune su izašle iz široke upotrebe, ali nisu sasvim nestale, a u poslednje vreme mnogo je pokušaja da se u upotrebu vrati enigmatsko vikiško pismo.