Ruska imperatorska vojska
Ruska imperatorska vojska (rus. Русская императорская армия), bila je regularna, stajaća vojska Ruske Imperije od 1699. do 1917. godine. Zamenila je dotadašnju feudalnu vojsku, strelce i pukove novog stroja.
Reforme Petra Velikog uredi
Nakon neuspeha u prvoj opsadi Azova 1695. i pobune moskovskih strelaca 1698, dotadašnja ruska vojska pokazala je i svoju vojničku slabost i političku nepouzdanost. Strelci su ukinuti, i prustupilo se formiranju profesionalne stajaće vojske po uzoru na dva gardijska puka (Semjonovski i Preobraženski), koji su osnovani 1691. i obučeni po francuskom uzoru pod komandom Švajcarca Fransoa Leforta, sa modernim uniformama (zelenim mundirima i trorogim šeširima) i oružjem (puške kremenjače sa bajonetima, ručne granate).[1] 1699. donet je novi zakon o dobrovoljnom upisivanju seljaka u vojničke regularne pukove. Tako su u vojsku regrutovani seljaci od 17. do 35. godine, na doživotnu vojnu službu, i formirani su regularni pešadijski, grenadirski i dragonski pukovi, dok je oficirski kadar regrutovan od plemića i stranih najamnika[1]. Istaknuti vojnici mogli su da napreduju i zasluže oficirski čin i plemićku titulu. Vojska je organizovana u divizije, brigade i bataljone, a uvedeni su i evropski vojnički činovi, od kaplara do general-feldmaršala.[1] Ova vojska usavršavaće se u borbi protiv Šveđana tokom celog Velikog severnog rata, sve do 1721.
Organizacija uredi
Po "Vojničkom pravilu" iz 1716. Armija se sastojala iz 3 roda: pešadije, konjice i artiljerije. Glavni rod je pešadija, podeljena u pukove koji se sastoje od 2 bataljona po 4 čete (od kojih je jedna grenadirska), sa pridodatom poljskom (lakom) artiljerijom. U operativnoj vojsci je 1724. bilo 112.000 ljudi (70.000 pešaka i 30.000 konjanika) i 480 topova, uz još 78.000 vojnika po garnizonima i oko 35.000 kozaka, neregularne konjice, naseljenik u pograničnim oblastima. U vreme Petra Velikog reformisano je i upravljanje vojskom (1720. osnovan je Vojni Kolegijum-ministarstvo vojske) i obrazovanje oficira (osnivanjem Vojne Akademije u Moskvi 1712. i Petrogradu 1714)[1]. 1795. vojni rok je skraćen na 25 godina, a vojska je imala preko 500.000 ljudi, dok je 1853. porasla na 1.250.000 vojnika.[2].
Taktika uredi
Pešadija je počinjala borbu plotunskom paljbom (linijska taktika), a zatim je prelazila u napad bajonetima. Konjica (dragoni, grenadiri i kirasiri) je raspoređivana na krilima, čekajući priliku za juriš, a artiljerija je pridodavana pešadijskim i konjičkim jedinicama, uz uvođenje karteča (topovska municija za blisku borbu, nalik lovačkoj sačmi)[1]. Krajem 18. veka, reformama Suvorova i Rumjanceva, pešadija napušta linijski poredak i formira kare (guste strojeve u obliku šupljeg četvorougla, sa bajonetima okrenutim napolje)[2].
Istorija uredi
Nakon početnih poraza (Bitka kod Narve), regularna ruska armija je odnela pobedu nad Švedskom u Velikom severnom ratu.
Tokom vladavine Jelisavete Petrovne, u Rusiju se iz Ugarske doselilo oko 6.000 srpskih vojnika, koji su naseljeni u Ukrajini, na granici sa Turskom[2]. U Sedmogodišnjem ratu ruska vojska je potukla Prusku armiju Fridriha Velikog i 1760. zauzela Berlin[3].
U doba Katarine Velike, ruska vojska pod komandom Suvorova je odnela pobede u podeli Poljske 1772-1795. i Rusko-turskom ratu (1768-1774) i (1787-92), osvojivši Krim i severnu obalu Crnog Mora, i ugušivši ustanak Pugačova.[4]
U Napoleonovim ratovima, ruska vojska pod komandom Kutuzova pretrpela je teške poraze kod Austerlica (1805), Fridlanda (1807) i Borodina (1812), a Napoleonov pohod na Rusiju zaustavljen je tek iza Moskve, zahvaljujući partizanskom ratovanju neregularnih jedinica, većinom seljaka i dobrovoljaca. U pohodu na Rusiju Napoleon je izgubio 500.000 ljudi, a u proleće 1814. ruska vojska je ušla u Pariz[5].
Za vreme Nikolaja I (1825-55.) ruska vojska prodire na Kavkaz i guši ustanak u Poljskoj 1831. i Mađarsku revoluciju 1848., ali je poražena u Krimskom ratu(1853-56.)[6].
Poslednja pobeda carske ruske vojske bio je Rusko-turski rat (1876-78.), za kojim su usledili porazi u Rusko-japanskom ratu (1904-05.)[7] i Prvom svetskom ratu, koji je doneo kraj Ruskog carstva.
Reference uredi
- ^ a b v g d Gažević, Nikola (1970—1976). Vojna enciklopedija, knjiga 8. Beograd : Vojnoizdavački zavod. str. 255—256.
- ^ a b v Gažević, Nikola (1970—1976). Vojna enciklopedija, knjiga 8. Beograd : Vojnoizdavački zavod. str. 257—262.
- ^ Fajfrić 2008, str. 342–344
- ^ Fajfrić 2008, str. 357–364
- ^ Fajfrić 2008, str. 379–432
- ^ Fajfrić 2008, str. 451–455
- ^ Fajfrić 2008, str. 504.
Literatura uredi
- Gažević, Nikola (1970—1976). Vojna enciklopedija, knjiga 8. Beograd : Vojnoizdavački zavod. str. 255—256.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. izd.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
- Gažević, Nikola (1970—1976). Vojna enciklopedija, knjiga 8. Beograd : Vojnoizdavački zavod. str. 255—256.
