Википедија

Ruske ikone

Ruski ikonopis - koji se razvio u srcu pravoslavne umetnosti stare Rusije, koji je pokrenut krajem X veka, tačnije 988., pokrštavanjem Rusa[1]. Po pravilu, ovi ikone su strogo sledile modele i formule koje je postavila vizantijska umetnost, na čelu sa prestonicom u Konstantinopolju[2]. Kako je vreme prolazilo, Rusi su proširili vokabular tipova i stilova daleko izvan svega ostalog u pravoslavnom svetu. Ikonografija je postala jezgro stare ruske kulture do kraja XVII veka, kada je, u petrovsko doba, postao zastupljen sekularni pogled na umetnost.

Andrej Rubljov, Sveta Trojica,1411 g. ili 1425-27 gg.

Lična, inovativna i kreativna tradicija religiozne umetnosti Zapadne Evrope su u velikoj meri izostale u Rusiji pre 17. veka, kada je ruska ikonografija potpala pod snažan uticaj religioznih slika i gravura od i Protestantske i Katoličke Evrope. Tokom sredine 17. veka doplo je do promena u liturgije i službi, koju je pokrenuo je patrijarh Nikon, rezultiralo je raspadom u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Tradicionalisti, progonjeni "Staroritualci" ili "Staroverci"[3], su nastavili tradicionalnu stilizaciju ikona, dok je državna crkva izmenila svoj stil[3]. Od tada ikone su počele da se slikaju ne samo u tradicionalno stilizovanom i nerealističnom stilu, ali i u smesi ruske stilizacije i zapadnoevropskog realizma, i na zapadnoevropskom načinu, veoma sličnom katoličkoj religijskoj umetnosti tog vremena. Ovakve ikone, najčešće u ruskim pravoslavnim crkvama, takođe se ponekad mogu naći u različitim sui juris obredima katoličke crkve[4].

Ruske ikone su obično slikane na drvetu, često male, iako neke u crkvama i manastirima moug biti mnogo veće. Neke ruske ikone su napravljene od bakra[5]. Mnoge religiozne kuće u Rusiji imaju ikone na zidu u "Красный угол".

Postoji bogata istorija i složen verski simbolizam u vezi sa ikonama. U ruskim crkvama, naos je obično odvojen od svetišta sa ikonostasom, zidu sa ikonama sa duplim vratima u centru[6]. Ikone se smatraju za Jevanđelje na slici, i zato se posebna pažnja posvećuje slikanju ikona kako bi se osiguralo da je Jevanđelje verno i precizno prikazano.

Arhangel Gavrilo (Anđeo zlatnih vlasi), ikona iz 12. veka, koja se trenutno nalazi Ruskom muzeju u Sankt Peterburgu.

Reference uredi

  1. ^ Martin, Janet (1995). Medieval Russia, 980–1584. Cambridge. str. 6—7. ISBN 9780521676366. 
  2. ^ Brubaker, Leslie; John Haldon (2001). Byzantium in the iconoclast era (ca. 680-850): the sources. Ashgate. ISBN 9780754604181. 
  3. ^ a b A. Zenkovsky, Serge (1974). Medieval Russia's Epics, Chronicles, and Tales. str. 19—20. ISBN 9780452010864. 
  4. ^ Andreevich Uspenskiĭ, Boris (1976). The Semiotics of the Russian Icon. Peter de Ridder Press. str. 24. ISBN 9789031600786. 
  5. ^ Ahlborn, Richard E. and Vera Beaver-Bricken Espinola, eds. Russian Copper Icons and Crosses From the Kunz Collection: Castings of Faith. Washington, DC: Smithsonian Institution Press. 1991. 85 pages with illustrations, some colored. Includes bibliographical references pages 84-85. Smithsonian Studies in History and Technology: No. 51.
  6. ^ Evgenьevna Эtingof, Olьga (2005). Vizantiйskie ikonы VI - pervoй polovinы XIII veka v Rossii. Indrik. str. 124, 493. 

Spoljašnje veze uredi

 
Ruske ikone na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руске_иконе&oldid=26996260”