Said-paša Osmanović

Said-paša Osmanović bio je istaknuti političar s kraja 19. i početka 20. veka koji je živeo i radio na području Gornje Jablanice.

Biografija

Rođen je u 19. veku u selu Lapaštici. Pre oslobođenja Gornje Jablanice 1878. godine bio je viši turski oficir i vojni zapovednik Sofijskog sandžaka. Bilo mu je ime Said (Sait), od oca Osmana Saitovića. Njegovi sunarodnici su ga nazvali „Said-paša".

Posle poraza turske vojske sakrivao se u svom rodnom selu. U ratu je ranjen i izgubio je jedan prst. Na pritisak poručnika i komandanta bataljona Kraijnske vojske Dragutina Aranđelovića, Said se predao. Posle predaje Vrhovnoj komandi srpske vojske, s njim je u Nišu razgovarao i knjaz Milan Obrenović. Said je izrazio punu lojalnost srpskim vlastima. Vratio se u zavičaj i pozvao Arnaute da ne beže iz Gornje Jablanice, već da se vrate kućama. Zahvaljujući Saidu, zadržalo se više arnautskih porodica u selima: Lapaštici, Tupalu, Kapitu, Svircu, Đulekaru, Dediću (zaseok Medveđe) i Grbavcu. Said-paša se uključio u politički život Gornje Jablanice. Postao je i lični prijatelj srpskog kralja Milana. Godine 1886. izabran je za predsednika Buvsko-ravnobanjske opštine, a kada je ona ukinuta, postao je predsednik Medveđske opštine.

O Said-paši Osmanoviću ostavio je zapis Radoje Denić Raško iz Medveđe: „Prvi predsednik opštine bio je Said-paša iz sela Tupala. On nije bio paša u pravom smislu, nego je bio prvak kod Arnauta, pa su ga oni tako nazivali zato što je nekada, za vreme rata, bio neki vojni starešina, pa i sad nosi vojničku uniformu i sablju, a od naše države prima penziju od 60 dinara mesečno za zasluge koje je našoj vojsci učinio, a time i svoje selo Tupale obezbedio, da svi žitelji ostanu na svojim mestima slobodni kao naši građani, gde se i danas nalaze. Oni su Jugosloveni muslimanske vere. Učestvovali su u odbrani naše zemlje u svim ratovima i pokazuju se kao vrlo dobri i ispravni građani u svakom pogledu.” Said-paša Osmanović, bio je tada stariji čovek, šezdesetih godina visok i ugledan, jahao uvek dobrog konja sedlanika, naoružan sabljom i revolverom i imao uvek po nekog pratioca. Bio je društven i voleo je piće i veselja sa pesmama. Imao je običaj da uzvikne „Dole Švabo! Živeo Moskov (Rusi)!” On je imao brata Jusena, koji je bio najrazvijeniji čovek u ovom kraju sa ogromnom snagom. Kad prođe na konju pored drugog jahača, on jednom rukom skine jahača sa konja i metne ga pred sebe, na svog konja. Izvodio bi takve šale koje drugi ne mogu. Sait kao predsednik biran je od punopravnih glasača slobodnim javnim glasanjem. Tada su bili naprednjaci na vlasti. Od sreske vlade bi se naredilo za koga narod ima da glasa i narod bi bio poslušan. Sa gornjojablaničkim prvacima Said je 1903. godine pozdravio dolazak Petra Karađorđevića za srpskog kralja.