Svalbardski sporazum
Svalbardski sporazum, takođe poznat i kao Pariski sporazum je dokument koji reguliše pravni status arhipelaga Svalbard. Sporazum je potpisan u Parizu 9. februara 1920, a stupio je na snagu 14. avgusta 1925. godine. Zaključen je između SAD, UK, Danske, Francuske, Italije, Japana, Holandije i Švedske. SSSR (pravni naslednik Rusija) pridružio se sporazumu 1924. godine. Više od trideset drugih zemalja, sporazum su potpisale kasnije.
Prema tom dokumentu, arhipelag Svalbard je u vlasništvu Kraljevine Norveške, ali države potpisnice imaju jednako pravo na korišćenje prirodnih resursa na arhipelagu, kao i u aktivnostima oko njegovog istraživanja. U pogledu ekonomskih aktivnosti, prava koja koriste odredbe Ugovora, imaju samo Norveška i Rusija, koje na Svalbardu imaju rudnike uglja. Druge zemlje, su najčešće uključene samo u istraživačkim aktivnostima.
Svalbard je demilitarizovana zona. Godine 1950, norveška vlada najavila proglašenje neutralne teritorije Svalbarda, pod uslovom da NATO snage imaju pravo da krše tu neutralnost. Zbog ove objave, ali i drugih aktivnosti, Rusija i Norveška, ne malo puta su imale česte napetosti u arhipelagu.[1]