Sergej Prokofjev

Sergej Prokofjev
Sergej Prokofjev
	Sergej Prokofjev 1918. godine
Lični podaci
Puno ime	Sergej Sergejevič Prokofjev
Datum rođenja	23. april 1891.
Mesto rođenja	Sontsovka, Ruska Imperija
Datum smrti	5. mart 1953. (61 god.)
Mesto smrti	Moskva, SSSR
Zanimanje	pijanista, kompozitor

Sergej Sergejevič Prokofjev (rus. Сергей Сергеевич Прокофьев, 11. april/23. april 1891 — 5. mart 1953)^[2]^[3] bio je ruski^[4]^[5]^[6] sovjetski kompozitor, pijanista i dirigent.^[7] Kao tvorac priznatih remek-dela u mnogobrojnim muzičkim žanrovima, on se smatra jednim od vodećih kompozitora 20. veka. Njegovi radovi obuhvataju široko čuvena dela kao što je marš Zaljubljen u tri narandže, svita Poručnik Kiže, balet Romeo i Julija — iz koga je izveden „Ples vitezova” — i Peća i vuk. Od utvrđenih oblika i žanrova u kojima je radio, on je stvorio – ne računajući mladalačka dela – sedam završenih opera, sedam simfonija, osam baleta, pet klavirskih koncerata, dva violinska končerta, čelo končerto, simfonijski končerto za čelo i orkestar i devet završenih klavirskih sonata.

Biografija uredi

Sergej Prokofjev je počeo da komponuje sa deset godina. Muzici se učio od svoje majke. Godine 1904 počeo je studije na Sankt Petersburškom konzervatorijumu. Studirao je klavir, kompoziciju i instrumentaciju (profesor mu je bio Nikolaj Rimski-Korsakov). Tokom studija komponuje dela koja mu donose pozitivne kritike usled inovativnog pristupa. Od 1913 - 1915, Prokofjev putuje po Francuskoj, Engleskoj, Rimu i Švajcarskoj, a onda kroz Sibir do Japana i SAD.

Posle izbijanja Oktobarske revolucije živeo je u emigraciji (1918—1932) - Pariz, SAD i Nemačka. U tom periodu komponovao je operu Zaljubljen u tri pomorandže (1919), Vatreni anđeo (1927), balete Bludni sin (1928), Na Dnjepru (1930), simfonije 2, 3 i 4. Sarađivao je u Parizu sa Ruskim baletom. Nastupao je kao pijanista po celoj Evropi, a 1932. vratio se u Rusiju.

Komponovao je 1935. svoje najpoznatije baletsko delo Romeo i Julija. U doba Drugog svetskog rata sarađivao je sa Sergejem Ejzenštajnom na filmovima Aleksandar Nevski i Ivan Grozni. Tada je nastalo i jedno od njegovih najboljih dela, Šesta simfonija es-moll. Posle rata, vlasti su bile sumnjičave i kritički raspoložene prema Prokofjevu, tako da se on uglavnom povukao iz javnog života. Umro je u Moskvi 1953.

Muzičko delo uredi

Poštanska marka Pošta Sovjetskog Saveza iz 1991. godine sa likom Sergeja Prokofjeva, izdana povodom stogodišnjice njegovog rođenja.

Sam Prokofjev je opisivao svoj stil kao splet četiri uticaja. Prvi uticaj je klasični koji se ogleda u njegovom interesovanju za istorijske elemente, recimo stare igre, kao i za tradicionalne muzičke forme. Odista u neoklasicističkom stilu komponovao je jedino u svojoj „Klasičnoj simfoniji“, jer je smatrao da je neoklasicizam donekle u suprotnosti sa njegovim shvatanjem muzike. Moderni uticaj se ogleda u sklonosti inovativnim harmonijama, disonancama i neobičnim kombinacijama akorada. U nekim delima Prokofjev eksperimentiše sa granicama tonaliteta. Kao treću karakteristiku svoje muzike Prokofjev navodi „motoriku“. Mnoga njegova dela se odlikuju jednoličnim ritmom i divljom motorikom. Kao kontrast tome stoji lirska linija. Prokofjevu je često uspevalo da kombinuje lirske i melanholične trenutke sa snažnim i ekspresivnim melodijama. Ovim odlikama njegove muzike može se dodati humor i ironija, koje u njegovim delima igraju značajno mesto. Orkestarska dela Prokofjeva imaju poseban zvuk, usled svoje neobične orkestracije, na primer nekad tube i violine zvuče unisono.

Program nastupa Sergeja Prokofjeva, koji je održan u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 16. januara 1935. godine.

U radu Sergeja Prokofjeva mogu se uočiti tri stvaralačke faze. Prva faza se obično naziva „Ruski period“, jer uključuje dela nastala pre njegove privremene emigracije. Dela iz ovog perioda karakterišu proizvoljni ritmovi, jake disonance, sarkastičan humor i jaka vitalnost. Iako je u jakom kontrastu sa muzikom kasnog romantizma, ova muzika nije sasvim nova, jer se i dalje zasniva na tonalitetu. I pored toga, neka dela iz ovoga perioda su izazvala skandal, recimo „Skitska svita“. Prelazni period su obeležili Prvi violinski koncert, i Treći klavirski koncert, kada zvuk postaje smireniji. Ovaj „strani“ period počinje 1918, i još je moderniji. Prokofjev delimično napušta tonalitet. Zvukovi su skoncentrisani i izbijaju u divljim muzičkim epizodama. I pored toga, ova muzika nije moderna i eksperimentalna u tolikoj meri koliko je to muzika nekih njegovih savremenika. Od početka tridesetih vidljiva je promena njegovog stila. Do odlučujuće promene je došlo njegovim povratkom u Sovjetski Savez, otuda se ovaj period naziva „sovjetski period“. Njegovu muziku ovoga perioda odlikuje pojednostavljena harmonija i jasnije uobličavanje melodija. Pošto je bila čvršće ukorenjena u tradicije ruske narodne muzike, ona je postala razumljivija i popularnija. Tonalitet je čvršći, a poseban značaj se daje sofisticiranoj polifoniji. U kasnijim delima Prokofjev je i dalje uprošćavao svoj stil. Njegova poslednja dela karakterišu lirske tendencije, tiha ravnodušnost i gotovo romantičarsko raspoloženje.

Prokofjev važi za klasika među kompozitorima moderne muzike. Njegov značaj je veliki i u oblasti filmske muzike. Muzika za film Aleksandar Nevski važi za ključno delo u istoriji filmske muzike. Uticao je na modernu filmsku muziku klasično-romantičnog stila, pa se varijacije njegovog stila mogu primetiti u filmskoj muzici s kraja 20. veka (Džon Vilijams, Džejms Horner).

Dela uredi

Spisak kompozicija Sergeja Prokofjeva

Bibliografija uredi

Autobiografija i dnevnici uredi

Prokofiev, Sergei (1979). David H. Appel, ur. Prokofiev by Prokofiev: A Composer's Memoir. Guy Daniels (translator). New York: Doubleday & Co. ISBN 978-0-385-09960-8.
Prokofiev, Sergei (1991). Soviet Diary 1927 and Other Writings. London: Faber and Faber.
Prokofiev, Sergei (2000) [1960]. S. Shlifstein, ur. Sergei Prokofiev: Autobiography, Articles, Reminiscences. Rose Prokofieva (translator). The Minerva Group, Inc. ISBN 978-0-89875-149-9.
Prokofiev, Sergei (2006). Anthony Phillips (translator), ur. Diaries 1907–1914: Prodigious Youth. London/Ithaca: Faber and Faber/Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4540-8.
Prokofiev, Sergei (2008). Anthony Phillips (translator), ur. Diaries 1915–1923: Behind the Mask. London / Ithaca: Faber and Faber/Cornell University Press. ISBN 978-0-571-22630-6.
Prokofiev, Sergei (2012). Anthony Phillips (translator), ur. Diaries 1924–1933: Prodigal Son. London/ Ithaca: Faber and Faber/Cornell University Press. ISBN 978-0-571-23405-9.
Prokofiev, Sergei (2002). Dnyevnik 1907–1933. Paris. ISBN 978-2-9518138-0-9.
Prokofiev, Sergei. Dnyevnik 1907–1933. 2. Paris. ISBN 978-2-9518138-1-6. .
Prokofiev, Sergei. Dnyevnik 1907–1933. 3. Paris. ISBN 978-2-9518138-2-3.
Bibliography

Reference uredi

^ Prokofiev 1979, str. 8, 10; Nestyev 1961, str. 1; and Nice 2003, str. 6
^ Sergey Prokofiev na sajtu Enciklopedija Britanika
^ „Sergei Sergeyevich Prokofiev - Encyclopedia.com”. Pristupljeno 21. 9. 2018.
^ „Obituary: Sergei Prokofiev”. Manchester Guardian. 9. 3. 1953. Arhivirano iz originala 27. 9. 2022. g. Pristupljeno 27. 9. 2022 — preko Newspapers.com. „The death is announced in Moscow of Sergei Prokofiev, the Russian composer.” CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ „Sergei Prokofiev, 62, Russ Composer, Dead”. Windsor Star. Reuters. 9. 3. 1953. Arhivirano iz originala 28. 9. 2022. g. Pristupljeno 27. 9. 2022 — preko Newspapers.com. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ „Prokofiev, noted composer, dies”. Los Angeles Daily News. UPI. 9. 3. 1953. Arhivirano iz originala 28. 9. 2022. g. Pristupljeno 27. 9. 2022 — preko Newspapers.com. „Sergei Prokofiev, 62, world famous Russian composer [...]” CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Peter Rollberg (2016). Historical Dictionary of Russian and Soviet Cinema. US: Rowman & Littlefield. str. 584—585. ISBN 978-1-4422-6842-5.

Literatura uredi

Memorari i eseji uredi

Sats, Natalia (1979). Sketches From My Life. Sergei Syrovatkin (translator). Moscow: Raduga Publishers. ISBN 978-5-05-001099-5.
Shlifstein (ed.), Semyon (1956). Prokofiev: Autobiography, Articles, Reminiscences. Rose Prokofieva (translator). Moscow: Foreign Languages Publishing House.

Biografije uredi

Dorigné, Michel (1994). Serge Prokofiev. Paris.
Jaffé, Daniel (1998). Sergey Prokofiev (2008 izd.). London. ISBN 9780714835136.
Morrison, Simon (2009). The People's Artist: Prokofiev's Soviet Years. Oxford.
Morrison, Simon (2013). The Love & Wars of Lina Prokofiev. London.
Nestyev, Israel (1946). Prokofiev, his Musical Life. New York.
Nestyev, Israel (1961). Prokofiev. Florence Jonas (translator). Stanford: Stanford University Press.
Nice, David (2003). Prokofiev: From Russia to the West 1891–1935. London. ISBN 9780300099140.
Rakhmanova, Marina Pavlovna, ur. (1991). Sergeй Prokofьev: k 110-letiю so dnя roždeniя: pisьma, vospominaniя, statьi [Sergei Prokofiev on the 110th anniversary of his birth: letters, reminiscences and articles] (na jeziku: ruski). Moscow. ISBN 978-5-201-14607-8.
Samuel, Claude (1971). Prokofiev. London. ISBN 978-0-7145-0490-2.
Seroff, Victor (1968). Sergei Prokofiev: A Soviet Tragedy. New York.
Vishnevetsky, Igor (2009). Sergei Prokofiev (na jeziku: ruski). Moscow. ISBN 978-5-235-03212-5.