Sozomen

Salamanis Ermije Sozomen (Salminius Hermias Sozomen, oko 400 – oko 450 god.) rodom iz Gaze, kasnije advokat u Konstantinopolju. Napisao je Crkvenu istoriju u kojoj se govori o periodu 312 - 425. Kraj Istorije, koji obrađuje period između 425. i 439. godine, je izgubljen. Oslanja se na Sokrata Sholastika, od koga je stilski potpuniji, a koga želi da dopuni i ispravi. Nedostatak kritičnosti karakterističan za Sokrata Sholastika umanjuje vrednost dela.

Biografija

Fotije navodi da mu je pravo ime Salamanis Ermije Sozomen, te da je rođen u Gazi u Palestini. Potiče iz mnogobožačke porodice koja je među prvima pokrštena. Povod je bilo jedno čudesno isceljenje izvesnog Alafija, kojeg je opsedao zli duh, a iscelio ga monah Ilarion. Sozomen je rođen oko 380. godine. Obrazovao se najpre u Gazi i u samom Majumskom manastiru. Izučavao je retoriku i pravo (sholastik) verovatno u Bejrutu.

Delo

Njegova Istorija crkve predstavlja dopunu Jevsevijeve istorije. Obuhvata vreme od 323. do 439. godine. Delo je nastalo između 439. i 450. godine. Sozomen je veći deo života proveo u Carigradu. Zaključuje se da je sa Sokratom Sholastikom bio veoma blizak; često opisuju iste događaje: novacijance, datum praznovanja Pashe. Sozomenova originalnost se uočava u pisanju ο Crkvi u Persiji, ο monaštvu u Svetoj zemlji i Siriji. U znak blagodarnosti delo je posvetio caru Teodosiju Mlađem (+450 n.e.). Obilno se koristio Sokratovim delom, a ponekad nekritički preuzima čitave odeljke. O širenju hrišćanstva među varvarima kaže:

„Crkva se umnožila tako u celom carstvu, vera se čak raširila takođe među same varvare. Jer plemena na obali Rajne već behu hrišćani, Kelti i oni Gali koji žive u krajevima prema Okeanu, Goti, i sva pogranična plemena na obalama reke Dunava, učestvovali su odavno u veri u Hrista, i navikli su da žive razumnije i civilizovanije.

Za skoro sve varvare jedan je glavni razlog da upoznaju hrišćansko učenje: česti ratovi koji su vođeni između Rimljana i varvara pod Galijenom i njegovim naslednicima... Mnogi hrišćanski sveštenici bili su zarobljeni od varvara. Kako su oni lečili bolesnike kod varvara i čistili one koje su demoni držali samim imenom Hristovim i prizivanjem Sina Božijeg; zatim su vodili sa mudrošću uzvišen život i svojim vrlinama su se uzdizali iznad poroka - a varvari, budući zadivljeni ovim ljudima kao i njihovim životom shvatili su da je dobro priznati i obratiti se dobrom Bogu i da oponašaju ove ljude, i da i oni tako poštuju Božanstvo kao i oni“.

Njegova istorija je namenjena, pre svega, onom krugu čitalaca koji su zainteresovani za monaštvo, posebno u Palestini. On ne piše zato što je talentovan za pisanje:

„Pristupajući izlaganju crkvene istorije, ja nisam prisiljavao svoju prirodu, jer sam bio uveren da je ta istorija po svom predmetu delo, ne čovečije - Bogu nije teško da mene učini njenim piscem, čak iznad svakog očekivanja“ (1:1).

U crkvenoj istoriji ne govori mnogo ο dogmatima vere, jer je smatrao da dogmati nisu predmet istorije; njegovo delo će čitati i mnogobošci koji dogmate ne razumeju. Donosi zanimljiv podatak da je car Julijan Otpadnik ubijen u ratu od strane jednog vojnika hrišćanina i zaključuje da je to veliki podvig tog hrišćanina. (Izdanje: PG 67: 844-630; Sources chretiennes, 306, Paris 1983).