Википедија

Сократова смрт

Sokratova smrt (franc. La Mort de Socrate) slika je Žaka-Luja Davida iz 1787. godine koja prikazuje smrt grčkog filozofa Sokrata kako ju je opisao Platon u svom delu Fedon (o besmrtnosti duše).[1][2] Naime, Sokrat je bio osuđen na smrt zbog „kvarenja” atinske omladine svojim učenjem, te mu je dat izbor između izgnanstva, čime bi se odrekao svog učenja, i smrti ispijanjem kukute. Sokrat je iskoristio svoju smrt kao poslednju lekciju svojim učenicima i mirno je prihvatio osudu, što Platon spominje i u svojim delima Eutifron (o pobožnosti), Apologija (odbrana Sokratova) i Kriton (o poslušnosti zakonima). Žak-Luj David ovom slikom na svoj način daje moralnu pouku francuskim revolucionarima kako se za ideje treba boriti i umirati. Sokrat, koji se sprema da ispije putir sa otrovom, prikazan je ovde ne samo kao primer antičke vrline, već i kao osnivač „religije razuma”, lik sličan Hristovom (u prizoru na slici učestvuje dvanaest učenika).

Sokratova smrt, ulje na platnu, 130×196 cm, Žak-Luj David (1785), Metropolitenski muzej u Njujorku.

Karakteristike uredi

Sokrat je prikazan u trenutku uzimanja putira sa otrovom od učenika, dok desnom rukom pokazuje prema nebu kao znak poštovanja prema bogovima i besmrtnosti duše. Sokrat svesno poseže za putirom dok ravnodušno nastavlja da govori o onome što je zaista važno, o idealima i ciljevima. Ovaj njegov položaj ruke snažno podseća na prikaz Platona na Rafaelovoj slici Atinska škola. Kompozicija slike je horizontalna i širi se poput antičkog reljefa, paralelno sa planom slike. Likovi su takođe modelovani hladnim koloritom i crtežom kao temeljnim likovim elementom, pa ostavljaju utisak da su čvrsti i nepomični poput kipova. Sokrat i njegovi učenici, među kojima je najpoznatiji Platon, su naslikani u jednostavnom arhitektonskom okruženju i izrazito hladnom koloritu. Dubina prostora naglašena je prikazom detalja iz susedne sobe koja se nazire kroz lučni otvor na zidu. Osvetljenje je oštro i baca precizne sene, čime detalji na slici, poput ruku, nogu i nameštaja, izgledaju veoma realistično.

David se potpisao na dva mesta na slici; inicijale je stavio ispod lika Platona (prvi sleva, sedi okrenut leđima) kako bi odao počast njegovom delu po kom je nastala slika, dok je svoj puni potpis smestio ispod lika Kritona koji saosećajno steže Sokratovo bedro, jer se najviše identifikovao s tim likom. Naime, David se osećao kao osoba koja se čvrsto drži za moralne vrednosti koje predstavlja Sokrat.[3]

David pojednostavljuje scenu uklanjanjem mnogih likova prvobitno opisanih u Platonovim dijalozima. Takođe je pokazao izvesnu umetničku slobodu u predstavljanju uzrasta mnogih Sokratovih učenika, uključujući Platona. Sokrat je, dok je bio stariji, prikazan kao prilično zgodan i snažniji nego što bi bio 70-godišnjak iz njegovog doba u realističnijem prikazu; njegovo lice je takođe mnogo idealizovanije od klasičnog poprsja koje se obično koristi kao referentni portret Sokrata.[4] Platon bi bio mladić u vreme Sokratove smrti, ali na ovoj slici on je starac koji sedi u podnožju kreveta. David je možda nameravao da slika bude smeštena u Platonovoj mašti, gde stariji Platon pokušava da dočara scenu u svojoj mašti dok piše.[5]

Stvaranje i istorija uredi

Umesto kraljevske narudžbine, David je 1786. dobio direktnu privatnu narudžbinu za rad od bogatog Šarla-Mišela Trudena de la Sablijera, najmlađeg sina Trudena de Montinja i koji je tada imao oko 20 godina.[a][7] Truden je bila zaintrigiran dramom koju je Denis Didro mislio da napiše, ali je nikada nije završio. Jedna od dramatičnih scena koju je Didroov nedovršen rad uključivao je njegova smrt, što je dovelo do naručivanja slike.[8] Davidov prijatelj u to vreme, Andre Šenije, takođe je bio član kruga „Trudenskog društva“, i izgleda da je David sledio Šenijeove sugestije o stvarima kao što je Sokratova poza u posezanju za čašom dok je još uvek predavao.[8] Uopšteno govoreći, Sokrat je bio popularna tema u to vreme kao primer prosvetiteljskih vrednosti: čovek koji se držao istine sa zadivljujućom racionalnošću i samokontrolom.[4]

David je napravio početni tretman još 1782. i vratio se ovoj ranoj kompoziciji sada kada je imao nalog. Konsultovao je oca Žana Adrija, helenistu i naučnika na tu temu, o okolnostima Sokratove smrti.[9] Jedno od Adrijevih pisama je sačuvano; preporučio je da se Platon prikaže kao nepokretan (iako Platon zapravo nije bio prisutan), da Kriton bude prikazan sa više emocija i da Apolodor (krajnje desno na slici) bude vidljivo ispunjen emocijama.[10]

Tokom prvog Davidovog putovanja u Rim počeo je da proučava prikaze pogrebnih scena i da izvlači mnoge primere. Mnoga Davidova glavna dela potiču iz ovih pogrebnih crteža.[11] U Sokratovoj smrti, David istražuje pristup filozofa smrti. Sokrat je stoičan i miran jer vidi smrt kao zasebno, stvarno područje, drugačije stanje bića od života, ali ne i kraj bića.[12] Na slici Sokratov gest pokazuje da on i dalje uči, čak i u trenutku pred smrt.[7]

Slične slike uredi

Pjer Pejron, Davidov savremenik, takođe je naslikao umetnički prikaz Sokratove smrti oko 1787. Pejronova verzija i Davidova verzija su prikazane na istom Salonu 1787. Njih dvojica su ranije imali vid rivalstva, sa nadom da će obojice da steknu poziciju direktora Francuske akademije u Rimu kada je sledeća pozicija otvori; kritičari su smatrali da su dve slike odlučno rešile stvar u korist Davida. Grof Potoki je podrugljivo izjavio da je Pejronov rad „pokazao kvalitet Davidove slike dokazujući javnosti koliko neko može biti ispod njega“.[10][4]

Još jednu sliku koja prikazuje Sokratovu smrt uradio je italijanski umetnik Đambetino Činjaroli u prvoj polovini 18. veka. Činjarolijevo delo prikazuje Sokrata već mrtvog, okruženog njegovim ožalošćenim sledbenicima.

Još jedan prikaz Sokratove smrti uradio je francuski umetnik Žak-Filip-Žozef de Sen Kanten. Delo, koje se trenutno nalazi u Nacionalna škola likovnih umetnosti u Parizu, Francuska, datira oko 1738.

  •  
    Sokratova smrt, na slici Pjera Pejrona
  •  
    Smrt Sokrata, Đambetino Činjarolija
  •  
    Sokratova smrt slikara Žaka Filipa Žozefa de Sen Kantena
  •  
    Smrt Sokrata, rad Fransoa-Zavije Fabrija

Objava i prijem uredi

David je predstavio sliku na Pariskom salonu 1787, zvaničnoj umetničkoj izložbi. Slika je odmah dobila priznanje među Davidovim savremenicima. Engleski slikar Džošua Rejnolds je napisao da je Sokratova smrt „najveće umetničko delo od Sikstinske kapele i Rafaelove Stance u Vatikanu.“[10] Američki ministar u Francuskoj, Tomas Džeferson napisao je da je slika najbolje delo na Salonu 1787. i da je slika bila „sjajna“.[4] Slika je bila dovoljno uspešna da ju je David ponovo pokazao na Salonu 1791; i dalje je privlačila interesovanje zbog promenjenog političkog okruženja, pošto su herojske priče iz ranijeg doba odgovarale raspoloženju rane Francuske revolucije.[4]

Izložba iz 1826. godine namenjena prikupljanju novca za Grčki rat za nezavisnost prikazala je veliki deo Davidovog dela u Galeriji Lebrun, uključujući i Smrt Sokrata. Izložba je privukla veliko interesovanje zbog reakcije kraljevske vlade posle Burbonske restauracije, koja nije volela Davida i odbila je dozvolu da njegovo telo bude sahranjeno u Francuskoj, iako više zbog njegovih slika iz revolucionarne ere nego Sokrata.[13]

Hronologija vlasništva uredi

Nakon što su Šarl-Mišel Truden de la Sablijer i njegov brat pogubljeni 1794. tokom perioda vladavine terora, slika je prešla na suprugu njegovog brata Luiz Miko de Kurbeton, gospođu Truden de Montinji. Slika je prolazila kroz vlasništvo nekoliko ljudi po nasleđu i privatnoj prodaji, posebno uključujući Olivijea de Sen Žorža de Veraka i njegovu suprugu od 1809–1870. Godine 1931, slika je prodata Metropoliten muzeju umetnosti u Njujorku, gde je od tada i ostala.[6]

Napomene uredi

  1. ^ There is some uncertainty on the nature of the commission; other sources report it is unclear which of the brothers Trudaine made the commission, Charles-Louis or Charles-Michel.[6]

Reference uredi

  1. ^ De Nanteuil, Luc (1990). Jacques-Louis David. New York: Harry N. Abrams, Inc. str. 64. 
  2. ^ Lajer-Burcharth, Ewa (1999). Necklines: The Art of Jacques-Louis David after the Terror. New Haven: Yale. str. 57. 
  3. ^ Necklines 1990, str. 57.
  4. ^ a b v g d Lee, Simon (1999). David. London: Phaidon. str. 98–105; 144. 
  5. ^ Johnson, Dorothy (1993). Jacques-Louis David: Art in Metamorphosis. Princeton University Press. str. 66–68. ISBN 0691032181. 
  6. ^ a b „The Death of Socrates”. Metropolitan Museum of Art. Pristupljeno 5. 7. 2022. 
  7. ^ a b Vidal, Mary (1995). „David among the Moderns: Art, Science, and the Lavoisiers”. Journal of the History of Ideas. 56 (4): 598. JSTOR 2709994. doi:10.2307/2709994. 
  8. ^ a b Roberts, Warren (1989). Jacques-Louis David: Revolutionary Artist. Chapel Hill: The University of North Carolina Press. str. 32. 
  9. ^ O'Neill, John P., ur. (1987). Europe in the Age of Enlightenment and Revolution. Metropolitan Museum of Art. str. 11–12 ;60. 
  10. ^ a b v Schnapper, Antoine (1982). David. Prevod: Harrison, Helga. New York: Alpine Fine Arts. str. 79–84; 101. ISBN 0933516592. 
  11. ^ de Caso, Jacques (oktobar 1972). „Jacques-Louis David and the Style 'All' antica'”. The Burlington Magazine. sv. 114 br. 835. str. 686–690. 
  12. ^ Maleuvre, Didier. “David Painting Death.” Diacritics' 30, no. 3 (Fall 200): 1–27. p. 25.
  13. ^ Wright, Beth S. (2006). „"David, Where Are You?" David's Continuing Presence in Restoration Art Criticism”. Ur.: Johnson, Dorothy. Jacques-Louis David: New Perspectives. University of Delaware Press. str. 149, 154. ISBN 978-0-87413-930-3. 

Literatura uredi

  • Europe in the age of enlightenment and revolution, katalog, Metropolitan Museum of Art
  • Boime, Albert (1987), Social History of Modern Art: Art in the Age of Revolution, 1750–1800 volume 1, Chicago, Illinois: The University of Chicago Press, ISBN 0-226-06332-1 
  • Bordes, Philippe (1988), David, Paris, FRA: Hazan, ISBN 2-85025-173-9 
  • Bordes, Philippe (2005), Jacques-Louis David: From Empire to Exile, New Haven, Connecticut: Yale University Press, ISBN 978-0300104479, Pristupljeno 23. 2. 2020 
  • Brookner, Anita, Jacques-Louis David, Chatto & Windus (1980)
  • Carlyle, Thomas (1860) [1837]. The French Revolution: A History. II. New York: Harper & Bros. OCLC 14208955. 
  • Chodorow, Stanley, et al. The Mainstream of Civilization. New York: The Harcourt Press (1994) pg. 594
  • Crow, Thomas E. (1995), Emulation: Making Artists for Revolutionary France (1st izd.), New Haven, Connecticut: Yale University Press, ISBN 0-300-06093-9 
  • Crow, Thomas E. (2007), „Patriotism and Virtue: David to the Young Ingres”, Ur.: Eisenman, Stephen F., Nineteenth Century Art: A Critical History (3rd izd.), New York City, New York: Thames & Hudson, str. 18—54, ISBN 978-0-500-28683-8 
  • Delécluze, E., Louis David, son école et son temps, Paris, (1855) re-edition Macula (1983)
  • Dowd, David, Pageant-Master of the Republic, Lincoln, University of Nebraska Press, (1948)
  • Honour, Hugh (1977), Neo-Classicism, New York City, New York: Penguin Books, ISBN 0-14-013760-2 
  • Humbert, Agnès, Louis David, peintre et conventionnel: essai de critique marxiste, Paris, Editions sociales internationales (1936)
  • Humbert, Agnès, Louis David, collection des Maîtres, 60 illustrations, Paris, Braun (1940)
  • Hunt, Lynn (2004), Politics, Culture, and Class in the French Revolution, Los Angeles, California: University of California Press, ISBN 0-520-24156-8 
  • Janson, Horst Waldemar; Rosenblum, Robert (1984), 19th-Century Art, New York City, New York: Harry Abrams, ISBN 0-13-622621-3 
  • Johnson, Dorothy, Jacques-Louis David. New Perspectives, Newark (2006)
  • Lajer-Burcharth, Ewa, Necklines. The art of Jacques-Louis David after the Terror, ed. Yale University Press, New Haven London (1999)
  • Lee, Simon, David, Phaidon, London (1999). ISBN 0714838047
  • Lévêque, Jean-Jacques, Jacques-Louis David édition Acr Paris (1989)
  • Leymarie, Jean, French Painting, the 19th century, Cleveland (1962)
  • Lindsay, Jack, Death of the Hero, London, Studio Books (1960)
  • Malvone, Laura, L'Évènement politique en peinture. A propos du Marat de David in Mélanges de l'École française de Rome, Italie et Méditerranée 106, 1 (1994)
  • Michel, R. (ed), David contre David, actes du colloque au Louvre du 6-10 décembre 1989, Paris (1993)
  • Monneret, Sophie Monneret, David et le néoclassicisme, ed. Terrail, Paris (1998)
  • Noël, Bernard, David, éd. Flammarion, Paris (1989)
  • Rosenblum, Robert (1969), Transformations in Late Eighteenth Century Art (1st paperback izd.), Princeton, New Jersey: Princeton University Press, ISBN 0-691-00302-5 
  • Roberts, Warren (1. 2. 1992), Jacques-Louis David, Revolutionary Artist: Art, Politics, and the French Revolution, The University of North Carolina Press, ISBN 0-8078-4350-4 
  • Rosenberg, Pierre, Prat, Louis-Antoine, Jacques-Louis David 1748-1825. Catalogue raisonné des dessins, 2 volumes, éd. Leonardo Arte, Milan (2002)
  • Rosenberg, Pierre, Peronnet, Benjamin, Un album inédit de David in Revue de l'art, n°142 (2003–04), pp. 45–83 (complete the previous reference)
  • Sahut, Marie-Catherine & Michel, Régis, David, l'art et le politique, coll. "Découvertes Gallimard" (nº 46), série Peinture. Éditions Gallimard et RMN Paris (1988)
  • Sainte-Fare Garnot, N., Jacques-Louis David 1748-1825, Paris, Ed. Chaudun (2005)
  • Schama, Simon (1989). Citizens: A Chronicle of the French Revolution. Penguin Books. 
  • Schnapper, Antoine, David témoin de son temps, Office du Livre, Fribourg, (1980)
  • Thévoz, Michel, Le théâtre du crime. Essai sur la peinture de David, éd. de Minuit, Paris (1989)
  • Vanden Berghe, Marc, Plesca, Ioana, Nouvelles perspectives sur la Mort de Marat: entre modèle jésuite et références mythologiques, Bruxelles (2004) / New Perspectives on David's Death of Marat, Brussels (2004) - online on www.art-chitecture.net/publications.php [1]
  • Vanden Berghe, Marc, Plesca, Ioana, Lepelletier de Saint-Fargeau sur son lit de mort par Jacques-Louis David: saint Sébastien révolutionnaire, miroir multiréférencé de Rome, Brussels (2005) - online on www.art-chitecture.net/publications.php [2]
  • Vaughan, William and Weston, Helen (eds),Jacques-Louis David's Marat, Cambridge (2000)
  • The Death of Socrates. Retrieved 29 June 2005. New York Med.
  • Jacques-Louis David, on An Abridged History of Europe. Retrieved 29 June 2005
  • J.L. David Arhivirano 6 avgust 2002 na sajtu Wayback Machine on CGFA. Retrieved 29 June 2005

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сократова_смрт&oldid=27674691”