Sofija Tolstoj
Sofija Andrejevna Tolstoj (rus. Со́фья Андре́евна Толста́я; 22. avgust 1844 — Jasna Poljana, 4. novembar 1919)[1] bila je ruska spisateljica i supruga jednog od najvećih ruskih pisaca realizma Lava Nikolajeviča Tolstoja. Najvećim delom je prepisivala, prevodila i izdavala muževljeva dela, ali je i sama pisala poeziju i prozu. Bavila se i muzikom, slikarstvom i fotografijom.
| Sofija Tolstoj | |
|---|---|
.jpg) | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Sofija Andrejevna Tolstoj |
| Datum rođenja | 22. avgust 1844. |
| Datum smrti | 4. novembar 1919. (75 god.) |
| Mesto smrti | Jasna Poljana, Ruska SFSR |
| Porodica | |
| Supružnik | Lav Nikolajevič Tolstoj |
Život i rad uredi
Detinjstvo i mladost uredi
Sofija Andrejevna je bila drugo od trinaestoro dece dvorskog lekara Andreja Bersa (1808—1868) i Ljubov Bers (1826—1886), zahvaljujući čemu je dobila plemićko kućno obrazovanje. Sofija je, u porodici koja je bila višestruko talentovana, razvila sklonosti prema različitim vidovima umetnosti, kao i prema medicini. Kada je imala 16 godina vanredno je položila ispite na Moskovskom univerzitetu i dobila je diplomu s kojom je mogla da bude nastavnica kućnog školovanja. U tom periodu je napisala novelu Nataša, u kojoj opisuje porodicu i ljubav svojih sestara o kojoj je Lav Tolstoj napisao: „Kakva snaga istinitosti i jednostavnosti”.[2] Sofija je spalila novelu veče uoči venčanja, ali je zabeležila da je Tolstoj koristio njenu pripovetku u romanu Rat i mir, kao i to da je njegova heroina, Nataša Rostova, dobila ime prema nazivu njene pripovetke.
Prve godine braka uredi
Sofija je Lava Tolstoja poznavala od detinjstva, budući da su dve porodice bile bliske generacijama. U romanu Ana Karenjina, Lav Tolstoj kao da prikazuje odnos prema Sofijinoj porodici kroz lik seoskog veleposednika Ljevina: „Ma koliko to može čudno izgledati, ali Konstantin Ljevin je bio zaljubljen baš u kuću, u porodicu, a naročito u žensku polovinu porodice Ščerbackih.” Lav Tolstoj je zaprosio Sofiju putem pisma i venčali su se nedelju dana nakon toga. U braku koji je bio buran dobili su trinaestoro dece. Pisac je ohrabrivao Sofijino učešće u svom radu, te mu je ona ustupala i svoje dnevnike, što mu je omogućilo da stekne bolji uvid u ljudsku dušu i stvori uverljivije likove.
Zrelo doba uredi
Sofija i Lav Nikolajevič su imali različita shvatanja u vezi sa tradicionalnom religijom, imovinskim stanjem i autorskim pravima. U jednom periodu Tolstoj se odricao svega što je stvaralo novac, tako da je promenio odnos prema Sofijinom izdavačkom radu, iako mu je u početku posvećivao pažnju. Međutim, Sofija je uspela da pokrene izdavaštvo pozajmivši nekoliko hiljada rubalja i preuredivši jedno krilo njihovog doma u Moskvi u kancelariju. U cilju što boljeg savladavanja posla, susrela se s udovicom ruskog pisca Fjodora Dostojevskog, Anom Dostojevski, koja joj je pružila korisne savete, budući da je godinama brinula o izdavačkoj delatnosti muževljevih dela. Po isteku ugovora sa braćom Salejev, koji su prethodno objavili Tolstojeva sabrana dela, godine 1885, Sofija je objavila novo izdanje sabranih dela u dvanaest tomova, a nedugo zatim i jeftinije džepno izdanje. Zalagala se i za to da crkva skine zabranu s pojedinih dela u kojima je Lav Nikolajevič kritikovao crkvu i vlast, međutim, dozvolu za objavljivanje zabranjenih tekstova nije dobila. Mnogi su kritikovali Sofiju da ugrožava Tolstojev ugled zarađujući novac na njegovim delima, dok on piše protiv svojine. Ni sam pisac često nije imao razumevanja za njen rad, iako je ona verovala da na taj način brine o porodici i muževljevom stvaralaštvu. Pritom je i jedan deo novca dala u dobrotvorne svrhe. Dve godine kasnije prevela je na francuski njoj omiljeno Tolstojevo filozofsko delo, O životu. Katalogizirala je njegovu biblioteku u Jasnoj Poljani i sačuvala rukopise, sveske i pisma. Nakon Tolstojeve smrti (1910) provela je na stotine posetilaca imanjem.
Dela uredi
Godine 1904, Žurnal za svakoga objavio je izbor iz Sofijine poezije i proze, pod pseudonimom Umorna žena. Iste godine počela je da piše i memoare i nekoliko poglavlja objavljeno je za njenog života. Objavila je i zbirku priča za decu Drvene lutke, koju je sama ilustrovala. Kao odgovor na Tolstojevo delo Krojcerova sonata, koje je smatrala uvredljivim, napisala je dve novele Čija je krivica? i Pesma bez reči.[3]
Reference uredi
- ^ Tolstoj, Sofija. Dnevnik. Beograd: Draslar. str. 435. ISBN 978-86-7614-267-5.
- ^ Popov, Aleksandra (2015). Senke vodilje. Beograd: Štrik. str. 83. ISBN 978-86-89597-03-5.
- ^ „Iz ugla Sofije Tolstoj”. Pristupljeno 11. 3. 2019.
