Википедија

Sociologija religije

Sociologija religije je grana sociologije koja se bavi proučavanjem verovanja, socijalne strukture, istorijskog razvitka, tema i uloga religije u društvu. U sociologiji religije se ističe bitna uloga religije u gotovo svim društvima na Zemlji danas i tokom celokupne istorije. Religijski sociolozi pokušavaju da objasne uticaje društva na religiju i religije na društvo, odnosno njihovu međusobnu povezanost.[1]

Istorija i današnja važnost uredi

Klasični sociolozi kasnog XIX i ranog XX veka su bili izraziro zainteresovani za sociologiju i njen uticaj u društvu. To su Emil Dirkem, Maks Veber i Karl Marks. Novija svatanja religije uključuju radove Pitera Bergera, Roberta Belaha, Tomasa Lukmana, Rodnija Starka, Roberta Vutnova, Kristijana Smita i Brajana Vilsona. Uprkos tvrdnjama mnogih klasičnih teoretičara i sociologa nakon Drugog svetskog rata, religija je nastavila da ima veliki uticaj na život pojedinaca. Mada se smatralo da je sekularizacija uzela maha, događaji poput Islamske revolucije u Iranu 1979. pokazuju da je religija i dalje prisutna i da utiče na društvene promene.

Pogledi na religiju u klasičnoj sociologiji uredi

Dirkem, Marks i Veber imali su složene i sadržajne teorije o prirodi i uticaju religije. Iako se Dirkem i Veber smatraju težim za razumevanje zbog prirode njihovih tekstova koji ne obiluju slikovitošću i primerima, religija je u teorijama sve trojice veoma važna socijalna varijabla. 

Karl Marks uredi

”Marksovo mišljenje je bilo proizvod prosvetiteljstva u svom porivu da zameni veru razumom i religiju naukom”.[2] Uprkos kasnijem uticaju teorija Karla Marksa, on svoj rad nije video kao etički niti ideološki odgovor na kapitalistički sistem 19. veka, za razliku od drugih. Po njemu, njegovi napori su bili zasnovani na takozvanoj primenjenoj nauci. Marks je svoju sociologiju i ekonomsku teoriju smatrao moralno neutralnim, kojima se bavio zbog razvoja društva. Kako Kristijano navodi, ”Marks nije verovao u nauku zarad nauke...verovao je da je razvijao teoriju koja bi bila korisno oruđe za nastanak revolucije protiv kapitalističkog sistema zarad komunističkog.” Kao takvi, srž njegovih argumenata bila je u tome da se čovek najbolje vodi razumom. Držao je religiju za suprotnost razumu koja prikriva istinu i vara vernike.[3] Marks je, takođe video otuđenje (alijenaciju) kao srž društvenih nejednakosti, a slobodu kao antipod alijenaciji. Stoga, Marks je tvrdio da je za postizanje slobode potrebno ljudima predočiti istinu i dati im izbor da li će je prihvatiti. Ovo stanovište mnogi autori vide kao dokaz tvrdnje da Marks nije sugerisao da religiju treba zabraniti”.

Centralno mesto u Marksovom učenju zauzima opresivna ekonomska situacija u svetu u kom je živeo. Sa porastom evropskog industrijalizma, Marks i Engels svedočili su porastu onoga što je on nazivao viškom vrednosti. Marksov pogled na kapitalizam video je kako u takvom sistemu bogati postaju bogatiji, dok njihovi radnici siromaše. (višak vrednosti je upravo u toj razlici). Radnici nisu samo bili eksploatisani, nego su u procesu bili sve više i više udaljavani od proizvoda svog rada. Marks tvrdi da prodajući svoj rad za plate, radnici postaju udaljeni od objekta svog rada i sami postaju objekti. Ovo smatra i uzrokom otuđenja. Običan radnik, po Marksu, primoran je da veruje da je lako zamenljivo oruđe, što dovodi do otuđenja. Ovde, po Marksu uplivava religija. Kapitalizam koristi prirodnu ljudsku tendenciju ka verovanju i religiji kao oruđe, to jest deo državnog ideološkog aparata ne bi li ovo otuđenje opravdao. Hrišćanstvo uči da oni koji imaju bogastva i mođi u zemaljskom životu neće biti nagrađeni u sledećem, dok oni koji trpe opresiju i siromaštvo u zemaljskom životu i teže duhovnom bogatstvu bivaju nagrađeni posle smrti. Odatle i Marksova rečenica da je religija opijum za narod, pošto ih omamljuje i zatupljuje im čula za bol koji proizilazi iz opresije. Neki autori su skoro primetili da je ovo kontradiktorna (ili dijalektička) metafora, koja religiju opisuje i kao ekspresiju patnje i kao protest protiv patnje.[4]

Emil Dirkem uredi

Emil Dirkem pripada pozitivističkoj tradiciji, to jest svoje proučavanje društva smatrao je naučnim i neutralnim. Bio je veoma zainteresovan za to šta drži složena moderna društva zajedno. Po njemu je religija bila izraz društvene kohezije. 

U njegovom terenskom radu, koji je rezultovao čuvenim delom Elementarne forme religijskog života, Dirkem, sekularan Francuz, proučavao je antropološke karakteristike australijskih urođenika. Njegov cilj je bio da razume osnovne oblike religijskog života svih društava. U delu, Dirkem navodi da totemi Aboridžina predstavljaju izraze njihove koncepcije samog društva. Dirkem navodi da ovo ne važi samo u primeru Aboridžina već i u svim društvima. 

Religija za Dirkema nije imaginarna, iako je svodi u formu koja isključuje svojstva koja vernici nalaze za esencijalne. Religija je, po njemu, veoma stvarna, ona je izraz društva, te ne postoji društvo koje nema religiju. Mi svi, kao pojedinci uočavamo silu veću od nas samih, naš društveni život, i dajemo toj pojavi natprirodna svojstva. Onda se religiozno izražavamo u grupama, što za Dirkema pojačava simboličku moć. Religija je izraz naše kolektivne svesti, koja je spoj naših individualnih svesti, koja potom stvara sopsvenu realnost. 

Dalje navodi da društva koje karakteriše niži stepen složenosti, poput Aboridžina Australije imaju manje složene religijske sisteme, koji uključuju toteme povezane sa pojedinim klanovima. Što složenije društvo, Dirkem tvrdi, to je složeniji i religijski sistem. Kako društva dolaze u dodir sa drugim društvima, postoji težnja religijskih sistema ka univerzalizaciji. Međutim, kako podela rada čini da pojedinac postaje prividno značajniji, religijski se sistemi sve više orijentišu ka pojedinačnoj savesti i spasenju. 

Dirkem definiše religiju kao ”jedinstven sistem verovanja i radnji povezanih sa svetim stvarima, to jest pojavama koje su postavljene kao udaljene i zabranjene, koje zbirno čine jedinstvenu moralnu zajednicu, poznatu kao Crkva i svih onih koji su tim verovanjima i radnjama potčinjeni” (Marks, uvod) Ovo je funkcionalna definicija religije, to jest ona definicija koja objašnjava funkciju religije u društvenom životu, a to je, jednom rečju, sjedinjuje društva. Dirkem je definisao religiju kao jasnu distinkciju između onog što je svetog i ono što je nije, što je moguće uporediti sa distinkcijom između Boga i čoveka. 

Ova definicija, pak, ne pruša odgovor na pitanje šta bi to moglo biti smatrano svetim. Tako su kasniji sociolozi religije (naročito Robert Bela) proširili Dirkemova viđenja uvođenjem pojmova poput građanske religije, odnosno religije države. Primera radi, građanska religija Sjedinjenih Američkih država bili bi zastava SAD, Abraham Linkoln, Martin Luter King, i tako dalje. Drugi sociolozi su preuzeli Dirkemov koncept religije i definisali religije profesionalnog sporta, vojske ili, primera radi, rok muzike.

Maks Veber uredi

Maks Veber objavio je četiri značajna teksta o religiji u kontekstu ekonomske sociologije: ”Protestantska etika i duh kapitalizma” (1905), ”Religija Kine: Konfučijanizam i Taoizam” (1915), ”Religija Indije: Sociologija Hinduizma i Budizma” (1915) i Drevni Judaizam (1920).

U svojoj sociologiji Veber koristi nemački termin ”Verstehen” da opiše svoj metod interpretacije namera i konteksta ljudskih radlji. Veber nije pozitivista u smislu da ne veruje da je moguće pronaći činjenice u sociologiji koje se mogu nasumično povezivati. Iako veruje da neke generalizacije društvenog života mogu biti načinjene, nisu ga interesovala pozitivistička tvrđenja, već povezanosti i nizovi u istoriji i pojedinačnim slučajevima.

Veber, dakle, pod sopstvenim premisama proučava fenomen religije. Religijska grupa ili pojedinac, je po Veberu, podložan uticaju raznorodnih faktora, međutim ukoliko grupa ili pojedinac tvrde da deluju u ime religije, treba pokušati razumeti njihovu perspektivu prvo na verskoj osnovi. Veber odaje priznanje religiji za oblikovanje ličnih pogleda na svet, koji dalje mogu uticati na ciljeve i delanja pojedinca. 

Prema Veberu, religiju je najlakše razumeti kao pojavu koja odgovara ljudskim potrebama za teodecijom i soteriologijom. Čoveka, tvrdi Veber, muči pitanje teodecije- pitanje kako je moguće pomiriti uzvišenu moć Boga sa nesavršenošću sveta koji je on kreirao i kojim vlada. Tako ljudi, na primer, osećaju potrebu da znaju zašto na svetu postoje nezasluženo dobro i patnja. Religija pojedincu pruža soteriološke odgovore, odnosno odgovore koji nude mogućnost spasenja- oslobađanja od patnje. Tako želja za spasenjem, kao i želja za bogastvom postaje deo ljudske motivacije. 

Kako religija pomaže u definiciji motivacije, Veber je verovao da je religija, a naročito Kalvinizam, pomogla u nastanku savremenog kapitalizma, kako je naveo u svom najpoznatijem i kontroverznom delu ”Protestantska etika i duh kapitalizma”.

U ”Protestantskoj etici”, Veber navodi da je kapitalizam u Evropi uzeo maha zbog načina interpretacije verovanja u predestinaciju kod Puritanaca u Engleskoj. Puritanska teologija zasnivala se na Kalvinističkom principu kako spasenje neće biti opšte, već rezervisano za izabrane, koji bi izbegli Pakao, a odredište u zagrobnom životu bilo je određeno pukom predeterminacjom, odnosno Božijom voljom, bez mogućnosti da pojedinac za svog života na svoju sudbinu utiče. Zvanična doktrina držala je da niko sa sigurnošću nije mogao da zna hoće li biti izabran. 

U ovom učenju Veber uviđa da je ono bilo psihološki otežavajuće: ljudi su, prirodno, bili anksiozni da znaju da li će biti stavljeni na večne muke ili ne. Tako su puritanske vođe počele uveravati članove da, ukoliko bi im u poslovnom ili finansijskom smislu uspevalo u životu, bi to predstavljalo tek nezvaničan znak da su imali Božije odobravanje i da su bili među onima koji će dočekati Spasenje, međutim samo ako bi na ”dobar” način ubirali plodove svog rada. Ovakvo učenje je, zajedno sa monoteističkim racionalizmom podsticalo racionalno poslovanje, ali i proračunate ciljeve ka finansijskom uspehu koji bi prevazilazio granicu neophodnosti, u čemu Veber vidi ”duh kapitalizma”.[5] Vremenom, navika povezana sa duhom kapitalizma izgubila je religijsku konotaciju, ali se zadržala sebe same (ciljanja ka profitu) radi. 

Teza izneta u delu bila je neretko na meti kritika i obaranja, ali i dalje podstiče teorijske debate u sociologiji religije. Veber se značajno ostvario i u proučavanju drugih religija, poput Hinduizma i Budizma.  

Značajna je i njegova podela izneta u delu Ekonomija i društvo na tri idealna tipa verskih stavova. [6]

Takođe je bitna za navesti i Veberova karakterizacija magije kao prereligijske aktivnosti.

Racionalizam uredi

Racionaliste se protive fenomenološkom i funkcionalističkom pristupu religiji, navodeći da ovakvi pristupi ne uspevaju da objasne zašto pojedinci koji veruju u sisteme ne- naučnog znanja žive u uverenju da govore istinu, čak i kada ih nauka demantuje. Dalje tvrde da se forme znanja ne mogu objasniti u društvenom ili psihološkom okviru iz perspektive posmatrača. Smatraju da je perspektiva verujućeg ona iz koje je valjano proučavati religiju. Ljudi ne veruju u Boga, praktikuju magiju ili se bave drugim delatnostima koje smatraju natprirodnim zato što misle da im to pruža psihološku sigurnosti ili da bi doprineli koheziji svojih sopstvenih grupa. Oni to rade iz ubeđenja da su njihovi stavovi tačni - da im objašnjavaju istinu o svetu koji ih okružuje. 

Racionalistički autori devetnaestog veka, odražavajući evolucionistički duh svoga doba, objašnjavali su manjak racionalnosti i primat neistinitih uverenja u davnim vremenima kao deficite mentalne prirode. Mentalitete ljudi tih epoha smatrali su pre- logičnim i neracionalnim. Ovakav stav nije bio prihvaćen među racionalistima dvadesetog veka, koji su smatrali da ljudi u davnim vremenima nisu imali inferiorne intelekte, već su im nedostajali socijalni i kulturalni uslovi za širenje racionalizma. Racionalisti vide istoriju savremenog društva kao uspon naučnog, i konsekventno, opadanje nenaučnog znanja. Smatraju da su neka od tih uverenja poput magijskih ili veštičarenja nestali, dok su druga, poput religije marginalizovani. Ova racionalistička perspektiva dovela je do sekularizacije različitih teorija.

Podela religijskih grupa uredi

Prema uobičajenoj sociološkoj podeli, religijske grupe se dele na crkve, denominacije, kultove i sekte. Reč "kult" i "sekta" se često koriste u negativnom značenju tih reči u modernom društvu.

Istraživanje uredi

U ekonomski razvijenim demokratijama, viši stepen religioznosti koincidentan je sa visokom stopom ubistava, prevremene i smrti odojčati, infekcijama polno prenosivim bolestima, ranom trudnoćom i abortusom. [7] Kako autor Stiven Lou parafrazira u svom delu ”Rat za dečije umove”.[8] ”Najateističkija ekonomski razvijena demokratija, SAD, izuzetna je, ali na na način na koji je Frenklin predvideo. SAD su, skoro uvek najviše disfunkcionalna razvijena demokratija, ponekad na spektakularan način,... Tako da je pogled na SAD kao na ”blistavi grad na brdu” falsifikovan za ostatak sveta, u odnosu na osnovne parametre društvenog zdravlja”.[9]

Studija takođe pokazuje da su sekularna, pro-evolucionalna društva, ona društva koja se bliže ”kulturi življenja”. Autori zaključuju da uspeh visoko sekularizovanih društava, poput Skanidavije, Japana i Francuske, opovrgava tezu o propasti ”bezbožačkih” društava. Dodaju takođe i da je za obaranje njihovih zaključaka potrebno pronaći pozitivnu vezu sličnog opsega između religioznosti i društvenih prilika u razvijenim državama, izražavajući sumnju u takvu mogućnost.[9]

Britanski Bi-Bi-Si izvestio je o studiji koja koristi matematičko modeliranje da predvidi buduću religijsku roijednaticu populacije.[10] Studija pokazuje da religija teži istrebljenju u državama gde trenutno opada stepen religioznosti, kao što su Australija, Novi Zeland, Austrija, Češka, Kanada, Finska, Irska, Holandija i Švajcarska.[11] [12]

Vidi još uredi

Beleške uredi

Literatura uredi

Reference uredi

  1. ^ The Sociological Study of Religion
  2. ^ Christiano 2008, str. 124.
  3. ^ Settimba, Henry . Testing times : globalisation and investing theology in East Africa. Milton Keynes: Author House. 2009. ISBN 978-1-4389-4798-3. str. 230.
  4. ^ McKinnon, AM. (2005). 'Reading ‘Opium of the People’: Expression, Protest and the Dialectics of Religion'. Critical Sociology, vol 31, no. 1-2. str. 15-38.
  5. ^ Andrew McKinnon (2010) "Elective Affinities of the Protestant Ethic: Weber and the Chemistry of Capitalism" Sociological Theory vol 28 no. 1. pages 108-126. http://aura.abdn.ac.uk/bitstream/2164/3035/1/McKinnon_Elective_Affinities_final_non_format.pdf
  6. ^ Pawel Zaleski "Ideal Types in Max Weber's Sociology of Religion: Some Theoretical Inspirations for a Study of the Religious Field", Polish Sociological Review No. 3(171)/2010
  7. ^ Law, Stephen . The war for children's minds. 2008: Routledge; New edition. 2007. ISBN 978-0-415-42768-5.
  8. ^ Law, 'Keeping the masses in Line' p 159
  9. ^ a b Journal of Religion and Society, Cross-National Correlations of Quantifiable Societal Health with Popular Religiosity and Secularism in the Prosperous Democracies Archived December 14, 2011 at the Wayback Machine
  10. ^ Religion may become extinct in nine nations, study says - BBC News
  11. ^ BBC News - Religion may become extinct in nine nations, study says. Based on Daniel Abrams of Northwestern University.
  12. ^ A mathematical model of social group competition with application to the growth of religious non-affiliation

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Социологија_религије&oldid=27010245”