Википедија

Sociološka teorija

U sociologiji, sociološke teorije su izjave o tome kako i zašto su određene činjenice povezane. Ove teorije variraju od preciznih opisa jedinstvenih socijalnih procesa, do paradigmi za analizu i interpretaciju. Neke sociološke teorije objašnjavaju aspekte socijalnog sveta i omogućavaju predviđanje budućih događaja, dok druge funkcionišu kao šire perspektive koje vod ka daljim sociološkim analizama.[1]

Sociološka teorija i socijalna teorija uredi

Kenet Alan je postavio razliku između sociološke teorije i socijalane teorije.[2] U Alanovoj upotrebi, sociološka teorija se sastoji od apstraktnih i proverivih pretpostavki o društvu. Često se oslanja na naučni metod, koji kao cilj ima objektivnost, i pokušava da izbegne donošenje vrednosnih sudova. Nasuprot tome, socijalna teorija, po Alanovom mišljenju, se fokusira na komentar i kritiku modernog društva a ne na objašnjenje. Socijalna teorija je često bliža Kontinentalnoj filozofiji; stoga, mnogo se manje bavi objektivnošću i postavljanjem proverivih pretpostavki, i češće donosi normativne sudove. Sociološku teoriju, uglavnom, stvaraju jedino sociolozi, dok socijalna teorija može često doći iz drugih disciplina.[2]

U poznate sociološke teoretičare spadaju: Talkot Parsons, Robert K. Merton, Rendal Kolins, Džejms Semuel Kolman, Petar Blau, Maršal MekLuhan, Imanuel Valerštajn, Džordž Homans, Harison Vajt, Teda Skokpol, Žerard Lenski, Pjer van der Berg, i Džonatan H. Turner. U poznate socijalne teoretičare spadaju: Jirgen Habermas, Entoni Gidens, Mišel Fuko, Doroti Smit, Alferd Šulc, Džerfi Aleksander i Žak Derdida. Postoje i poznati akademici za koje se može smatrati da su između socioloških i socijalnih teorija, kao što su: Harlod Garfinkel, Herbert Blumer, Klod Levi-Stros, Pjer Burdje i Erving Gofman.[3]

Istorija socioloških teorija uredi

Za više detalja na ovu temu pogledajte Istorija sociologije

Sama oblast sociologije– i sociološka teorija – je relativno nova. Obe dotiraju iz 18. i 19. veka. Drastične društvene promene u ovom periodu, kao što su industrijalizacija, urbanizacija, i porast demokratskih država, dovele su do toga da posebno Zapadni mislioci postanu svesni društva. Najstarije sociološke teorije bave se širim istorijskim procesima koji su povazani sa ovim promenama. Od tada, sociološke teorije su počele da obuhvataju većinu aspekata društva, uključujući: zajednice, organizacije i društvene odnose.[4]

Centralni teoretski problemi uredi

Uopšteno, postoji jak konsenzus koji se tiče centralnih teoretskih pitanja i centralnih problema koji proizilaze iz tumačenja tih pitanja. Sociološka teorija pokušava da odgovori na sledeća pitanja: (1) Šta je to akcija? (2) Šta je to socijalni red? i (3) Šta određuje društvene promene? U bezbroju pokušaja da se odgovori na ova pitanja, pojavljuju se tri pretežno teoretska (ne empirijsika) problema. Ovi problemi su većinom nasleđeni iz klasičnih teoretskih tradicija. Konsenzus o centralnom teoretskim problemima je: kako povezati, prevazići ili se nositi sa sledeće "velike tri" dihtomije: subjektivnost i objektivnost, struktura i agencija, i sinhronija i dijahronija. Prva se bavi znanjem, druga zalaganjem, a poslednja vremenom. Na kraju, sociološka teorija se često bori sa problemom integracije ili prevazilaženja podele između mikro, mezo i makroskale društvenih fenomena, koja je podset sva tri centralna problema. Ovi problemi nisu empirijski problemi, već su pre epistemološki: oni proizilaze iz konceptualnog izlaganja i analitičkih analogija koje sociolozi koriste da bi opisali kompleksnost društvenih procesa.[5]

Subjektivnost i objektivnost uredi

Problem subjekivnosti i objektivnosti se može podeliti na brigu o opštim mogućnostima društvenih aktivnosti, i sa druge strane, na specifične probleme socijalnog naučnog znanja. Kod prvog, subjektivno je vrlo često jednako (mada ne obavezno) saindividualnim, i namerama i interpretacijama tog individualnog o objektivnom. Objektivnim se vrlo često smatra bilo koja javna aktivnost ili rezultat. Primarno pitanje za socijalne teoretičare je kako se znanje reprodukuje u tom lancu subjektivno-objektivnosubjektivno, to jest: kako se postiže intersubjektivnost? Dok su, kroz istoriju, kvalitativne metode pokušale daa izvuku subjektivne interpretacije, kvalitativne istraživačke metode su takođe pokušavale da uhvate individualne subjektivnosti. Takođe, neke kvalitativne metode imaju radikalni pristup objektivnim opisima na licu mesta.

Drugo se tiče naučnog znanja koje rezultira iz činjenice da je sociolog deo same teme koju želi da objasni. Burdje izlaže ovaj problem vrlo jezgrovito:

Kako sociolog može u praksi uticati na ovu radikalnu sumnju koja je nužna za izdavanje svih pretpostavki koje su nerazdvojive od činjenice da je sociolog socijalno biće, da je stoga socijalizovan i oseća se kao "riba u vodi" u okviru tog socilanog sveta čije je strukture internalizovao? Kako može da spreči socijalni svet da sprovede konstrukciju teme, objekta, u razumu, kroz sebe, kroz ove nesvesne radnje ili radnje koje nisu svesne samih sebe i čiji je sociolog očigledni subjekt.

— Pjer Burdje, "Problem refleksne sociologije" u Pozivu Refleksnoj Sociologiji,1992. . str. 235.

Struktura i agencija uredi

Struktura i agencija, koje se ponekad određuju i kao determinizam nasuprot voluntarizma, čine jednu istrajnu ontološku debatu u socijalnoj teoriji: "Da li socijalne strukture određuju individualno ponašanje ili to čini ljudska agencija?" U ovom kontekstu agencija se odnosi na kapacitet individue da reaguje nezavisno i da donosi slobodne odluke, dok se struktura odnosi ii na faktore koji ograničavaju ili utiču na izbore i ponašanje idividue (kao što su društvena klasa, religija, pol, etnička pripadnost, itd.). Diskusije o prvenstvu bilo strukture ili agencije odnose se na samo jezgru sociološke epistemologije ("Od čega se sastoji socijalni svet?", "Koji je uzrok socijalnog sveta, a koji je efekat?"). Vošegodišnje pitanje u okviru ove debate tiče se "socijalne reprodukcije": kako se strukture (posebno strukture koje proizvode nejednakost) reprodukuju kroz individualne izbore?[6]

Sinhronija i dijahronija uredi

Sinhronija i dijahronija, ili statika i dinamika, u okviru socijalnih teorija su termini koji se odnose na distinkciju koja proizilazi iz rada Levi-Strosa koji ju je nasledio iz lingvistike Ferdinanda de Sosira. Sinhronija secka trenutke vremena za analizu, i to je analiza statike socijalne stvarnosti. Dijahronija, s druge strane, pokušava da analizira dinamične sekvence. Prema Sosirovoj teoriji, sinhronija bi se odnosila na razvijajuće procese kao što je govor. U uvodu dela "Centralni problemi u socijalnoj teoriji", Entonija Gidensa, autor kaže da "da bi se pokazala međusobna zavisnost akcije i strukture...moramo shvatiti odnose prostora i vremena kao neizbežne u osnovi svih socijalnih interakcija".[7]I kao i struktura i agencija, vreme je od velike važnosti u diskusiji o socijalnoj reprodukciji. Kada se radi o socilogiji, istorijska sociologija je često u boljem položaju da analizira socijalni život kao dijahronični, dok anketarno istraživanje u neku ruku fotografiše socijalni život, i stoga mu je lakše da razume socijalni život kao sinhronični. Neki kažu da je sinhronija socijalne strukture metodološka perspektiva, a ne ontološka tvrdnja. Ipak, problem kada je u pitanju teorija, je kako integrisati ova dva načina beleženja i razmatranja socijalnih podataka.[8]

Klasične teorijske tradicije uredi

Savremena disciplina sociologije je teorijski multi-paradigmatična. U često citiranom istraživanju Renalda Kolinsa o sociološkoj teoriji, on retroaktivno označava različite teorije tako da one potpadaju po četiri teorijske tradicije: Funkcionalizam, Konflikt, Simbolički interakcionizam, i Utilitarizam. Moderna sociološka teorija proističe većinom iz funkcionalističkih (Durkem) i sukoba u centr (Marks, Veber), osvrta na socijalne strukture, kao i iz simboličkih interakcionističkih tradicija koje se sastoje iz mikrostrukturnih (Zimel) i pragmatičnih (Mid i Kuli) teorija o socijalnoj interakciji. Utilitarizam, takođe poznat i kao Racionalni izbor socijalne razmene, iako se često vezuje za ekonomiju, je jedna uspostavljena tradicija u okviru sociološke teorije.[9] Na kraju, kao što je rekla Reivin Konel, tradicija koja se često zaboravlja je ona iz Socijal-darvinizma, koja ima logiku Darvinove biološke evolucije i primenjuje je na ljude i društva. Ova tradicija se često usklađuje sa klasičnim funkcionalizmom i vezuje se za nekoliko osnivača sociologije, prvenstveno za Herberta Spensera, Lestera F. Varda i Vilijama Grejema Sumnera. Savremena sociološka teorija zadržava tragove svake od ovih tradicija i one ni na koji način nisu međusobno isključive.[10]

Funkcionalizam uredi

Kao široka istorijska paradigma u sociologiji i antropologiji, funkcionalizam se osvrće na društvene strukture kao celinu i u terminima neophodnih funkcija svojih konstituetnih elemenata. Česta analogija (koju je popularizovao Herbert Spenser) ja da posmatra norme i ustanove kao "organe" koji teže ka pravilnom funkcionisanju čitavog "tela" društva. Ovakva perspektiva je bila iplicitna u orvom Kompteovom sociološkom pozitivizmu, ali za koju je teoriju u celini postavio Durkem, naravno s obzirom na uočljive, strukturalne zakone. Funkcionalizam ima takođe jednu antropološku bazu u radu teoretičara kao što su Marsel Maus, Bronislav Malonovski i Alfred Redklif-Braun. Upravo se u Redklif-Braunovoj specifičnoj upotrebi pojavio prefiks "strukturalno".[11] Klasična funkcionalistička teorija je uglavnom ujedinjena svojom težnjom ka biološkoj analogiji i pojmovima socijalnog evolucionizma. Kao što Gidens kaže: "Funkcionalistička misao, Od Komtea nadalje, se posebno osvrtala ka biologiji kao nauci koja daje najbliži i najpogodniji model za socijalnu nauku. Biologija je trebalo da obezbedi vodilje ka konceptualizaciji strukture sistema, i ka analizi procesa evolucije kroz mehanizme adaptacije... funkcionalizam glasno ističe nadmoćnost socijalnog sveta u odnosu na svoje individualne delove (tj. svoje konstituentne aktere, ljudske subjekte).[12]"

Teorija konflikta uredi

Socijalni konflikt je borba između segmenata društva oko vrednih resursa. Iz perspektive teorije o socijalnom onfliktu, na Zapadu, do 19. veka, mala populacija postala je kapitalistička. Kapitalisti su ljudi koji poseduju i rukovode fabrikama i drugim poslovima u težnji ka profitu. Drugim rečima, oni bukvalno poseduju sva velika sedstva proizvodnje. Međutim, kapitalizam je pretvorio većinu ostalih ljudi u industrijske radnike, koje je Marks nazvao proleterima. Proleteri su ljudi koji, zbog strukture kapitalističke ekonomije, moraju da prodaju svoj rad za platu. Teorije konflikta privlače pažnju na moć diferecijala, kao što su klasni, polni i rasni konflikti, i upoređuje istorijski dominantne ideologije. Zbog toga, one predstavljaju makro analize društva koje vide društvo kao arenu nejednakosti koja stvara konflikt i socijalne promene. Karl Marks je zečetnik teorije socijalnih konflikata, koja je komponenta četiri najveće paradigme u sociologiji.[13] Drugi bitni sociolozi koji se vezuju za ovu teoriju uključujući Harijet Martinu, Džejn Adams i V. E. B. Du Boa. Ovaj sociološki pristup ne posmatra kako socijalne strukture pomažu funkcionisanje društva, već posmatra kako "socijalni šabloni" mogu uzrokovati da neki ljudi u društvu budu dominantni, a da drugi budu potčinjeni. Međutim, neke od kritika za ovu teoriju kažu da ona zanemaruje način na koji zajedničke vrednosti i to kako se ljudi oslanjaju jedni na druge pomaže da se ujedini društvo.[14]

Simbolički interakcionizam uredi

Simbolička interakcija, često se vezuje za Interakcionizam, Fenomenološku sociologiju, Dramaturgiju, Interpretivizam, ona je sociološka tradicija koja stavlja akcenat na subjektivna značenja i empirijski razvoj socijalnih procesa, kojima se uglavnom pristupa kroz analizu. Pristup se fokusira na stvaranje okvira za građenje teorije koja vidi sociologiju kao proizvod svakodnevnih interakcija individua. Društvo nije ništa više nego zajednička stvarnost koju njudi konstruišu dok intereaguju jedni sa drugima.[15]Ovaj pristup vidi njude kako intereaguju u bezbroj situacija koristeći simboličnu komunikaciju da bi ostvarili zadatke. Stoga, društvo je kompleksni, stalno menjajući mozaik subjektivnih značenja. Neki kritičari ovog pristuapa kažu da on jedino posmatra ono što se dešava u određenim socijalnim situacijama, a da zanemaruje efekte koje kultura, rasa, pol (tj. socio-istorijske strukture) mogu imati u tim situacijama. Neki bitni sociolozi koji se vezuju za ovaj pristup uključujući Maksa Vebera, Džordža Herbert Mida, Ervinga Gofmana, Džordža Homansa i Petera Blua. Takođe, u ovoj tradiciji radikalno-empirijski pristup Etnometodologije proizilazi iz rada Harolda Garfinkela.[15]

Utilitarizam uredi

Na Utilitarizam se često misli kao na teoriju razmene ili teoriju racionalnog izbora u kotekstu sociologije. Ova tradicija teži da povlasti agenciju individualnih racionalnih aktera i pretpostavlja da u okviru interakcija, individue uvek teže da maksimalizuju svoj interes. Kao što je rekao Džoš Vitford, za racionalne aktere se pretpostavlja da imaju četiri osnovna elementa, individua ima (1) "znanje o alternativama", (2) "znanje o, ili verovanje o posledicama različitih alternativa", (3) "postavljanje prioriteta po pitanju rezultata", (4) "pravilo odluke, da izabere između mogućih alternativa". Teorija razmene se posebno pripisuje radu Džordža C. Homansa, Petera Blaua i Ričarda Emersona. Organizacioni sociolozi Džejms G. Marč i Herbert A. Sajmon su zabeležili da je racionalnost individue vezana kontekstom organizovanog okruženja. Utilitarna perspektiva u sociologiji je, najznačajnije, revitalizovana krajem 20. veka kroz rad bivšeg predsednika ASA-e Džejmsa Kolemana.[16]

Lista savremenih teorija uredi

Teorija rasula (anomije) teži da razume stanje nedostatka normi gde društvo obezbeđuje malo moralnih vodilja individuama. Sociolog Emil Dirkem je uvideo da periodi disrupcije rezultiraju velikim rasulom (anomijom) i višim stopama samoubistva i kriminala. Merton teoretiše da anomija (normativni slom) i neke vrste devijantnog ponašanja proizilaze u velikom iz disjunkcije između "kulturno propisanih aspiracija" društva i "društveno struktuisanim pitanjima za ostvarenje tih aspiracija". Usvom delu Podela rada u društvu Dirkem je opisao anomiju kao jedan rezultat nepravedne raspodele rada u okviru društva. Šire rečeno, tada, u vreme velikih preokreta, veliki broj individua "prestaje da prihvata moralni legitimitet društva", kao što to kaže sociolog Entoni R. Moson, sa Univerziteta Kile u Velikoj Britaniji.[17]

Kritička teorija je u srodstvu sa sociološkom teorijom, sa osvrtom na takve grupe kao što su Frankfurtska škola, koja teži da kritikuje i promeni društvo i kulturu, a ne da ga jednostavno dokumentuje i razume.

Teorija angažovanja je pristup koji teži da razume kompleksnost društvenog života kroz sintezu empirijskog istraživanja sa više asptraktivnih slojeva analize, uključujući analizu načina prakse, i analizu osnovnih kategorija postojanja kao što su vreme, prostor, otelotvorenje i znanje.

Teorija osnove je sistematična metodologija u socijalnim naukama koja uključuje proizvodnju teorija iz podataka.

,, Teorija mreže je strukturalni pristup sociologiji koji je najbliže povezan sa radom Harisona Vajta, koji vidi norme i ponašanje kao ugrađene u lanac socijalnih odnosa.[18]

Post kolonijalna teorija je modernistički pristup koji se sastoji od reakcija i analiza koonijalizma.[19]

,, Čista sociologija,, je teorijska paradigma koju je razvio Donald Blek i koja objašnjava varijacije u društvenom životu uz socijalnu geometriju, to jest, lokacije u socijalnom prostoru.

Teorija racionalnog izbora oblikuje socijalno ponašanje kao interakciju individua koje su maksimalno korisne.[20]

Socijalni kostruktivizam je sociološka teorija znanja koje razmatra kako se socijalni fenomeni razvijaju u određenim socijalnim kontekstima.

Teorije u podoblastima sociologije uredi

Sociologija nauke i tehnologije uredi

Sociolozi su bili aktivni u razvijanju teorija o prirodi nauke i tehnologije:

  • "Instituciona" sociologija nauke (Rober K. Merton)(1962)
  • Teorija aktera-mreže (1980)
  • Teorija normalizacije procesa (2000)
  • Teorije o tehnologiji

Socijalni pokreti uredi

  • Kolektivno ponašanje (1950)
  • Teorija relativne deprivacije (1960)
  • Teorija mobilizacije resursa (1970)
  • Teorija novog socijalnog pokreta (1980)
  • Nova kulturna teorija (1990)

Reference uredi

  1. ^ Keel, Robert. „What is Sociological Theory?”. Robert Keel. Pristupljeno 29. 2. 2012. [mrtva veza]
  2. ^ a b Kenneth Allan (2006). Contemporary social and sociological theory: visualizing social worlds. Pine Forge Press. str. 10. ISBN 978-1-4129-1362-1. Pristupljeno 2. 3. 2011. 
  3. ^ Sanderson, SK (2006). "Reforming theoretical work in sociology: A modest proposal". Perspectives (1360-3108), 28 (2). str. 1.
  4. ^ Calhoun, Craig J. (2002). Classical sociological theory. Wiley-Blackwell. str. 5. ISBN 978-0-631-21348-2. Pristupljeno 2. 3. 2011. 
  5. ^ Macionis and Gerber, John J. and Linda M. (2010). Sociology 7th Canadian Edition. Upper Saddle River, New Jersey, USA: Pearson Education, Inc. str. 14. ISBN 978-0-13-700161-3. 
  6. ^ Archer, Margaret Scotford (1995). Realist Social Theory: The Morphogenetic Approach. Cambridge University Press. str. 65. ISBN 978-0-521-48442-8. 
  7. ^ Giddens 1996, str. 14–19
  8. ^ Lizardo, Omar. "Beyond the antinomies of structure: Levi-Strauss, Giddens, Bourdieu, and Sewell." Theory and society 39.6 (2010): 651-688.
  9. ^ Four sociological traditions : selected readings | Clc
  10. ^ Connell, Raewyn (2007). Southern theory: the global dynamics of knowledge in social science. Polity. ISBN 978-0-7456-4248-2. 
  11. ^ „Department of Anthropology College of Arts and Sciences The University of Alabama: Anthropological theories”. As.ua.edu. Arhivirano iz originala 05. 11. 2011. g. Pristupljeno 4. 11. 2011. 
  12. ^ Urry 2000, str. 23
  13. ^ Berger, Joseph. 2000. "Theory and Formalization: Some Reflections on Experience." Sociological Theory . 18 (3): 482—489.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  14. ^ Giddens, Anthony "The Constitution of Society" in The Giddens Reader Philip Cassell (eds.) MacMillan Press pp. 88.
  15. ^ a b John J. Macionis, Linda M. Gerber, "Sociology", Seventh Canadian Edition, Pearson Canada
  16. ^ MacIonis, John J.; Gerber, Linda Marie (2011). Sociology (7th Canadian izd.). Toronto: Pearson Education Canada. str. 19. ISBN 978-0-13-700161-3. 
  17. ^ Macionis, Gerber, John, Linda (2010). Sociology 7th Canadian Ed. Toronto, Ontario: Pearson Canada Inc.. str. 134.
  18. ^ Macionis, John J. . Sociology 14th Edition. MacIonis, John J. (2012). Sociology. Boston: Pearson. ISBN 978-0-205-11671-3. 
  19. ^ „Feminism – Definition and More from the Free Merriam-Webster Dictionary”. Pristupljeno 12. 6. 2011. 
  20. ^ Lyons, Tickle-Degnen, KD, L (2003). "Dramaturgical challenges of Parkinson's disease". OTJR-OCCUPATION PARTICIPATION AND HEALTH 23 (1): 27 - 34. ISSN 1539-4492
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Социолошка_теорија&oldid=27754777”