Srpske štamparije u Veneciji

Od početka turske prevlasti najveći razvojni centri srpske kulture su se dugo vremena nalazili van geografskih granica istorijske Srbije.

Na  mapi kulturne geografije srpskog naroda Venecija je dugo predstavljala najzapadniju granicu – bila je  mesto u koje su se, između  15. i 19. veka, Srbi uvek vraćali da bi štampali svoje knjige.

Istorija

Od  15. veka Venecija je grad gde je štamparstvo doživelo najveći razvoj, zbog njenog bogatstva,  geo-ekonomskog položaja, i političke autonomije. Dostignuća  istorije srpske knjige u Veneciji vezani su za delatnost vojvode Božidara Vukovića Podgoričanina i Teodora i Đurđa Ljubavića u 16. veku, i za grčku porodicu Teodosije u 18. veku – objavljujući knjige koje su pisane „ilirskim“ pismom  Vukovići, Ljubavići i Teodosijevi su od Venecije napravili glavno mesto knjižarske produkcije namenjene Srbima.

Mletačko izdavaštvo

Mletačka vlast je svojom političkom  tolerancijom  oduvek pomagala u stvaranju višenacionalnog društva – stranci različitog porekla i zanimanja nalazili su u Veneciji savršeno  mesto da se nasele i napreduju. Najbrojniji među strancima u Veneciji u 10. veku bili su doseljenici sa Balkana, najviše Grci, ali i Dalmatinci i Albanci kojima su se, počevši od 14. veka, priključili  mnogobrojni Južni Sloveni – Hrvati i Srbi.

Doseljenici sa Balkana vremenom su  se organizovali  u različita umetnička udruženja, škole i bratstva, zasnovana na zajedničkom geografskom poreklu, koja su ovim manjinama omogućavala prisustvo u mletačkom društvu i  priliku za očuvanje kulturnog identiteta.

1442. godine prvi su Albanci  stvorili svoje udruženje sa Školom San Severo i San Galo. Potom, 1451. otvorena je Slovenska škola (Svetog Đorđa i Trifuna) koja je predstavljala  dalmatinsku koloniju, nakon što je Dalmacija pala pod vlast Mletačke republike. Najzad, godine 1498. Veće Desetorice (Consiglio dei Dieci) potvrdilo je uspostavljanje Škole Grka, koji u Veneciji postoje od  11. veka. U tu školu su, mogli da idu i Srbi, zbog njihove pripadnosti  pravoslavnoj crkvi, čije se gradsko sedište nalazilo u crkvi Sveti Đorđe (San Giorgio dei Greci).

U  18. i 19. veku Srbi, koji su pohađali Grčku školu, bili su prvobitno trgovci i vojnici, ali bilo je i plemića (tj zemljoposednika).

Zbog postojanja ovakvih oblika udruživanja, bilo je prirodno da se u Veneciji razvije štamparstvo namenjeno  doseljenicima koji su u njoj živeli  i njihovim sunarodnicima koji su ostali u otadžbini. Miroslav Pantić je istakao da  tokom  16. i 17. veka samo u Veneciji objavljeno je više od  dve stotine srpskih i hrvatskih knjiga.

Štamparije na Balkanu

Na Balkanu koji je bio pod otomanskom vlašću otvaranje štamparija bilo je izuzetno teško, ali ne i nemoguće : između 15. i 16. veka pojavile  su se na slovenskoj teritoriji prve štamparske radionice koje su služile da udovolje potrebama sveštenstva.

Štampariju sa ćiriličnim slovima koja se prva pojavila ( tj drugu, nakon one koja je osnovana u Krakovu  1491) osnovao je na Cetinju gospodar Zete Đurđe Crnojević sa opremom koju je doneo  iz Venecije. Između  1493. i 1496. godine Crnojević je štampao liturgijska dela za pravoslavna bogosluženja, među kojima je i  Oktoih prvoglasnik crnojevićki (1494), prvu  štampanu knjigu ćiriličnim slovima u književnoj istoriji Južnih Slovena.

Potom, početkom  16. veka, braća Teodor i Đurađ  Ljubavić bavila su se takođe liturgijskim delima – naučivši štamparski zanat u Veneciji, osnovali su štampariju pri crkvi u blizini Goražda, a zatim je preselili u Trgovište. Između  1519. i 1523. godine braća Ljubavić objavila su jedan Liturgijar, Psaltir  i jedan Molitvenik . Štamparije su se ubrzo ugasile zbog nedostatka podrške  političkih i duhovnih ustanova .

Zbog takvih uslova zadatak očuvanja i umnožavanja književne baštine spao je na manastirske skriptorijume, čija je  srednjovekovna praksa prepisivanja knjiga omogućila  da se srpska kultura sačuva i prenese.

Od početka  16. veka i brojne mletačke štamparije  posvetile  su se  štampanju  knjiga za pravoslavne Srbe: novi tekstovi na glagoljici, ne samo liturgijski, pojavili su se u stvari u Veneciji  16. veka u izdanju štamparija Bidoni i Pazini, kao i u izdanju Andree Toresana. Ovima se zatim priključuje i iskustvo Božidara Vukovića (1466–1539), poreklom iz Podgorice, koji je u Veneciji imao običaj da se zove, Dionizije dela Vekija.

Zbog nedostatka štamparija u njegovoj zemlji, namerio je da uloži sopstveni novac u štamparsku delatnost otvorivši radionicu sa ćiriličnim slovima.  1519. godine osnovao je radnju Vuković, koju je posle nasledio sin Vinćenco (1546), bila je otvorena skoro četrdeset godina i objavila je neke od najznačajnijih liturgijskih i pobožnih knjiga na crkvenoslovenskom . Knjige štampane u njegovoj štampariji distribuirane su ne samo srpskim crkvama, već i po čitavoj istočno-slovenskoj oblasti, sve do obala Baltičkog mora.

Tokom 17. veka su pored Vukovića  i Italijani Rampaceto, Pecana i Đinami štampali knjige za slovenske narode sa Balkana.“Đinami“ izdavačka kuća,  nastala je na ostacima štamparije koju je 1569. osnovao Kotoranin Jerolim Zagurović, a koju je krajem 16. veka preuzeo Bartolomeo Alberti-Đinami. Između  1638. i 1657. godine radionica Đinami štampala je  bar 24 izdanja na srpskom jeziku, među kojima je bio i jedan skupoceni Psaltir (1638).

Mletačko štamparstvo u 16. i 17. veku

Posle  uspona u 15. veku, mletačko štamparstvo je u 16. veku zapravo doživelo veliku krizu,  zbog strane konkurencije i pritisaka Kontrareformacije. Ta ustajalost u proizvodnji nastavila se i u  17. veku.  Međutim u poslednjim decenijama 17. veka, mletačka štamparska industrija dolazi  do daha i štamparije počinju da rade. Ipak, promenilo se međunarodno okruženje:  oštra granica delila je sever i jug Evrope, odvajajući, latinsku Evropu od katoličke, pa je i značaj latinskog jezika bio manji. Zbog toga su se Mlečani  od kraja  17. veka  isključivo fokusirali na južnu Evropu, štampajući knjige religioznog i liturgijskog karaktera za kojima je postojala potražnja u čitavom španskom svetu i u celoj katoličkoj i pravoslavnoj Evropi.

Mletačke štamparije u 18. veku

U periodu prelaska iz  17. u 18. vek štampanje knjiga za srpsku publiku u mletačkim štamparijama doživelo je kratak prekid  zbog aktivnosti poliglotske štamparije Kongregacije za širenje vere, sa sedištem u Rimu, kojoj je dodeljeno objavljivanje reformisanih liturgijskih knjiga namenjenih pravoslavnim narodima sa dalmatinske obale.  Međutim, od druge polovine 18. veka  Venecija ponovo preuzima upravljanje u knjižarskoj produkciji za južnoslovenske narode. Nakon gašenja srpskih štamparija nastalih između 15. i 16. veka u različitim centrima Balkanskog poluostrva, srpska književnost je ostala bez mogućnosti širenja sopstvenih dela. Na početku  18. veka, posle velikih promena koje je donela Velika seoba, javila se kod Srba  nužda za odgovarajućom štamparijom koja će odgovoriti na verske i didaktičke potrebe:  sveštena elita se za to zalagala od prvih godina preseljenja srpskog stanovništva na teritoriju današnje Vojvodine, ali su pokušaji Arsenija Čarnojevića III, Isaje Đakovića i Mojsija Petrovića da dobiju odobrenje od austrijskih vlasti ostali uzaludni. Austrijski dvor je  smatrao otvaranje štamparije „beskorisnim i suvišnim“ i savetovao pravoslavnu elitu da koristi unijatsku štampariju u Trnavi, jedinu radionicu u monarhiji koja je posedovala ćirilična slova.

U prvoj polovini  18. veka Srbi su nastavili  da se oslanjaju na strane štamparije, pre svega  na pravoslavne centre u Petrogradu, Moskvi i Kijevu, čijem uticaju se bečka vlast  protivila. Knjige za ugarske Srbe štampane su u ovom periodu i u manastiru Rakovac, kao i u centrima Trgovište, Blaž, Jasi i Rimnik u Rumuniji.

Veći kapitali i povoljnija međunarodna klima doveli su do velikog procvata početkom 18. veka – mletačka knjiga, snažna zbog kvaliteta svojih izdanja, odgovarajuće cene i dobre komercijalne distribucije, ponovo je osvojila italijanska i strana tržišta. Element koji je uticao na to da Venecija postane omiljeni centar, jeste ne preterano pažljiva cenzura. Tekstovi dozvola za štampanje i privilegija, koje su izdavali Reformatori Univerziteta u Padovi, čuvaju se u velikom broju u knjigama Venecijanskog državnog arhiva. Ta dokumenta posebno su važna pošto omogućavaju praćenje izdavačke delatnosti u Veneciji iz veka u vek, od uvođenja štampe do pada Mletačke republike.

Poseban osvrt zaslužuju štamparske dozvole sa „lažnim datumom“ (falsa data) ili „stranim datumom“, kao drugim oblikom dozvola za štampanje rasprostranjenim i u brojnim drugim italijanskim državama, a koje su bile u upotrebi u Veneciji, čini se, već u 16. veku. Dela sa „lažnim datumom“ činila oko 30-40% ukupno štampanih knjiga tokom  18. veka.

U drugoj polovini  18. veka zadržavanje venecijanske trgovine na Istoku bilo je, pre svega, zasluga Epirca Dimitrija Teodosija: 1755. godine Teodosije je otvorio još jednu štamparsku radnju koja je imala ključnu ulogu za srpsku kulturu kao jedina štamparija tog doba koja je bila u stanju da štampa, i u kojoj su se štampale, knjige na ćiriličnom pismu namenjene srpskoj publici.

Dimitrije Teodosije

Dimitrije Teodosije bio je poreklom iz Janjine, a poticao iz porodice trgovaca. Napustio je Epir još u mladosti, a stigavši u Veneciju, uvek se kretao u krugu najznačajnijih grčkih trgovačkih porodica, pogotovo u društvu Marucijevih i Glikisovih. Teodosije je bio vrlo privržen bogatom trgovcu Panu Maruciju, takođe poreklom iz Janjine,  čija će se pomoć kasnije pokazati od suštinske važnosti za Dimitrijevu štamparsku delatnost.

Štamparski zanat Teodosije je naučio službujući u Glikisovoj radionici, gde je ubrzo postao direktor i koju je, na kraju, odlučio da preuzme, zadržavajući njeno izvorno ime. Na početku pedesetih godina Teodosije je ipak odlučio da otvori i svoju štampariju i da se fokusira na trgovinu knjigama na ćiriličnom i glagoljičnom pismu, namenjenim jadranskom basenu.

U avgustu 1754. godine Teodosije je uputuo Reformatorima Univerziteta u Padovi molbu da bude upisan u Ceh knjižara i štampara i ponudio se da osnuje štampariju sa „ilirskim“ slovima, tražeći dvadesetogodišnju privilegiju štampanja uz oslobođenje od bilo kakvih poreza. U prilog svom zahtevu Teodosije je naveo da knjižarska trgovina Mletačke republike nije u mogućnosti da pokrije tržište štampe na „ilirskom“, pre svega liturgijskih knjiga po grčkom obredu, koje su se uvozile iz Velike moskovske kneževine uz orgomne finansijske izdatke.

Uprkos protivljenju poglavarâ esnafa,  Senat Republike odobravao je najpre upis, a zatim i privilegiju koje je Teodosije tražio, ceneći pozitivnim uspostavljanje „novog prometa knjigama za koji, kao novi proizvod, trgovina ima interesa, i koji pruža sredstva podanicima za veće poslovanje i povećava prihod knjižarskoj profesiji“.

Otvaranje Teodosijeve štamparije nastojalo se ,  na pokretanje oživljavanja mletačke štamparske industrije, koja je  tokom 17. veka doživela veliki pad, pa je i praksa kuće Teodosije da pribegava „lažnom datumu“ navodeći kao mesto štampanja Moskvu ili Petrograd, bila naveliko rasprostranjena u Veneciji.

Prema podacima koji postoje, radionica se nalazila u ulici Kale del pestrin (Calle del Pestrin), u današnjoj četvrti Kastelo (Castello); to je bila četvrt grčkih štamparija, u blizini crkve Svetog Đorđa i sedišta bratstva. Štamparija se sigurno nalazila na poslednjem spratu jedne od zgrada u ulici Calle del Pestrin, kao što je to bio običaj kod štampara tog doba.

Teodosiju je bilo dozvoljeno da štampa na glagoljici i na ćiriličnom („ilirskom“) pismu: to je u stvari ruska graždanska ćirilica Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. maj 2019), uvedena u prvoj deceniji 18. veka od strane cara Petra Prvog radi štampanja tekstova pre svega svetovnog karaktera. Zbog teškoća koje je Teodosije imao da bi nabavio upravo „ilirska“ slova  počeo je da štampa na grčkom jeziku objavljujući prvu knjigu 1755; zatim će se štampanje knjiga na grčkom jeziku nastaviti paralelno sa štampanjem onih na slovenskom.

Delatnost kuće Teodosija

Prvi tekst na „ilirskom“ jeziku prema Solarićevom Pominak Knjižeski koji je štampao Teodosije bio je Kratkoe tolkovanie zakonago desjatoslovija, deo poznatijeg Pervoe učenije otrokom Feofana Prokopoviča, koje je venecijanski štampar objavio sa naznačenim datumom „ Moskva 1759, mesec novembar“. Teodosije nije raspolagao ćiriličnim slovima pre 1761. godine pa postoji sumnja da delo nije zaista štampano te godine. S obzirom na to veća je verovatnoća da su prve knjige iz štamparija kuće Teodosija izašle 1761. godine u jesen. Tri dela kako navodi Panić su objavljena pod lažnim datumom. Ta dela su jedan Molitvoslov i jedan Trebnik koja su objavljena pod „lažnim datumom“ 1731, i poema Gorestni plač slavnijainoga Serbiji koji je prema impresumu štampan  novembra 1761. godine. Kuća Teodosija je objavila veliku količinu liturgijskih i svetih knjiga koje su bile namenjene različitim oblastima Istočne Slavije ( Srbija, Dalmacija, Bosna, Moldavija, Bugarska, Velika moskovska kneževina kao i Transilvanija. Dozvole za štampanje pod „lažnim datumom“ davala je Moskva ili Petrograd. Kuća Teodosija posedovala je obimnu arhivsku građu zahvaljujući kojoj se moglo ući u trag kada je delo zaista objavljeno.

Saradnja sa Zaharijem Orfelinom

Saradnja sa Zaharijem Orfelinom započeta je šezdesetih godina 18. veka. Štamparija Teodosija je objavila tada tri natpisa srpskog autrora, Gorestni plač slavnija inoga Serbiji koji je već citiran (1761) , Plač Serbiji njegovu varijantu na „narodnom jeziku“ ( bez napisanog datuma ali verovatno 1762. godine) i kratki napis Melodija k proleću (1764).

Zaharije Orfelin dolazi u Veneciju u maju 1764. godine. Postaje najdragoceniji i najbliži saradnik grčkog štampara i odmah ulazi u službu u štampariji Teodosije. Bio je priređivač, a veoma često i autor knjiga koje su štampane u periodu između 1764. i 1770. Godine 1768. Zaharije Orfelin je imenovan revizora i korektora knjiga na „ilirskom“ pismu vanrednim ukazom Reformatora od 12. marta. Ovaj period je ѕa Zaharija Orfelina bio veoma plodan jer je kod Teodosija ima mogućnost da štampa svoja najznačajnija dela. Orfelin je vredno radio na širenju obrazovanja, objavljivao je tekstove svetovnog i religijskog sadržaja kao i školske knjige. Dva najznačajnija dela štampana u Venciji od velikog značaja za istoriju srpske književnosti su Slaveno-serbski magazin (1768) koji se po sadržaju i strukturi upisuje u prvi red evropskih književnih časopisa enciklopedijskog karaktera te epohe i Žitije Petra Velikog koje je prva monografija o Petru I napisana na slovenskom jeziku. Retko ilustrovano izdanje monografije spominjano je kao „najlepša knjiga srpskog 18. veka“. Predstavlja opipljiv dokaz grafičkog umeća kuće Teodosija kao i samog Zaharija Orfelina. Skupe ilustracije su bile motiv da se Zaharije zaduži kod Teodisija što je dovelo do sukoba usled kojeg Zaharije Orfelin odlazi iz štamparije. Nakon dve i po godine od kada je postao revizor on napušta venecijansku radnju koju je u to vreme već preuzeo Pano Teodosije, Dimitrijev nećak.

Literatura

• Upor. Simoneta Peluzi, Libri e stampatori a Venezia: un ponte verso i Balcani, Venezia, 2005, p. 61-62.
• Miroslav Pantić, “I libri serbi e croati e l’attività tipografica a Venezia“, u: Il libro nel bacino Adriatico, Firenze, 1992, 53.str.
• J. Martinović, Dušan (2002). „160 years of the National Library of Montenegro” Martinović, Dušan J.; Crnojević" (Cetinje), Centralna narodna biblioteka Republike Crne Gore "Đurđe (2002). 160 years of the National Library of Montenegro (na jeziku: srpski). Crnogorska akademija nauka i umjetnosti. . Google knjige. str. 380.
• Orfelin Zaharije. „Slaveno-serbskij magazin”
• Orfelin, Zaharije. „Žitije Petra Velikog”

Spoljašnje veze

• Velika seoba naroda
• Pavle Solarić
• Zaharije Orfelin
• Istorijat srpske ćirilice Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. maj 2019)
• Knjige izdavača: Dimitrije i Pan Teodosije (Venecija)