Srpsko forsiranje Save 1914.

Srpsko forsiranje Save bio je prvi deo srpske Sremske ofanzive septembra 1914. Dana 6. septembra—dok je na Zapadnom frontu počinjala bitka na Marni a na Istočnom se završavala velika Galicijska bitka—otpočela je srpska ofanziva u duhu direktive vojvode Putnika od 4. septembra 1914.

Zahvaljujući solidnim taktičko-tehničkim pripremama kao i efikasnoj podršci artiljerije trupe Prve armije su bez većih teškoća prešli Savu kod Skele i Novog Sela i prodrle u Srem. Pravilan izbor mesta prelaza bio je ključan za lako postignuti uspeh. Iako je raspolagala šturim podacima o neprijatelju Srpska vrhovna komanda je Prvu armiju usmerila na prostor gde su one bile najslabije.

Naređenje vojvode Putnika Prvoj armiji

Zadatak je armije da potuče neprijatelja pred sobom i ovlada Sremom, sa težnjom da spreči neprijatelju sjedinjenje sa njegovim glavnim snagama na Drini, odbacujući ga od Fruške gore na istok. Nastojati da se odmah utvrdi linija Progar- Ašanja- Obrež sa naslonom na Savu kao mostobran i Kupinovo kao reduit mostobrana.

Dunavska divizija I poziva prešla je reku na odseku između Skele i Novog Sela, pomoću pontona i preko pontonskog mosta koji je u veoma kratko roku podigla Šumadijska divizija I poziva kod Novog Sela. Njena prethodnica koju je činio 18. puk I poziva otpočeo je prelaz oko 3 sata izjutra u tri kolone. Leva kolona koju je činio jedan bataljon izvršila je prelaz bez ikakvog ometanja, srednja uz neznatan otpor landšturma dok je desna naišla na snažan otpor 32. landšturmskog puka pa je njeno prebacivanje završeno tek oko 14 časova. Glavnina divizije je prešla reku na odseku između Novog Sela i Podgoričke ade u tri kolone. Ni ona nije naišla na jači neprijateljski otpor. Samo je leva kolona koju je činio 11. puk I poziva sa pontonirskim odeljenjem naišlo na veće teškoće. Prvi ponton ove kolone prispeo je neometano na levu obalu Save ali su naredni obasuti snažnom puščanom i mitraljeskom vatrom sa Podgoričke ade i leve obale Save pa su pretrpele osetne gubitke. Grupa od 20 vojnika koja se prvo prebacila jurišala je na neprijateljske položaje. Svaka naredna grupa bi joj se odmah pridružila pa je mostobran ubrzo znatno proširen. Ostatak puka se zatim bezbedno prebacio i nastavio nastupanje ka Obrežu. Srednja kolona koju je činio 12. i 19 puk I poziva ovladala je Kupinovom gredom i nastavila nastupanje ka Obrežu. Desna kolona (10. puk I poziva) je neometano podigla pontonski most kod Novog Sela, prebacila sve svoje trupe na levu obalu Save i kod Kupinovih greda obrazovala divizijsku rezervu. Iza divizija prvog ešalona reku su prešle Konjička divizija i Armijska konjica koje su se koncentrisale kod Obreža i Kupinova.

Za razliku od trupa Prve armije Timočka divizija I poziva je prilikom forsiranja Save doživela potpuni fijasko. Zbog brojnih propusta komandanta divizije generala Vladimira Kondića austrougarske trupe su u žestokom protivnapadu nanele ovoj srpskoj diviziji teške gubitke i ona nije mogla da izvrši svoj zadatak (videti Bitka kod Čevrntije).

Literatura

• Bogdan Gledović, Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Milan Grahovac, Petar Opačić, Prvi svetski rat I, Srbija i Crna Gora, Obod, Cetinje, 1976.
• Savo Skoko, Vojvoda Radomir Putnik, BIGZ, Beograd 1984.
• Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga.