Staklareva ljubav

„Staklareva ljubav” je bajka srpske književnice Grozdane Olujić koja govori o samospoznaji i odrastanju. Samospoznaja kao sastavni deo odrastanja praćena je potrebom deteta za ljubavlju, idealizovanom i izmaštanom. Kompozicija bajke je prstenasta, po modelu A-B-A, odnosno uvodni i završni kompozicioni okvir pripadaju svetu realnosti, dok središnji, medijalni deo sadrži fantastične elemente, svojstvene bajci kao književnoj vrsti.

Fabula

Protagonista bajke je dečak, sin staklara, koji krišom odlazi u očevu radionicu, posmatra njegov rad i žudi da i sam pravi figure od stakla. Dečak sanjari o devojčici sličnoj sebi i svu svoju ljubav usmerava ka njoj. Osim na staklarski zanat, dečak je odmalena bio upućen i na priče starih staklara o čarobnjaku, koji onome kome se ukaže jednom u sto godina, daruje sposobnost da od stakla načini sve što poželi. Time se fantastika kao osnovni element bajke nadovezuje na maštu i igru, ali i dečakovu potrebu za prijateljstvom i ljubavlju.

Dečak jedne noći pokušava da od stakla napravi cvet, ali u tome ne uspeva. Pred zoru je zaspao i u snu video kako se iz staklene mase pomalja devojčica, Svetlooka. Svetlooka je fantastični lik jer postoji samo u dečakovoj uobrazilji. Niko osim njega ne može da je vidi. Ona ga prati svuda: u školi, u kući, u snu i na javi, a pomaže mu i kada pravi staklene figure u radionici. Dečakova majka primećuje da se u njemu odvija neka čudnovata promena, kao i da on u očima ima neki čudan sjaj. Ipak, čak ni ona nije znala šta se to sa njim zbiva.

Svetlooka je rekla dečaku da će biti uz njega i voleti ga sve dok je on dobar i pažljiv prema njoj, dok je ne udari ili je ne gurne: "Ljubav je krhkija od stakla. Za nju je potrebno mnogo strpljenja, mnogo nežnosti..." Ipak, jedared će dečak zaboraviti na njenu opomenu i gurnuti je kada ga naljuti njeno zadirkivanje. U tom času Svetlooka se razbila u stakleni prah i čarolija je nestala. Uzalud ju je dečak dozivao i dugo tragao za njom. Vreme je prolazilo i dečak je sve manje mislio o njoj. Oženio se i dobio decu. Jednog dana spazio je u oku svog najmlađeg sina onaj isti sjaj kakav je nekada imao i sam. Njegov sin takođe je krišom odlazio u njegovu staklarsku radionicu. "Ne pitajući ga ništa, shvati da priča ne prestaje da se ponavlja."