Stevan Višnjić
Stevan Višnjić (Strmovo, Bajina Bašta, 27. decembar 1887. – Ub, 23. april 1957) bio je srpski zemljoradnik, ugostitelj (mehandžija) i učesnik oba Balkanska rata, kao i Prvog svetskog rata. Nosilac je Zlatnog vojničkog ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, Medalje za revnosnu službu, Medalje za hrabrost, Ruske srebrne medalje i brojnih drugih odlikovanja, kao i Albanske spomenice.[1][2]
| Stevan Višnjić | |
|---|---|
 Stevan Višnjić | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Stevan Višnjić |
| Datum rođenja | 27. decembar 1887. |
| Mesto rođenja | Strmovo, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 23. april 1957. (69 god.) |
| Mesto smrti | Ub, SFR Jugoslavija |
| Vojna karijera | |
| Čin | pešadijski podnarednik |
Biografija uredi
Stevanovi roditelji, otac Mihailo i majka Katarina, takođe su bili poljoprivrednici. Po zavpšetku osnovne škole, poput nekih svojih zemljaka, Stevan je pošao „trbuhom za kruhom“. Iz svoje vrletne i siromašne Sokolske nahije stigao je u ravnu i plodnu Tamnavu i nastanio se u Ubu, gde se obučio za drevni abadžijski zanat. Stevanove kolege su Stevana opisale kao inteligentnog, vrednog, upornog i spretnog radnika, što mu je koristilo da ubrzo postane dobar abadžijski šegrt, zatim kalfa i na kraju odličan majstor. Blagovremeno je regulisao vojnu obavezu u IV pešadijskom puku i stekao čin rezervnog pešadijskog podnarednika.
Ratna karijera uredi
Sa činom pešadijskog podnarednika, aktivno je učestvovao u oba balkanska i Prvom svetskom ratu i dva puta ranjavan. Za osvedočenu ličnu hrabrost na Biljegu i Kostajniku kod Krupnja 1914. godine, kada je kao vođa izviđača zarobio 40 neprijateljskih vojnika, ukazom od 15. juna 1915. godine odlikovan je Zlatnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde. Zna se da je pored ovog odlikovanja imao i Medalju za revnosnu službu, Medalju za hrabrost, Rusku srebrnu medalju, sve tri spomenice za učešće u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine i Albansku spomenicu.
Život nakon rata uredi
Po završetku Prvog svetskog rata imao je prvo ortačku abadžijsku radnju sa ortakom Miloradom Ćirakovićem, poznatim abadžijom i trgovcem iz Uba. Vremenom su se razdvojili pa je svako radio za sebe. Stevan je obrazovao manifakturnu bakalsku i špekulativnu trgovinu. Pored prodaje svojih abadžijskih proizvoda i tekstila bavio se i prometom drugih artikala široke potrošnje. Pošto se dobro obogatio počeo je da trguje i žitom, voćem pa i svinja. Na tim poslovima imao je stalno angažovano po desetak radnika i bar toliko učenika – šegrta. Kao vrlo preduzimljiv i racionalan čovek stekao je solidan imetak, koji se uglavnom sastojao od brojnih nepokretnosti. Tako je u samom Ubu imao više stambenih i poslovnih zgrada. Kuća u kojoj je stanovao sa svojom porodicom nalazila se u Prvomajskoj ulici br. 6. U dnu njenog dvorišta, prema sadašnjem centralnom gradskom trgu, bila je još jedna kombinovana zgrada. U njenom prizemlju bila je abadžijska radnja a na spratu čardaci i par soba u kojima su stanovali šegrti, kalfe i drugi njegovi radnici.
Kraj puta od Uba za Pambukovicu imao je veliki plac sa ogromnim magacinima i čardacima u obliku slova „P“. U desnom krilu tog magacina takođe je stanovao jedan njegov radnik sa svojom porodicom. Ispod tog stančića bila je instalirana velika vaga za merenje žita i drugih kabastih proizvoda. Do Ćirakovićevog magacina imao je još jednu abadžijsku radnju sa čardacima. To je ona zgrada u kojoj se nalazila popularna ubska kafana „Srpski čardak”. Imao je i veći kompleks zemlje na ubskom brdu Šepkovac i u Zvizdaru. Po okončanju Drugog svetskog rata, odlukom novih komunističkih vlasti, najveći deo imovine je konfiskovan. To nikako nije mogao prežaliti te je iz dana u dan bio sve depresivniji. Savremenici tvrde da ova depresija bila i razlog Stevanove smrti. Umro je u Ubu, 23. aprila 1957. godine.
Bio je oženjen Poleksijom – Polom Rekalić (Šabac, 1900 – Ub, 1985), domaćicom koja je odrasla kod svoje tetke i teče na Ubu. Imali su šestoro dece, od toga tri sina i tri kćeri, koja su sva tragično pomrla u mlađim danima života. Sin Josip, bio je pravnik, a u mladosti se aktivno bavio sportom. Bio je član Atletskog kluba „Crvena zvezda“ iz Beograda, državni rekorder i reprezentativac u trčanju na kratkim stazama i štafeti 4 x 100 metara. Josip je poginuo na službenom putu u Zambiji 4. novembra 1970. godine.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „Tamnavci - Nosioci Karađorđeve zvezde. str. 138.” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 09. 03. 2016. g. Pristupljeno 24. 06. 2014.
- ^ Vlahović, 1990, 318 i 423; Petronić, 1994, 3; Radojčić, 1997b, 180-181; Radojčić, 1997v, 9; Gavrilović, 2006, 83; Gavrilović, 2008, 52; Radojčić, 2012a, 16-17; Matične knjige umrlih za Ub;
Literatura uredi
- Arhiv Vojno-istorijskog instituta, Beograd, Dosije Stevan Višnjić
- Arhiv Jugoslavije, Beograd, Fond: Kraljev dvor – Zbirka podataka o nosiocima ordena Karađorđeve zvezde i Belog orla.