Tangerska kriza

Tangerski konflikt podrazumeva italijansko-špansku političku i vojnu demonstraciju uperenu protiv pokušaja Ujedinjenog Kraljevstva da Tanger pretvori u internacionalno pristanište.

Dana 18. novembra 1923. godine španski kralj Alfonso XIII u pratnji predsednika španskog direktorijuma Prima de Rivere praćen eskadrom oklopnjača posetio je italijanskog kralja Vitorija Emanuela. Italijanska flota izašla je u susret španskoj eskadri. Italijanska i španska štampa komentarišući ovaj susret izjavljivale su da Gibraltar okružen sa svih strana pri savremenom naoružanju više ne predstavlja moćnu prepreku. Ključ prolaza u Sredozemlje jesu Tanger i obala Rifa a njih Španija neće nikom ustupiti.

Protiv internacionalizacije Tangera istupila je isto tako i Francuska. Ona se bojala da će preko Tangera dolaziti oružje za marokanska plemena koja su neprekidno dizala ustanke protiv španskih i francuskih vlasti.

Britanska diplomatija uložila je mnogo napora da sazove konferenciju po pitanju Tangera kako bi postigla kompromis sa Francuskom i Španijom.

Konvencija o statutu tangerske zone koju su 18. decembra 1923. godine potpisale Velika Britanija, Francuska i Španija odredila je način upravljanja Tangerom kao internacionalnom zonom sa režimom stalne neutralnosti. Italija je bila isključena iz ovog sporazuma na veliko insistiranje Francuske.

Uprava međunarodnom admionistracijom zone za prvih šest godina poverena je Francuskoj. Britanska diplomatija pristala je na takvu nagodbu u zamenu za ustupke od strane Francuske u pitanjima evropske politike posebno u pogledu reparacija.