Википедија

Teodor Vrana

Teodor Vrana (grčki: Θεοδωρος Βρανας, Theodoros Branas), koji se ponekad naziva Teodor Komnin Vrana, bio je general Vizantijskog carstva, a kasnije i Latinskog carstva sa sedištem u Konstantinopolju. Pod latinskim režimom dobio je titulu cezar, a 1206. postao je guverner i gospodar Adrijanopolja. Zapadni hroničari Četvrtog krstaškog rata, uključujući Žofroa de Vilarduena, ga zovu Livernas (Džigerica).

Teodor Vrana
Lični podaci
Datum rođenja12. vek
Mesto rođenjaAdrijanopolj,
Datum smrti13. vek
Mesto smrtiKonstantinopolj,
Porodica
SupružnikAgnesa Francuska
RoditeljiAleksije Vrana

Poreklo i rana karijera uredi

Teodor je bio sin generala i protosevasta Aleksija Vrane i Ane Komnin Vatac. Verovatno je rođen u Adrijanopolju, gde je njegova porodica držala nasledne posede. Bio je potomak carske dinastije Komnina preko oba roditelja, i bio je pranećak cara Manojla I Komnina. Njegov otac, koji je sprečio sicilijansko-normansku invaziju na Vizantiju u bici kod Demetrica, poginuo je 1187. kada je vodio pobunu protiv cara Isaka II Anđela. Godine 1193, prema hroničaru Alberiku iz Troa-Fontena, Teodor je postao ljubavnik udovice carice Ane, koja je tada imala 22 godine. Bila je ćerka francuskog kralja Luja VII od njegove treće žene Adele od Šampanje i sestra Filipa II od Francuske. Prvobitno je došla u Konstantinopolj da bi se udala za cara Aleksija II Komnina, ali je Aleksija ubio njegov savladar i namesnik car Andronik I Komnin 1183. Ona je tada bila udata za cara Andronika I, i ponovo je ostala udovica nakon njegove nasilne smrti 1185. godine. Francuskinja po rođenja, Ana je potpuno usvojila vizantijsku u kulturu i grčki jezik; insistirala je na angažovanju prevodioca kada je razgovarala sa grupom krstaša, tvrdeći da je potpuno zaboravila francuski jezik.[1]

Teodor se borio sa ograničenim uspehom pod carem Isakom II Anđelom. Kao zapovednik alanskih najamnika, bio je jedini vizantijski vođa koji je pružio otpor nemačkim krstašima u okršaju kod Prousenosa kod Filipopolja 1189. godine.[2] Zajedno sa Jovanom Petralifom, Mihailom Kantakuzinom i drugima, učestvovao je u uspešnoj zaveri da cara Isaka zbaci njegov brat Aleksije III Anđel 1195. Borio se protiv raznih neprijatelja pod Aleksijem III, i bio je postavljen za duksa teme Adrijanopolja i Didimotika ( guverner pokrajine).[3][4] Bio je istaknut u početnoj odbrani Carigrada u Četvrtom krstaškom ratu, 1202–1203.

Život u Latinskom carstvu uredi

Posle pada Carigrada 1204. godine Teodor se, čini se, brzo složio sa novim latinskim režimom. Teodor i Ana su se venčali, datum venčanja je nepoznat, imali su najmanje jednu ćerku, koja se udala za Nardžota de Tousi.[5][6] Nekoliko godina posle 1204. Teodor, a verovatno i Ana, bili su od neprocenjive pomoći Carstvu. Teodor je bio jedan od retkih značajnih Grka koji je ponudio svoju neposrednu podršku i, verovatno 1206. godine, zauzvrat je dobio titulu cezara.[7]

Vrana je bio vođa, pod Aleksijem Aspijetom, grčke partije u Filipopolju, protivio se vladavini bugarskog cara Kalojana.[8] Uspeo je da izbegne nasilno pljačkanje grada od strane Bugara, nakon čega je Aspijet pogubljen. Pošto je bio priznati antibugarski Grk i rodom iz Trakije, razvio je još tešnje veze sa Latinima, koji su bili jedina sila koja se aktivno suprotstavljala bugarskom caru. Kalojanova destruktivna nemilosrdnost bila je glavni uzrok grčkog dezerterstva kod Latina. Honijat navodi da je Vrana izabran za vođu grčkih trupa koje su sklopile mir sa latinskim režimom u Carigradu. Godine 1206. Teodor Vrana je bio posrednik između Henrika od Flandrije i Grka iz Adrijanopolja i Didimotike, kojima su Bugari pretili i želeli su da traže zaštitu od Latina za svoje gradove. Vrana je dobio komandu nad garnizonom Adrijanopolja, koji se sastojao od lokalnih grčkih trupa i 40 latinskih vitezova, a kasnije je bezuspešno branio Didimotiku kada je opsedao i opljačkao car Kalojan (20. avgusta 1206).[9][10] U proleće 1207. Kalojan je ponovo krenuo u ofanzivu i opsedao sam Adrijanopolj. Opsada je napuštena i pre nego što je stigla pomoćna vojska iz Carigrada. Zajednička latinska i jedrenska vojska, pod carem Henrikom, izvršila je tada prepad na bugarsku teritoriju.[11]

Teodor je bio gospodar Adrijanopolja, Didimotike i Aprosa (poznatog Latinima kao Napulj ili Napoli). Paktum Adrianopolitanum iz 1206. godine, beleži priznanje Marina Zenona, mletačkog podeste iz Konstantinopolja, prava „naslednog vladara i kapetana, najdostojnijeg Cezara, najplemenitijeg Komnina, gospodara Teodora Vrana“, da upravlja Adrijanopoljom i njegovim teritorijama prema običajima Grka.[12][13] Vlast je bila feudalna po prirodi, Vrana je bio obavezan da obezbedi Veneciji 500 konjanika kada je to potrebno. Venecija je zauzvrat bila dužna da podrži Vranu protiv svih neprijatelja. Međutim, Vrana je držao grad Apros direktno od latinskog cara, a zavisnost ostalih teritorija od Venecije bila je potpuno teorijska.[14] Poslednje pominjanje Teodora Vrane je iz 1219. godine, kada je, kao i njegov zet Nardžot de Tusi, nakratko upravljao Carigradom.

Nasleđe uredi

Teodora Vranu je na mestu gospodara Adrijanopolja nasledio Balduin od Betuna (na Zapadu se tituliše kao kralj Adronopili), verovatno sin Balduina od Betuna, titularnog grofa od Aumala. Kako je vlastelinstvo bilo nasledno, pretpostavlja se da se Balduin oženio inače nepoznatom Vraninom ćerkom. Balduin je bio rođak Kona od Betune koji je nosio vizantijske titule protovestijarija i sevastokratora.[15]

Porodica Vrana je u kasnijem 13. veku držala velika imanja oko Smirne u Anadoliji, čini se da su se potpuno vratili u vizantijsko društvo, a Teodorova unuka Irena se udala za člana carske porodice Paleolog.[16]

Reference uredi

  1. ^ Saint-Guillain, str. 104
  2. ^ Choniates, str. 224–225
  3. ^ Choniates, str. 247
  4. ^ Van Tricht 2014, str. 329
  5. ^ Van Tricht 2014, str. 333
  6. ^ Alberic of Trois-Fontaines, Chronicle 1204. According to the Crusade memoir of Robert of Clari they were already married; however, Alberic's information appears more soundly based.
  7. ^ Van Tricht 2014, str. 176–177
  8. ^ Fine 1994, str. 84
  9. ^ Choniates, str. 344, 352
  10. ^ Fine 1994, str. 85–86
  11. ^ Van Tricht 2014, str. 332
  12. ^ Saint-Guillain, str. 66
  13. ^ Van Tricht 2014, str. 330
  14. ^ Van Tricht 2014, str. 329–331
  15. ^ Van Tricht 2014, str. 334–335
  16. ^ Saint-Guillain, str. 108

Literatura uredi

  • Choniates, Nicetas (1984). Magoulias, Harry J., ur. O City of Byzantium: Annals of Niketas Choniatēs. Detroit: Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-1764-8. .
  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4. .
  • Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
  • Saint-Guillain, G. (1216) Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204, Routledge
  • Tricht, Filip Van (23. 5. 2011). The Latin Renovatio of Byzantium: The Empire of Constantinople (1204-1228). Leiden: BRILL. ISBN 978-90-04-20323-5. .
  • Van Tricht, Filip (2014). "The Byzantino-Latin Principality of Adrianople and the Challenge of Feudalism (1204/6–ca.1227/28): Empire, Venice, and Local Autonomy" (PDF). Dumbarton Oaks Papers. 68: 325–342.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теодор_Врана&oldid=27022828”