Teramen

Teramen (grč. Θηραμένης, do 404. p. n. e.) je bio istaknuti atinski državnik pri kraju Peloponeskog rata. Posebno je bio ativan tokom dva perioda oligarhijske vlasti u Atini, kao i tokom suđenja generalima koji su komandovali tokom bitke kod Arginuskih ostrva 406. p. n. e. Bio je umereni oligarh i često je bio razapet između demokrata sa jedne strane i ekstremnih oligarha sa druge strane. Uspešno je zamenio 411. p. n. e. užu oligarhiju jednom širom oligarhijom. Nije uspeo tokom 404. p. n. e. da postigne isti uspeh, jer su mu se mnogo suprotstavljali ekstremisti, koji su ga i pogubili.

Teramen je bio centralna ličnost tokom 4 velike epizode atinske istorije. Pojavio se prvi put tokom 411. p. n. e. kao jedan od vođa oligarhijskog prevrata. Nije se slagao sa ostalim vođama oligarhijskog prevrata, pa je usku oligarhiju zamenio širom umerenom oligarhijom. Nakon toga nekoliko godina je služio kao general, ali tokom 407. p. n. e. nije bio ponovo izabran. Tokom bitke kod Arginuskih ostrva bio je trijerarh i tada je trebalo da spasi atinsku vojsku, čiji su brodovi potopljeni. Oluja ga je sprečila da spasi atinsku vojsku, a taj incident u kome je stradalo 5.000 Atinjana izazvao je veliki bes u Atini. U procesu, koji je usledio Teramen se odbranio, a šest drugih generala je osuđeno na smrt. Nakon poraza u bici kod Egospotama Teraman je sa Spartom utanačio uslove, pod kojima bi se Atina predala. Nakon toga postao je član oligarhijske vlasti, poznate kao Trideset tirana. Ubrzo nakon toga Teramen je došao u sukob sa ekstremnim članovima vlade. Protestovao je zbog režima terora, koje je ta vlast zavela, pa su ga zbog toga optužili pred oligarhijskom skupštinom. Pošto skupština nije htela da ga osudi pogubili su ga bez suđenja.

Teramen je ostao kontroverzna ličnost nakon smrti.

Istorijski izvori

Nije poznata antička biografija o Teramenu, ali njegov život i dela su relativno dobro dokumentovani. Orator Lisija je o njemu govorio veoma opširno u nekoliko svojih govor, ali uvek neprijateljski prema Teramenu. Teramen se pojavljuje u Tukididovom Peloponeskom ratu, tu je opisan početak njegove karijere. Ksenofont opisuje nekoliko epizoda iz Teramenova života. Diodor sa Sicilije takođe opisuje nekoliko epizoda iz Teramenova života, ali priča mu se na nekoliko mesta razlikuje od Ksenofontove.

Porodica

Njegov otac Hagnon imao je istaknutu ulogu u atinskom političkom životu decenijama pre pojave Teramena na političkoj pozornici. Predvodio je grupu kolonista, koji su osnovali Amfipolj 437/436. p. n. e. Služio je kao general nekoliko puta tokom Peloponeskog rata, a bio je i jedan od potpisnika Nikijinog mira. Hagnon je bio jedan od 10 komesara, koje je izabrala vlada četiri stotine da bi 411. p. n. e. napisali novi ustav.

Oligarhijski prevrat 411. p. n. e.

Nakon propasti Sicilijanske ekspedicije 413. p. n. e. izbile su pobune među atinskim saveznicima. Nikijin mir je propao, a Peloponeski rat se nastavio 412. p. n. e. Tada su mnogi atinski aristokrati skovali zaveru da zbace demokratsku vlast u Atini. Zaverenike je predvodio Pisandar, a Teramen je bio jedan od istaknutih zaverenika. Zaveru je potakao Alkibijad, koji je tada bio pomoćnik persijskog satrapa Tisaferna. Alkibijad je tvrdio da ima veliki uticaj na Tisaferna i da će se vratiti u Atinu i da će Atinjanima omogućiti persijsku podršku samo ako uspostave oligarhiju. Zbog toga su brojni trijerarsi i ostali zapovednici atinske vojske na Samosu počeli da planiraju zbacivanje demokratije.

Poslali su Pisandra u Atinu, a on je preneo poruku da će se Alkibijad vratiti i da će imati persijsku podršku ako demokratiju zamene oligarhijom. Pisandar je objasnio Atinjanima da im nema drugog spasa u ratu sa Spartom sem da dobiju persijsku podršku. Nagovorio je atinsku narodnu skupštinu da pošalju njega i još desetoro predstavnika kod Tisaferna. Poslali su ga davši mu potpuno ovlaštenje da napravi sporazum kakav misli da je najbolji. Pisandar je po Atini obišao tajna udruženja i pozvao ih da ukinu demokratiju.

Alkibijad nije uspeo da nagovori satrapa Tisaferna da postane saveznika Atinjana, a da bi prikrio tu činjenicu prilikom pregovora Tisaferna sa Pisandrom i ostalim Atinjanima tražio je od njih previše. Alkibijad je udesio da Tisafern traži sve veće ustupke, tako da su Atinjani morali da odbiju, pa su oni bili krivci propasti pregovora. Pisandar i ostali vratili su se na Samos, gde su zaverenici radili na tome da osiguraju kontrolu nad velikom atinskom vojskom, koja se nalazila na Samosu. Počeli su da planiraju i prevrat na Samosu i uspostavu oligarhije na Samosu. U međuvremenu u Atini partija mladih oligarhijskih revolucionara uspela je da atentatima i pritiscima dobije faktičku kontrolu vlasti. I dalje je postojala narodna skupština i veće pet stotina, ali plašili su se da donose odluke, koje se nisu sviđale zaverenicima.

Nakon Samosa zaverenici su se vratili u Atinu. Teramen je bio jedan od istaknutih zaverenika, pa Tukidid za njega kaže da je bio jedan od vođa partije, koja je oborila demokratiju i kaže da je bio odličan govornik i pun ideja. Sazvali su narodnu skupštinu i predložili su seriju mera, kojima su demokratiju formalno zamenili vladom četiri stotine, koji su mogli sazivati veće pet hiljada. Narodna skupština je izabrala i deset zakonodavaca, koji je trebalo da napišu ustav. Nakon toga zaverenici su sa sakrivenim oružjem došli i isterali su veće pet stotina. Pošto se niko nije bunio vlast je preuzelo veće četiri stotine. Nova vlast počela je da se obračunava sa političkim protivnicima. Ubili su mali broj ljudi, neke su zatvorili, a neke prognali.

Sprečen oligarhijski prevrat na Samosu

U tom trenutku pojavilo se nekoliko sukoba, koji su ugrožavali budućnost oligarhijske vlasti u Atini. Planirani prevrat na Samosu sprečile su samoske demokrate i grupa Atinjana. Kada je vojska na Samu čula je za oligarhijski prevrat i za preuveličane glasine o zločinima nove vlasti oni su se zakleli da će podržavati demokratiju i biti protiv oligarhije. Vojska na Samosu izabrala je nove vojskovođe Trazibula i Trazila.

Rascep umerenih i radikalnih oligarha

U to vreme u Atini je došlo do rascepa između umerenih i radikalnih oligarha. Teramen i Aristokrat Skelijin bili su vođe umerene struje. Ekstremnu struju predvodio je Frinih, a u njoj su bili Pisandar i Antifon. Ekstremna struja domninirala je većem četiri stotine. Umerena struja se zalagala za širenje oligarhije na 5.000, što bi uključivalo sve koji imaju status hoplita ili viši. Dok se ekstremna struja zalagala za mir sa Spartom pod bilo kojim uslovima, dotle se umerena struja zalagala za mir pod uslovom da ostane neokrnjena atinska moć.

Ubrzo nakon preuzimanja vlasti vođe ekstremne struje počele su sa izgradnjom utvrđenja u Etijoni, dominantnoj tački na ulazu u luku Pirej. Cilj je navodno bio da se spreči napad atinske flote sa Samosa. Tu su napravili utvrdu, u koju su uskladištili sve atinsko žito. Teramen je protestovao govoreći da ta utvrda ne služi da spreči napad flote sa Samosa, nego da je svrha utvrde da se preda Spartancima, koji bi onda potpuno kontrolisali luku i Atinu.

Teramen je u početku bio oprezan, ali njegova struja se ohrabrila i pokrenula zbog nekoliko događaja. Peloponeska flota je bila navodno poslana da pomaže antiatinske snage na Eubeji. Dok su se kretali obalom Peloponeza Teramen je optuživao da Peloponežani nameravaju da zauzmu Etijonu uz pomoć ekstremne struje u Atini. Drugi važan događaj bilo je ubistvo vođe ekstremne struje nakon njegovog povratka iz pregovora sa Spartom. Uhvaćen je bio jedan od pomagača atentatora, ali nisu našli ko je kriv. Pošto je peloponeska flota napala Eginu, koja je bila blizu Pireja Teramen je odlučio da krene u akciji. Rekao je da je malo verovatno da peloponeska flota na putu za Eubeju skrene i napadne Eginu, a da ih neko nije pozvao sa namerom da zauzmu Atinu.

Teramen uvodi umerenu oligarhiju

Jedan od zapovednika u Pireju Aristokrat uhapsio je tada generala Aleksikla odanog ekstremnoj struji. Ekstremna struja oligarhijske vlade zahtevala je akciju i pretili su Teramenu i njegovim pristalicama. Teramen je tada krenuo u Pirej da oslobodi uhapšenog Aleksikla. Zajedno sa njim bio je jedan umereni i jedan ekstremni zapovednik. Oslobodili su Aleksikla. Kada je vojska pitala Teramena da li utvrđenje Etijonu treba srušiti, on se složio sa njima, pa su srušili Etijonu. Peloponežanska flota se približila Pireju, ali otplovili su za Eubeju, kad su videli da je utvrđenje uništeno. Nekoliko dana kasnije Atinjani su svrgli vlast četiri stotine i zamenili su je vladom pet hiljada.

Zapovednik

Pod vladom pet hiljada uspostavljenom 410. p. n. e. Teramen je nekoliko godina bio general. Komandovao je flotom u Egejskom moru i na Helespontu. Teramen se pridružio Trazibulu i ostalim generalima, koje je izabrala vojska na Samosu. Nakon atinske pobede u bici kod Abida spremio se da sa 30 trirema napadne Eubeju, koja je gradila most preko koga bi Eubeja imala vezu sa Beotijom. Teramen je pokušao da spreči radnike, koji su učestvovali u gradnji mosta, ali pošto ga je neprijateljska vojska sprečila Teramen je odustao i nakon toga je pljačkao neprijateljsku teritoriju i prikupio je dosta plena. Posetio je i savezničke gradove, od kojih je naplatio danak. Na Parosu je svrgnuo oligarhijsku vlast i naplatio je mnogo od paroskih oligargha.

Nakon toga otplovio je sa svojom flotom u Makedoniju, gde je pomagao makedonskom kralju Arhelaju I Makedonskome u opsadi Pidne. Kako se opsada otegnula, Teramen je otišao da se pridruži Trazibulu u Trakiji.

Bitka kod Kizika

Spartanski admiral Mindar je zauzeo Kizik. Teramen je komandovao jednim krilom atinske flote u bici kod Kizika 410. pre n. e, u kojoj su Atinjani pobedili. U toj bici Atinjani su navukli spartansku flotu da sledi 20 Alkibijadovih brodova. Kada su se spartanski brodovi udaljili dovoljno daleko od Kizika pojavila su u njihovoj pozadini dva atinska eskadrona pod zapovedništvom Trazibula i Teramena. Oni su im odsekli odstupnicu. Spartanska flota se našla u zamci, pa su pobegli na jednu plažu. Tokom bega su imali gubitaka. Alkibijadova vojska se iskrcala sa namerom da zarobi spartanske brodove. U blizini se nalazila persijska vojska, koja je pomagala Spartancima i počela je da potiskuje Atinjane, ali tada je Trazibul iskrcao svoju vojsku, a onda se iskrcala i Teramenova vojska. Jača atinska vojska nadjačala je i potisnula Spartance i Persijance. Zarobili su sve spartanske brodove, koji prethodno nisu bili uništeni. Atinjani su zauzeli Kizik, izgradili su utvrđenje Krisopolis i nakon toga naplaćivali su prolazak kroz Bospor. Teramen je ostao u tom utvrđenju i sa 30 brodova nadgledao je sakupljanje carine za prolaz kroz Bospor.

Nešto nakon bitke u Atini je ponovo uspostavljena demokratija.

Bitka kod Arginuskih ostrva

Teramen je ostao general tokom 407. p. n. e., ali nakon poraza u bici kod Notijuma 406. p. n. e. Teramen nije bio ponovo izabran.

Međutim kasnije je bio trijerarh, kada su Atinjani poslali flotu da pomognu Kononu, koga je kod Mitilene blokirao Kalikratida sa većom spartanskom flotom. U bici kod Arginuskih ostrva 406. p. n. e. pobedila je atinska flota. Spartanska flota je bila gotovo potpuno uništena, a Kalikratida je poginuo. Nakon pobede u bici atinski generali su razmatrali šta da učine. Imali su dva problema. Eteonik je i dalje sa 50 brodova u Mitileni opsedao Konona. Drugi problem su bili mornari sa 25 potopljenih atinskih brodova. Atinjani su podelili svoju flotu. Veći deo flote je krenuo za Eteonikom. Trazibula i Teramena su ostavili sa zadatkom da spasavaju preživele mornare sa 25 atinskih potonulih brodova. Međutim oluja ih je sprečila da bilo šta preduzmu. Zbog toga je Eteonik uspeo da pobegne sa svojim brodovima, a atinske mornare nisu uspeli da spasu, pa je to dovelo do političkog okršaja u Atini. Tada se u moru podavilo između 1.000 i 5.000 mornara.

Velika tragedija izazvala je političku oluju u Atini. Kada su se ostali generali vratili u Atinu sumnjali su da su Teramen i Trazibul nahuškali skupštinu na njih. Nakon toga oni su optužili Trazibula i Teramena. Kada se pojavio pred skupštinom Teramen je pokazao pismo od generala u kome su oni navodili oluju kao uzročnika nesreće. Nakon toga narodni gnev se okrenuo protiv ostalih generala. Usledilo je suđenje. Dvojica su pobegla, a šestorica su osuđena na smrtnu kaznu. Diodor od Sicilije smatra da su generali napravili kritičnu grešku kada su pokušali da optuže Teramena. Teramen kao poznati orator i njegove pristalice mogli su da im pomognu, ali pošto su ih generali optužili postali su im neprijatelji.

Pregovori o miru

Tokom 405. p. n. e. Lisandar je uništio atinsku mornaricu u bici kod Egospotama. Atinjani više nisu imali dovoljno novca da bi izgradili novu flotu, pa su samo mogli da čekaju. Lisandar je blokirao Atinu i sa kopna i sa mora. Pošto su im zalihe hrane bile na izmaku Atinjani su poslali izaslanike na pregovore sa spartanskim kraljem Agisom II, koji je logorovao van zidina. Atinjani su Sparti nudili savez, samo da im ostave zidine i luku. Agis je tvrdio da on nema dovoljno ovlaštenja da pregovara o miru, pa je od Sparte stiglo obaveštenje da Atinjani moraju da dođu sa boljim predlogom, ako žele mir.

Teramen je tražio od skupštine da njega pošalju kao izaslanika do Lisandra, da bi se saznale namere Sparte. Lisandar je tada opsedao Samos. Teramen je otišao na Samos, a onda u Spartu i ispregovarao je mir, kojim je okončan Peloponeski rat. Atina je po tom sporazumu trebalo da sruši dugi zid i zidine oko Pireja, atinska flota je trebalo da bude ograničena, a atinska spoljna politika trebalo je da bude pod nadzorom Sparte. Po sporazumu trebalo je da Atinjani koriste "ustav svojih predaka". Kada se Teramen vratio u Atinu narodna skupština je prihvatila sporazum i tada je okončan Peloponeski rat nakon 28 godina.

Tridesetorica tirana

Nakon što se Atina predala srušen je dugi zid, koji je vezao Pirej i Atinu, a spartanski garnizon je ostao da nadgleda razaranje zidina. Lisandar je otišao na Samos da završi opsadu. Po jednoj tački mirovnog sporazuma proterani su se mogli vratiti u Atinu, a među njima je bilo mnogo oligarhijskih agitatora.

Tokom 404. p. n. e. pozvali su Lisandra, koji je nadgledao promenu vlade. Jedan političar pristalica oligarhijske struje Drakontida zalagao se da se vlast preda tridesetorici izabranih ljudi. Teramen je podržao njegov predlog. Lisandar je izvršio pritisak preteći da će kazniti Atinjane jer nisu srušili duge zidine na vreme. Nakon toga Atinjani su u narodnoj skupštini izglasali da tridesetorica vladaju Atinom. Desetoricu su izabrali ekstremni oligarsi, desetoricu je izabrao Teramen (izabrao je i sebe), a desetoricu je izabrao i Lisandar.

Vlada je poznata pod nazivom "Tridesetorica tirana" . Bivši prognanik Kritija predvodio je oligarhe. Pozvali su spartanski garnizon da se brine o njihovoj bezbednosti i onda su započeli vladavinu terora ubijajući one za koje su mislili da mogu da ih ugroze, bilo kakvim akcijama. Tokom te kampanje terora nastao je rascep između Teramena i vođa Tridesetorice tirana, koji su podržavali Kritiju. Teramen je govorio da nije potrebno da se ubijaju ljudi, koji ne pokazuju znake da će oligarhiji naneti štetu, nego su samo dovoljno popularni. Iako je Teramen protestovao nastavili su sa pogubljenjima. Nakon toga Teramen je govorio da ako nameravaju da vladaju silom da onda treba da imaju širu bazu. Kritija i ostali su se bojali da Teramen ne povede pokret protiv njih, pa su zbog toga odlučili da 3.000 ljudi budu pomoćnici nove vlasti. Teramen je opet govorio da to nije dovoljno. Kritija i oligarsi su onda sazvali vojnu smotru, pa su uz pomoć spartanskog garnizona tokom smotre zaplenili oružje od svih građana sem onih 3.000.

Nakon toga započeli sa još većim terorom. Da bi dali plate spartanskom garnizonu Kritija i ostali naredili su da sva Tridestorica treba da hapse sve meteke (strance sa pravom boravka u Atini ) u Atini i da im oduzimaju imovinu. Teramen je opet protestovao i odbio je da posluša njihovo naređenje.

Smrt

Kritija i njegovi istomišljenici smatrali su Teramena velikom pretnjom njihovoj vlasti, pa je Kritija na skupštini 3.000 građana optužio Teramena da je rođeni izdajnik, koji je uvek spreman da menja svoje političko opredeljenje kako se okolnosti menjaju. Tvrdio je da je Teramen spreman da služi svakoj vlasti, bilo da je demokratska ili oligarhijska i da samo gleda svoj lični interes. Teramen je odgovorio da je njegova politika uvek bila konzistentna. Rekao je da je on uvek bio za umerenu politiku, da nije bio ni za ekstremnu demokratiju, ni za ekstremnu oligarhiju i da je za njega idealan oblik vlade bila ona od ljudi statusa hoplita ili višeg. Teramenov govor je uspešno odjeknuo kod slušalaca, pa se Kritija nije usudio da stavi skupštini od 3.000 da glasa o Teramenovoj krivici.

Kritija se savetovao sa preostalim od Tridestorice tirana, pa su naredili da se Teramenovo ime izbriše iz liste 3.000 punopravnih građana, koji su imali pravo suđenja. Teramen je pobegao u svetilište nadajući se azilu, ali izvukli su ga odatle. Naterali su ga da popije otrov od bunike.

Vidi još

• Tridesetorica tirana

Izvori

• Tukidid, Peloponeski rat, prevod Dušanke Obradović, Admiral Books, Beograd (2010) ISBN 978-86-84983-72-7.
• Diodor sa Sicilije, Istorijska biblioteka
• Ksenofont Helenska istorija, prevod dr Milena Dušanić,: Matica srpska, Novi Sad 1988
• Kagan, D. (2003). The Peloponnesian War. New York: Penguin Books. ISBN 0-670-03211-5