Токијски сумрак
„Tokijski sumrak” (jap. 東京暮色 Tōkyō boshoku) japanska je filmska drama u režiji Jasudžiroa Ozua iz 1957. Smatra se jednim od mračnijih ostvarenja Ozuove filmografije. Ujedno je i njegov poslednji crno-beli film. Glavni protagonisti su članovi otuđene porodice - samohrani otac (tumači ga Čišu Rju) i njegove dve odrasle ćerke (tumače ih Secuko Hara i Ineko Arima). Njihove prećutane tajne prouzrokuju niz melodramskih raspleta. Scenario su napisali Jasudžiro Ozu i Kogo Noda. Direktor fotografije je bio Juharu Acuta.
| Tokijski sumrak | |
|---|---|
 Filmski poster | |
| Režija | Jasudžiro Ozu |
| Scenario | Kogo Noda Jasudžiro Ozu |
| Glavne uloge | Čišu Rju Ineko Arima Secuko Hara |
| Godina | 1957. |
| Trajanje | 140 minuta |
| Zemlja | Japan |
| Jezik | japanski |
| IMDb veza | |
Zaplet filma uredi
Zaplet filma plete se oko članova porodice koju čine samohrani otac Šukiči (igra ga Čišu Rju) i njegove dve ćerke Takako (igra je Secuko Hara) i Akiko Sugijama (tumači je Ineko Arima). Takako se vratila u očev dom, nakon što je napustila muža alkoholičara, sa kojim ima jednu ćerku. Ona prikriva od svog oca razlog zbog čega je napustila supruga. Mlađa sestra Akiko je još uvek učenica. Ona pohađa školu za daktilografe. Akiko pokušava da pronađe svog momka Kendžija (Masami Taura), ne bi li mu saopštila da je trudna. Dok ga traži, Akiko u salonu mahdžonga susreće Kisako (Isizu Jamada). U razgovoru sa njom ispostavlja se da Kisako zna dosta o njenoj porodici. Akiko saopštava svojoj sestri Takaki o susretu sa neobičnom ženom. Takako shvata da je ta žena zapravo njihova majka koja ih je napustila kada su bile male i otišla sa drugim muškarcem. Ona odlazi u salon gde moli Kisaku da nipošto ne otkriva tajnu svog identiteta mlađoj ćerci.
U međuvremenu, Akiko pronalazi Kendžija i saopštava mu da je trudna. On izbegava da preuzme odgovornost i ponovo beži. Akiko krišom pozajmljuje pare iz banke gde joj radi otac i odlazi sama na abortus. U psihički lošem stanju Akiko saznaje da je njena sestra posetila misterioznu ženu iz salona. Povezujući nekoliko detalja, ona saznaje identitet svoje majke, te odlazi da se suoči sa njom. Nakon što je susret prošao dramatično, Akiko odlazi u kineski restoran nudli gde pije veću količinu sakea. U isti restoran dolazi i Kendži, što prouzrokuje još veći bes kod Akiko. Ona napušta radnju i, trčeći u agoniji, pada pod voz.
Akiko je u bolnici u veoma teškom stanju. Pred ocem i sestrom iskazuje želju o novom životu. U sledećoj sceni, uz pomoć montažne elipse tipične za Ozuove filmove, ogorčena Takako odlazi kod svoje majke i obaveštava je da je Akiko preminula. Kisako je uznemirana, te odlučuje da sa suprugom napusti Tokio. Pre odlaska posećuje Takaku i saopšava joj svoju odluku. Na železničkoj stanici majka očekuje od ćerke da dođe da se oproste, ali do susreta ne dolazi. U poslednjoj sceni filma Takako saoštava ocu da će se vratiti svom mužu jer ne želi da joj ćerka raste bez jednog roditelja. Šukiči se slaže sa njenom odlukom.
Uloge uredi
| Glumac | Uloga |
|---|---|
| Ineko Arima | Akiko Sugijama |
| Secuko Hara | Takako Numata, Akikina starija sestra |
| Čišu Rju | Šukiči Sugijama, Akikin i Takakin otac |
| Isuzu Jamada | Kikuko Soma, Akikina i Takakina majka |
| Haruko Sugimura | Šigeko Takeuči, Šukičijeva sestra |
| Nobuo Nakamura | Sakae Soma, Kikukin novi muž |
| Kamatari Fudživara | vlasnik restorana nudli |
| Kinzo Šin | Jasuo Numata, Takakin muž alkoholičar |
| Teidži Takahaši | Noburo Kavaguči |
| Masama Taura | Kendži |
Filmska kritika na zapadu uredi
Svi Ozuovi filmovi, pa i „Tokijski sumrak”, bili su uglavnom nepoznati na zapadu tokom režiserovog života. Interesovanje je nastalo tek šezdesetih godina dvadestog veka, a od tada je njihova reputacija samo rasla. Ipak, „Tokijski sumrak” i danas ne spada u Ozuova najpoznatija ostvarenja. Filmski kritičari na zapadu su tek naknadno dočekali film pohvalanim prikazima. Sajt Roten tomejtouz je izračunao da je 100% od ukupno 8 filmskih kritika dalo filmu pozitivnu ocenu.[1]
Ričard Brodi je kratki prikaz u „Njujorkeru” započeo rečima: Ova burna i mračna porodična melodrama iz 1957. odriče se sentimentalnosti zarad emocionalne dubine i filozofske težine pod rediteljskom palicom Jasidžura Ozua.[2] Fred Kamper je u kritici za „Čikago rider” nazvao „Tokijski sumrak” jednim od najboljih filmova u Ozuovoj karijeri. Posebno je istakao: Otac i starija ćerka žele da svet posmatraju staloženo poput Ozuove statične kamere, prisiljavajući sebe da na kraju prihvate tragediju kao nešto što je neizbežno u životu.[3]
Donald Riči u knjizi jednostavnog naziva „Ozu: njegov život i filmovi” tvrdi da je „Tokijski sumrak” jedno od filmskih ostvarenja sa najvećim brojem melodramskih motiva u Ozuovoj karijeri. On ističe da je motiv nedostatka roditeljske ljubavi, prisutan i u drugim Ozuovim ostvarenjima (na primer u obe verzije filma „Plutajuće trave”), ali da je motiv samoubistva vrlo redak u njegovim filmovima. Svedenost stila i veoma dobri dijalozi omogućavaju da se melodramski motivi nikada ne doživljavaju kao preterani i prenaglašeni.[4]
Reference uredi
- ^ „Tokijski sumrak (TOKYO BOSHOKU)” na sajtu Roten tomejtouz (pristupljeno: 23. 04. 2019)
- ^ Brody, Richard. „Tokyo Twilight”. The New Yorker. Pristupljeno 23. 4. 2019.
- ^ Camper, Fred. „Tokyo Twilight”. Chicago Reader. Pristupljeno 23. 4. 2019.
- ^ Richie 1977, str. 241.
Literatura uredi
- Richie, Donald (1977). Ozu: His Life and Films. University of California Press. ISBN 978-0-520-03277-4.
Spoljašnje veze uredi
- Tokijski sumrak na sajtu IMDb (jezik: engleski)