Tokugava Ijejoši
Tokugava Ijejoši (jap. 徳川 家慶 "Tokugawa Ieyoshi"; 22. jun 1793 — Edo, 27. jul 1853) bio je dvanaesti šogun Tokugava šogunata u Japanu.[1]
Ijejoši Tokugava | |
|---|---|
 Tokugava Ijejoši | |
| Datum rođenja | 22. jun 1793. |
| Mesto rođenja | Edo (Tokio), Japan |
| Datum smrti | 27. jul 1853. (60 god.) |
| Mesto smrti | Edo (Tokio), Japan |
| Supružnik | Takako-joō, Myōka-in, Honju-in, Ohana no kata, Shumyōin, Kenkōin |
| Roditelji | Tokugava Ijenari Kōrin'in |
Biografija uredi
Ijejoši je bio drugi sin jedanaestog šoguna Tokugave Ijenarija, postavši njegov naslednik nakon smrti svog starijeg brata Takečija. Sa svojih 45 godina, (2. septembra 1837) konačno postaje šogun nakon što se njegov otac povukao sa te pozicije. Međutim uprkos povlačenju Ijenari je i dalje bio veoma uticajan, upravljajući poslovima iz pozadine pa tek nakon njegove smrti savetnik (rodžu) Mizuno Takakuni uspeva da preuzme kontrolu i donese nove reforme blažeći posledice velike gladi u zemlji koje su nastale zbog poplava i lošeg vremena (period 1832—1836).
Ove političke odluke, nazvane Tenpo reforme, donete su u pokušaju da se stabilizuje ekonomija propagiranjem štedljivosti, jednostavnosti i discipline koja jeste obeležila Edo period ali je to uglavnom urađeno kroz zabrane većine oblika zabave i isticanja bogatstva. Drugi deo reformi koji se ticao daimjoa bila je „Ageči-rei“, doneta 1843. koja je zahtevala da feudalni gospodari koji se nalaze u blizini grada Edo i Osaka predaju svoje posede za istu količinu zemlje negde dalje u Japanu u vidi proširenja šogunog uticaja na dalja strateška bitna mesta. Ova odluka bila je izuzetno nepopoularna među daimjoima kao i tempo reforme među običnim ljudima. Situacija se dodatno zakomplikuje kao u maju 1844. dolazi do požara u zamku Edo pa se savetnik Mizuno Tadakuni koji je bio desna ruka šoguna povlači. Kao zamena uskače troje ljudi Doi Jošicura, Abe Masahiro i Cucui Masanori kao novi šogunovi rodžu-i.
Kada je admiral Metju Peri stigao 3. juna 1853. u Japan sa zadatkom da otvori njene granice sa Zapadom Ijejoši je bio već uveliko bolestan i nesposoban za bavljenje problemom. Ijejoši umire 22. juna 1853. u svojoj 60 godini pre nego što je sporazum sa Amerikom postignut. Smtra se da je umro od posledica prouzrokovane sunčanicom a nakon njega tron nasleđuje treći sin Tokugava Ijesada. Iste godine posredstvom rodžu-a šogunat potpisuje Sporazum u Kanagavi koja obeležava kraj japanske izolacione politike.
Grob Tokugave Ijejošija nalazi se u porodičnom mauzoleju u hramu „Zodžo-dži“ u oblasti Šibi u Tokiju.
Porodica uredi
Ijejošijeva supruga bila je princeza Takako (1795-1840), šesta ćerka princa Arisugave Orihita. Kada je imala samo deset godina preselila se u zamak Edo 1804. godine gde su se zvanično venčali. Rodila mu je sina Takečija a zatim i dve ćerke tokom 1815. i 1816. godine. Osim njih Ijejoši je imao još 13 sinova i 11 ćerki sa raznim konkubinama ali je samo jedan sin, Tokugava Ijesada, uspeo da doživi dvadeset godina.
Bitni događaji tokom Ijejošijeve vladavine uredi
- 1837 (Tenpō 7): Tokugava Ijejoši postaje dvanaesti šogun Tokugava šogunata.[1]
- 1845 (Kōka 1): Ime ere se menja usled vatre koja skoro uništila zamak Edo.
- 1847 (Kōka 4): Veliki zemljotres pričinjava veliku štetu u oblasti Šinano i oko nje.
- 1853 (Kaei 1): Car Komei postaje 121 car Japana.[1]
- 1853 (Kaei 6): Dolazak admirala Metju Perija sa njegovom flotom „crnih brodova“.[1]
Ere vladavine uredi
Godine u kojima je Ijejoši vladao opisuje u Japanu erama. Ijejašu je vladao u erama:
- Tempo (1830–1844)
- Koka (1844–1848)
- Kaei (1848–1854)
U popularnoj kulturi uredi
Tokugava Ijejoši je sporedni lik u mjuziklu „Pacifičke overture“ Stivena Sondhajma. U serijama i filmovima koje se odvijaju u Edo periodu i koje prikazuju događaje pre prestanka izolacione politike Ijejoši se uvek pominje ili prikazuje kao aktuelan vladar Japana.
Reference uredi
- ^ a b v g Hall & Jansen 1988, str. 21
Literatura uredi
- Bolitho, Harold. (1974). Treasures Among Men: The Fudai Daimyo in Tokugawa Japan. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-01655-0. OCLC 185685588.
- Hall, John Whitney; Jansen, Marius (1988). The Cambridge History of Japan. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22355-3. OCLC 62064695.
- Screech, Timon (2006). Secret Memoirs of the Shoguns: Isaac Titsingh and Japan, 1779-1822. Routledge. ISBN 978-0-7007-1720-0.
- Totman, Conrad D. (1967). Politics in the Tokugawa bakufu, 1600-1843. Harvard University Press.
