Tomas Kranmer

Tomas Kranmer (engl. Thomas Cranmer; 2. jul 1489 — 21. mart 1556) bio je engleski državnik i Nadbiskup kenterberijski. Spaljen je na lomači kao jeretik u vreme rimokatoličke reakcije kraljice Meri I. Kao glavni zastupnik verske reformacije u Engleskoj uveo liturgiju na engleskom jeziku i sastavio „Opšti molitvenik“ na engleskom.

Tomas Kranmer
Tomas Kranmer, nadbiskup kenterberijski
Lični podaci
Datum rođenja	(1489-07-02)2. jul 1489.
Mesto rođenja	Aslockton, Engleska
Datum smrti	21. mart 1556.(1556-03-21) (66 god.)
Mesto smrti	Oksford, Engleska
lord kancelar
Period	1533 – 1555.
Prethodnik	Vilijam Voram
Naslednik	Redžinald Poul

Biografija

Bio je sin Tomasa i Agnes Kranmer, ljudi skromnog porekla. Obrazovan je na Kembridžu, gde je pokazao izuzetnu inteligenciju i zanimanje za humaniste i Erazma Roterdamskog. Nakon završetka studija počinje da radi na Kembridžu, a ubrzo postaje i sveštenik, kada njegova karijera doživljava nagle uspehe. Kao jedan od moćnih verskih poglavara katoličke Engleske, javno podržava razvod kralja Henrija Osmog i Katarine Aragonske, te postaje saveznik nove, protestantske kraljice, Ane Bolen. Kranmer ni za vreme njene vladavine, kada je unapređen u nadbiskupa kenterberijskog, nije uspeo da sprovede protestantske reforme koje je želeo, jer je Henri, kao vrhovni verski poglavar, uživao prevelike slobode. Tek za vreme kratkotrajne vladavine Henrijevog sina, Edvarda VI, uspeo je da u Crkvu unese radikalne promene. Jedna od njih je bila i potpuno nova, protestantska liturgija, koju je napisao. Sa dolaskom Marije Tjudor (Krvave Meri), okorele katolikinje, Tomas pada u nemilost, i završava u zatvoru. Tu je proveo dve godine, nakon čega je kao jeretik spaljen na lomači.

Suđenja, odricanja, pogubljenje (1553–1556)

Vitražni prozor sa prikazom Kranmera, Ridlija i Latimera, Oksfordskih mučenika

Edvard VI se teško razboleo i odbornicima je rečeno da mu nije preostalo dugo da živi. U maju 1553. savet je poslao nekoliko pisama kontinentalnim reformatorima uveravajući ih da se Edvardovo zdravlje popravlja. Među pismima je bilo i jedno upućeno Melanhtonu u kojem je pozvan da dođe u Englesku da preuzme Regijusovu stolicu u Kembridžu koja je bila upražnjena od smrti Martina Busera u februaru 1551. Ni Henri VIII, ni Kranmer ranije nisu uspeli da ubede Melanhtona da dođe; ovoga puta savet se ozbiljno potrudio poslavši mu avans za pokriće putnih troškova. Kranmer je poslao lično pismo pozivajući ga da prihvati ponudu. Uprkos njegovoj molbi, Melanhton nikada nije otputovao u Englesku. Dok se odvijao ovaj napor da se ojača reformacija, veće je radilo na tome da ubedi nekoliko sudija da na tron postave ledi Džejn Grej, Edvardovu rođaku i protestantkinju, umesto Meri, kćerke Anrija i Katarine od Aragona i katolkinje. Dana 17. juna 1553, kralj je sastavio testament, uz napomenu da će ga Džejn naslediti, što je u suprotnosti sa Trećim zakonom o nasledstvu. Kranmer je pokušao da razgovara sa Edvardom nasamo, ali je odbijen i njegova audijencija kod Edvarda se dogodila u prisustvu odbornika. Edvard mu je rekao da podržava ono što je napisao u testamentu. Kranmerova odluka da podrži Džejn mora da se dogodila pre 19. juna, kada su poslate kraljevske naredbe da se sazove Konvokacija radi priznavanja novog nasledstva.

Do sredine jula došlo je do ozbiljnih pokrajinskih pobuna u Merinu korist i podrška za Džejn u odboru je opala. Pošto je Meri proglašena kraljicom, Dadli, Ridli, Ček i Džejnin otac, vojvoda od Safolka, bili su zatvoreni. Protiv arhiepiskopa nisu preduzete nikakve radnje. On je 8. avgusta predvodio Edvardovu sahranu prema obredima iz molitvenika. Tokom ovih meseci, savetovao je druge, uključujući Petra Martira, da pobegnu iz Engleske, ali je on sam odlučio da ostane. Reformisani biskupi su uklonjeni sa dužnosti, a konzervativno sveštenstvo, kao što je Edmund Boner, vraćeno je na svoje stare pozicije. Kranmer nije pao bez borbe. Kada su se proširile glasine da je on odobrio upotrebu mise u katedrali u Kenterberiju, on ih je proglasio lažnim i rekao: „Sva doktrina i religija našeg pomenutog suverenog lorda, kralja Edvarda VI, čistija je i u skladu sa Božjom rečju od bilo koje druge korišćene u Engleskoj tokom ovih hiljadu godina.“ Nije iznenađujuće što je vlada smatrala da je Krenmerova izjava bila ravna pobuni. Naređeno mu je da stane pred odbor u Zvezdanoj komori 14. septembra i tog dana se konačno oprostio od Martira. Kranmer je poslat pravo u Kulu da se pridruži Hjuu Latimeru i Nikolasu Ridliju.

Dana 13. novembra 1553, Kranmer i još četvorica su izvedeni pred sud za izdaju, proglašeni krivim i osuđeni na smrt. Brojni svedoci su tvrdili da je Kranmer podsticao jeres i pisao jeretička dela. Do februara 1554, Džejn Grej i drugi pobunjenici su pogubljeni, a pažnja se potom okrenula verskim vođama reformacije. Tajni savet je 8. marta 1554. naredio da se Krenmer, Ridli i Latimer premeste u zatvor Bokardo u Oksfordu da sačekaju drugo suđenje za jeres. Za to vreme, Kranmer je uspeo da prokrijumčari pismo Martiru, koji je pobegao u Strazbur, poslednji sačuvani dokument napisan njegovom rukom. Izjavio je da je očajna situacija crkve dokaz da će ona na kraju biti isporučena i napisao: „Molim se da Bog dozvoli da izdržimo do kraja!“ Kranmer je ostao izolovan u zatvoru Bokardo sedamnaest meseci pre nego što je suđenje je počelo 12. septembra 1555. Iako se odvijalo u Engleskoj, suđenje je bilo pod papskom jurisdikcijom, a konačna presuda je došla iz Rima. Na ispitivanju, Kranmer je priznao svaku činjenicu koja je stavljena pred njega, ali je negirao bilo kakvu izdaju, neposlušnost ili jeres. Suđenje Latimeru i Ridliju počelo je ubrzo nakon Kranmerovog, ali su njihove presude donete skoro odmah i spaljeni su na lomači 16. oktobra. Kranmer je odveden u toranj da posmatra proces. Rim je 4. decembra odlučio o Kranmerovoj sudbini lišivši ga arhiepiskopije i dajući dozvolu svetovnim vlastima da izvrše kaznu.

Suđenje Tomasu Krenmeru (1580)

U njegovim poslednjim danima, Kranmerove okolnosti su se promenile, što je dovelo do nekoliko opoziva. Dana 11. decembra izveden je iz Bokarda i smešten u kuću dekana Hristove crkve. Ovo novo okruženje bilo je veoma drugačije od onog tokom dve godine u zatvoru. Bio je u akademskoj zajednici i tretiran je kao gost. Prišao mu je dominikanski fratar Huan de Viljagarsija, on je raspravljao o pitanjima papske prevlasti i čistilišta. U svoja prva četiri odricanja, napravljena od kraja januara do sredine februara, Kranmer se potčinio autoritetu kralja i kraljice i priznao papu kao poglavara Crkve. Dana 14. februara 1556. degradiran je iz svetog reda i vraćen u Bokardo. Priznao je vrlo malo i Edmund Boner nije bio zadovoljan ovim priznanjima.

Dana 24. februara, izdat je nalog gradonačelniku Oksforda, i datum pogubljenja Kranmera određen je za 7. mart. Dva dana nakon izdavanja naloga, izdata je peta izjava, prva koja bi se mogla nazvati istinskim opozivom. Kranmer je odbacio svu luteransku i cvingliansku teologiju, u potpunosti prihvatio katoličku teologiju, uključujući papsku nadmoć i transsupstancijaciju, i izjavio da nema spasenja izvan katoličke crkve. Objavio je radost zbog povratka katoličkoj veri, zatražio i primio sakramentalno oproštenje i učestvovao u misi. Krenmerovo spaljivanje je odloženo i, prema uobičajenoj praksi kanonskog prava, trebalo je da bude oslobođen. Meri je, međutim, odlučila da dalje odlaganje nije moguće. Njegovo poslednje odricanje je izdato 18. marta. Bio je to znak slomljenog čoveka, sveobuhvatno priznanje greha. Uprkos odredbi u kanonskom pravu da se jereticima koji se pokaju oprosti, Meri je bila rešena da od Krenmera napravi primer, tvrdeći da su „njegovo bezakonje i tvrdoglavost bili toliko veliki protiv Boga i vaše milosti da vaša milost i milosrđe ne mogu imati mesta u postupanju s njim“, i krenulo se dalje sa njegovim pogubljenjem.

Kranmerovo mučeništvo, iz Foksove knjige mučenika (1563)

Krenmeru je rečeno da će moći da izvrši konačno oporicanje, ali da će ovoga puta to biti javno tokom službe u Univerzitetskoj crkvi u Oksfordu. Govor je napisao i predao ga unapred, i objavljen je nakon njegove smrti. Na propovedaonici na dan pogubljenja, 21. marta 1556. godine, otvorio je molitvom i pozivom da se povinuju kralju i kraljici, ali je svoju propoved završio potpuno neočekivano, odstupajući od pripremljenog pisma. Odrekao se oporicanja koje je svojom rukom pisao ili potpisao nakon degradacije i naveo da će, posledično, njegova ruka biti kažnjena tako što će biti prva spaljena. Zatim je rekao: „A što se tiče pape, ja ga odbijam, kao Hristovog neprijatelja i Antihrista sa svom njegovom lažnom doktrinom.“ Izvučen je sa propovedaonice i odveden tamo gde su Latimer i Ridli spaljeni šest meseci ranije. Dok ga je vatra obuzimala, ispunio je svoje obećanje tako što je stavio desnu ruku u srce vatre, nazivajući je „ta nedostojna ruka“. Njegove reči na samrti bile su: „Gospode Isuse, primi moj duh. Vidim nebesa otvorena i Isusa kako stoji s desne strane Boga.”

Posledice i nasleđe

Marina vlada je izradila pamflet sa svih šest opoziva plus tekst govora koji je Kranmer trebalo da održi u Univerzitetskoj crkvi. Njegovo naknadno povlačenje svojih opoziva nije pomenuto, iako je ono što se zapravo dogodilo ubrzo postalo opštepoznato, potkopavajući efikasnost propagande. Slično tome, protestantska stranka je imala poteškoća da iskoristi događaj, s obzirom na Kranmerovo odricanje. Propaganda izgnanika se koncentrisala na objavljivanje raznih primeraka njegovih spisa. Na kraju je Džon Foks stavio Kranmerovu priču u delotvornu upotrebu 1559. godine, i ona je bila istaknuta u njegovim Zakonima i monumentima kada je prvi put štampana 1563. godine.

Kranmerova statua na Memorijalu mučenika, Oksford

Kranmerova porodica je bila prognana na kontinent 1539. Ne zna se tačno kada su se vratili u Englesku, ali je ubrzo nakon ustoličenja Edvarda VI 1547. godine, Kranmer javno priznao njihovo postojanje. Ne zna se mnogo o ranim godinama njegove dece. Njegova ćerka Margaret je verovatno rođena tokom 1530-ih, a njegov sin Tomas je ređen kasnije, verovatno za vreme vladavine Edvarda. Otprilike u vreme Merinog stupanja na vlast, Kranmerova žena, Margaret, pobegla je u Nemačku, dok je njegov sin bio poveren njegovom bratu Edmundu Kranmeru, koji ga je odveo na kontinent. Margaret Kranmer se na kraju udala za Kranmerovog omiljenog izdavača, Edvarda Vičerča. Par se vratio u Englesku nakon Merine vladavine i nastanio se u Sariju. Vajtčurč je takođe pregovarao o braku Margaret sa Tomasom Nortonom. Vajtčerč je umro 1562, a Margareta se udala po treći put za Bartolomeja Skota. Umrla je tokom 1570-ih. Oboje Kranmerove dece umrlo je bez potomstva i njegova loza je izumrla.

Kada je Elizabeta I došla na vlast 1558. godine, vratila je Engleskoj crkvi nezavisnost od Rima u okviru elizabetanske verske pogodbe. Crkva koju je ponovo uspostavila predstavljala je, zapravo, vid edvardinske crkve iz septembra 1552. Tako je Elizabetanski molitvenik u osnovi bio Kranmerovo izdanje iz 1552. godine, ali bez „Crne rubrike“. U sazivu 1563. godine, Četrdeset dva člana koje crkva nikada nije usvojila su izmenjena u oblasti evharistijske doktrine da bi se formiralo Trideset devet članaka. Većina izgnanika vratila se u Englesku i nastavila svoju karijeru u crkvi. Nekima poput Edmunda Grindala, kenterberijskog nadbiskupa tokom Elizabetine vladavine, Kranmer je pružio sjajan primer čiji rad treba podržavati i proširivati.

Kranmerova najveća preokupacija bila je održavanje kraljevske prevlasti i širenje reformisane teologije i prakse. Naučnici primećuju da se najviše pamti po svom doprinosu u oblastima jezika i kulturnog identiteta. Njegova proza je pomogla u razvoju engleskog jezika, a Knjiga zajedničkih molitvi predstavlja veliki doprinos engleskoj književnosti, i uticala je na mnoge živote u anglofonskom svetu. Ona je vodila anglikansko bogosluženje četiri stotine godina.

Katolički biografi ponekad prikazuju Krenmera kao neprincipijelnog oportunistu, nikodemita i oruđe kraljevske tiranije. Sa svoje strane, čini se da neki protestantski biografi previđaju načine ili prilike u kojima je Kranmer izdao svoja načela. Obe strane se mogu složiti u tome da Krenmera vide kao posvećenog naučnika čiji je život pokazao snage i slabosti veoma humanog i često nedovoljno cenjenog reformatora.

Engleska crkva obeležava sećanje na Tomasa Krenmera kao mučenika reformacije 21. marta, na godišnjicu njegove smrti, i on se pamti u kalendaru svetaca Engleske crkve sa manjim festivalom. Pretpostavljeno mesto spaljivanja obeleženo je popločanim krstom u Brod ulici u Oksfordu, gde se godišnje sećanje održava od strane Molitvenog društva.

Liturgijski kalendar Episkopalne crkve SAD odaje mu čast (zajedno sa Hjuom Latimerom i Nikolasom Ridlijem) „danom neobaveznog obeležavanja“ 16. oktobra.

Porodično stablo

2.

1. Tomas Kranmer

3.

Vidi još

• Henri VIII Tjudor
• Ana Bolen
• Lord kancelar

Literatura

• Avis, Paul (2005). „The Revision of the Ordinal in the Church of England 1550–2005”. Ecclesiology. 1 (2): 95—110. ISSN 1744-1366. doi:10.1177/1744136605051929. 
• Ayris, Paul (1993a). „God's Vicegerent and Christ's Vicar: the Relationship between the Crown and the Archbishopric of Canterbury, 1533–53”. Ur.: Ayris, Paul; Selwyn, David. Thomas Cranmer: Churchman and Scholar. Woodbridge, Suffolk, UK: The Boydell Press. ISBN 0-85115-549-9. 
• Ayris, Paul (1993b). „Canon Law Studies”. Ur.: Ayris, Paul; Selwyn, David. Thomas Cranmer: Churchman and Scholar. Woodbridge, Suffolk, UK: The Boydell Press. ISBN 0-85115-549-9. 
• Ayris, Paul (2001). „The Correspondence of Thomas Cranmer, Archbishop of Canterbury, and his English Audience 1533-54”. Reformation & Renaissance Review. 3 (1): 9—33. ISSN 1462-2459. S2CID 170741842. doi:10.1558/rrr.v0i3.9. 
• Ayris, Paul (2002). „The Public Career of Thomas Cranmer”. Reformation & Renaissance Review. 4 (1): 75—125. ISSN 1462-2459. S2CID 145396417. doi:10.1558/rrr.v0i4.75. 
• Bagchi, David V. N.; Steinmetz, David Curtis, ur. (2004). The Cambridge Companion to Reformation Theology. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-77662-7. 
• Bernard, G. W. (2005). The King's Reformation: Henry VIII and the Remaking of the English Church. London: Yale University Press. ISBN 0-300-12271-3. 
• Brown, Cornelius (1891). „Ch VIII”. A History of Nottinghamshire. E. Stock. 
• Coleman-Norton, P. R. (1929). „The Correspondence of S. John Chrysostom (With Special Reference to His Epistles to Pope S. Innocent I)”. Classical Philology. 24 (3): 279. S2CID 162281389. doi:10.1086/361140. 
• Dowling, Maria (1993). „Cranmer as Humanist Reformer”. Ur.: Ayris, Paul; Selwyn, David. Thomas Cranmer: Churchman and Scholar. Woodbridge, Suffolk, UK: The Boydell Press. ISBN 0-85115-549-9. 
• Hall, Basil (1993a). „Cranmer's Relations with Erasmianism and Lutheranism”. Ur.: Ayris, Paul; Selwyn, David. Thomas Cranmer: Churchman and Scholar. Woodbridge, Suffolk, UK: The Boydell Press. ISBN 0-85115-549-9. 
• Hall, Basil (1993b). „Cranmer, the Eucharist, and the Foreign Divines in the Reign of Edward VI”. Ur.: Ayris, Paul; Selwyn, David. Thomas Cranmer: Churchman and Scholar. Woodbridge, Suffolk, UK: The Boydell Press. ISBN 0-85115-549-9. 
• Heinze, Rudolph W. (1993). „'I pray God to grant that I may endure to the end': A New Look at the Martyrdom of Thomas Cranmer”. Ur.: Ayris, Paul; Selwyn, David. Thomas Cranmer: Churchman and Scholar. Woodbridge, Suffolk, UK: The Boydell Press. ISBN 0-85115-549-9. 
• Hirst, Rev E, (Vicar of St. Paul’s Stockport) (1934). „Archbishop Cranmer” (PDF). Churchman Journal. 48 (2): 2. Arhivirano (PDF) iz originala 7. 11. 2018. g. Pristupljeno 7. 11. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Howell, Thomas Bayly, ur. (1816). A Complete Collection of State Trials and Proceedings for High Treason and Other Crimes and Misdemeanors from the Earliest Period to the Year 1783. London: T. C. Hansard. OCLC 3815652. 
• Loades, David (1993). „Thomas Cranmer and John Dudley: An Uneasy Alliance, 1549–1553”. Ur.: Ayris, Paul; Selwyn, David. Thomas Cranmer: Churchman and Scholar. Woodbridge, Suffolk, UK: The Boydell Press. ISBN 0-85115-549-9. 
• Loades, David M. (2004). Intrigue and Treason: The Tudor Court, 1547–1558. Harlow, England: Pearson Longman. ISBN 0-582-77226-5. 
• MacCulloch, Diarmaid (1996). Thomas Cranmer: A Life. London: Yale University Press. ISBN 0-300-06688-0. 
• MacCulloch, Diarmaid (2016). All Things Made New: The Reformation and Its Legacy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-061682-3. 
• Marshall, Peter (2017). Heretics and Believers: A History of the English Reformation. Yale University Press. ISBN 978-0-300-17062-7. 
• Matthew, H. C. G.; Harrison, Brian Howard, ur. (2004). Oxford Dictionary of National Biography. Oxford: Oxford University Press. OCLC 56568095. 
• Mills, Jon (2010). „Genocide and Ethnocide: The Suppression of the Cornish Language”. Ur.: Partridge, John. Interfaces in Language. Cambridge Scholars Publishing. ISBN 978-1-4438-2433-0. 
• Null, Ashley (2006). Thomas Cranmer's Doctrine of Repentance: Renewing the Power to Love. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-827021-6. 
• Overell, Anne (2008). Italian reform and English Reformations, c.1535-c.1585. Farnham, Surrey, UK: Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-5579-4. 
• Perceval, Arthur Philip (1841). An Apology for the Doctrine of Apostolical Succession: With an Appendix, on the English Orders. (second izd.). London: Rivington. 
• Ridley, Jasper (1962). Thomas Cranmer. Oxford: Clarendon Press. OCLC 398369. 
• Robinson, Ian (1998). The Establishment of Modern English Prose in the Reformation and the Enlightenment. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-48088-4. 
• Schofield, John (2008). The Rise & Fall of Thomas Cromwell. Stroud, England: The History Press. ISBN 978-0-7524-4604-2. 
• Selwyn, D. G. (1993). „Cranmer's Library”. Ur.: Ayris, Paul; Selwyn, David. Thomas Cranmer: Churchman and Scholar. Woodbridge, Suffolk, UK: The Boydell Press. ISBN 0-85115-549-9. 
• Spinks, Bryan D. (1993). „Treasures Old and New: A Look at Some of Thomas Cranmer's Methods of Liturgical Compilation”. Ur.: Ayris, Paul; Selwyn, David. Thomas Cranmer: Churchman and Scholar. Woodbridge, Suffolk, UK: The Boydell Press. ISBN 0-85115-549-9. 
• Stevenson, Kenneth W. (1993). „Cranmer's Marriage Vow: Its Place in the Tradition”. Ur.: Ayris, Paul; Selwyn, David. Thomas Cranmer: Churchman and Scholar. Woodbridge, Suffolk, UK: The Boydell Press. ISBN 0-85115-549-9. 
• Strype, John (1840) [1544]. „Chapter 28”. Historical and Biographical Works: Memorials of Thomas Cranmer. 
• Hughes, Philip Edgecumbe (1982). Faith and Works: Cranmer and Hooker on Justification. Wilton, Conn.: Morehouse-Barlow. ISBN 0-8192-1315-2. 
• Wilkinson, Richard (decembar 2010). „Thomas Cranmer: The Yes-Man Who Said No: Richard Wilkinson Elucidates the Paradoxical Career of One of the Key Figures of English Protestantism”. History Review. 68. Arhivirano iz originala 5. 6. 2020. g. Pristupljeno 16. 9. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Williams, Leslie (2017). Emblem of Faith Untouched: A Short Life of Thomas Cranmer. Grand Rapids, MI: Eerdmans. 

Spoljašnje veze

• Works by Tomas Kranmer at Open Library
• Tomas Kranmer na sajtu NPG (jezik: engleski)
• The execution of Archbishop Thomas Cranmer (1556) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. mart 2015) at EnglishHistory.net
• Thomas Cranmer biography at the BBC
• Letter from Cranmer on Henry VIII's divorce Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. avgust 2014) at the Center for Medieval Studies at Fordham University
• Thirty-Nine Articles from the Anglican Communion official website
• Tomas Kranmer na sajtu MGP (jezik: engleski)
• Tomas Kranmer na sajtu LibriVox (jezik: engleski)