Википедија

Tupoljev Tu-4

Tupoljev Tu-4 (rus. Туполев Ту-4, NATO klasifikacija Bull) je četvoromotorni strateški bombarder na klipno-elisni pogon projektantog biroa Tupoljev koji je mogao da ponese atomsku bombu. Razvijen je obrnutim inženjeringom na osnovu bombardera Boing B-29, a prvi let prototipa bio je 19. maja 1947. godine.

Tupoljev Tu-4
Tupoljev Tu-4
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1947. do 1953.
Uveden u upotrebu1949.
Povučen iz upotrebesredinom 1960.-tih
Statusneoperativan
Prvi korisnikSovjetsko ratno vazduhoplovstvo
Broj primeraka847
Dužina30,18
Razmah krila40,05
Visina8,46
Površina krila161,7
Prazan32.270
Normalna poletna47.500
Maks. masa pri uzletanju63.320 kg
Maks. spoljni teret8.000 kg
Klipno-elisni motor4 × AŠ-73TK
Snaga4 × 1.790 kW
Brzina krstarenja435 km/h
Maks. brzina na Hopt558 km/h
Taktički radijus kretanja5.100 km
Dolet15.000 km
Plafon leta11.200 m

Projektovanje i razvoj uredi

 
A.N.Tupoljev (1944.)

Rusi su imali značajno iskustvo u razvoju velikih i teških aviona: već u Prvom svetskom ratu Igor Sikorski je projektovao četvoromotorni avion „Ilja Muromec“ (rus. Илья Муромец) koji je mogao da nosi značajnu količinu bombi ili da se upusti u daljinska izviđanja u dubinu neprijateljske teritorije. Tupoljev je projektovao najveći putnički avion na svetu „Maksim Gorki“ koji je poleteo 1935. godine, a korišćen je u propagandne svrhe. Već 1940. godine SSSR je bi zemlja sa najvećim brojem četvoromotornih aviona u svetu. Međutim strateško bombardovanje je odigralo manju ulogu u sovjetskim ratnim operacijama. Štaviše, u toku Drugog svetskog rata 8. i 15. vazdušna armija SAD, stacionirane u Evropi i naoružane uglavnom bombarderima B-17 i B-24, su kao nastavak bombardovanja nemačkih baza i linija snabdevanja, u sporazumu sa SSSR bombardovale nemačke snage duboko u ukrajinskoj teritoriji, a Sovjeti su vršili zaštitu ovih operacija. To je bio najkompletniji sporazum između SSSR i SAD u izvođenju ratnih operacija i zvao se FRANTIC.[1][2]

U toku rata, Sovjeti su imali prilike da koriste američke strateške bombardere, koji su prinudno sletali na sovjetsku teritoriju zbog mehaničkog kvara ili oštećenja u borbi. Tako je od 73 primeraka B-17, osposobljeno 23, a od 73 primeraka B-24, osposobljeno je 30 komada i oni su korišćeni u ratnim operacijama. Tri primerka B-29 je prinudno ateriralo na sovjetsku teritoriju nakon bombardovanja Japana, Rusi su ih zadržali pravdajući se svojom neutralnošću u pacifičkom ratu. Na bazi tih iskustava 1943. godine, OKB 156 Tupoljev (Opitni konstrukcioni biro — Tupoljev) je radio na projektu „64“, to je bio bombarder koji je trebalo da nosi 4.000 kg i ima domet od 6.500 km, da bi se juna meseca 1945. godine odustalo od ovog projekta, a umesto njega krenulo u izradu kopije aviona B-29. Stoga su u toku 1945. godine tri aviona B-29 prebačeni u Moskvu u vazduhoplovni opitni centar Žukovski. Jedan od tih aviona je služio za obuku pilota, drugi je razmontiran i služio je kao osnova za novi projekt a treći primerak je ostavljen kao etalon za poređenje. Što se tiče motora odlučeno je da se ugrade sovjetski motori AŠ-73TK s tim da se ti motori opreme turbokomperesorom, magnetima za paljenje i ležajevima otpornim na toplotu sa B-29. Takođe je to učinjeno i sa kupolama sa topovima koji su služili za zaštitu aviona, ugrađene su sovjetske jer su se pokazale kao efikasnije.

Ovaj projekt je dobio oznaku B-4 ili proizvod „P“, dobio je najviši prioritet a bio je pod direktnom kontrolom Politbiroa sa postavljenim rokom od dve godine da bude završen. To nije bilo bez razloga, nakon Drugog svetskog rata glavni protivnik Sovjetskom Savezu postaju SAD, činjenica je da Sovjeti tada nisu imali avion dugog dometa, kako bi parirali Amerikancima. Pojavom atomskog oružja bilo je neophodno imati avion nosivosti preko 5 tona i radijusa preko 7.000 km.

Prvi bombarder B-4 je završen u proleće 1947. godine, a prvi probni let je obavljen 19. maj 1947. Ispitivanja u letu su vršena sve do 1949. godine, iako je redovna proizvodnja počela već 1947. godine.

Tehnički opis uredi

Avion Tupoljev Tu-4 je potpuno metalne konstrukcije, niskokrilac sa četiri klipno elisna, vazduhom hlađena radijalna motora AŠ-73TK koji su postavljeni po dva na svako krilo. Svaki motor ima metalne elise sa četiri peraja i promenljivim korakom. Avion ima stajni trap sistema tricikl, prednja nosna noga ima dva točka sa gumama niskog pritiska a zadnje noge koje predstavljaju i osnovne, se nalaze ispod krila aviona i svaka ima po 2 točka sa niskopritisnim gumama. Avion ima ukupno 6 točkova koji mu omogućavaju bezbedno sletanje i poletanje. Trup aviona je okruglog poprečnog preseka i u njega se mogu smestiti bombe težine do 8 tona. Za samoodbranu je opremljen obrtnim kupolama sa mitraljezima/topovima na gornjoj i donjoj površini trupa aviona kao i sa topovima/mitraljezima ugrađenim u nos i rep aviona. Ukupno je imao: 10 mitraljeza kalibra 12,7 mm, ili 11 topova kalibra 20 mm a od aprila 1950. godine 10 topova kalibra 23 mm.[3][4]

Naoružanje uredi

  • 2 rakete tipa KS,
  • 1 nuklearna bojeva glava,
  • 6 konvencionalnih bombi Kt 1000kg (slobodno padajuće),
  • Samoodbrana: 10 mitraljeza kalibra 12,7 mm, 11 topova kalibra 20 mm a od aprila 1950. godine 10 topova kalibra 23 mm.

Operativno korišćenje uredi

Redovna proizvodnja bombardera, sada sa oznakom Tu-4, prvo je počela u fabrici aviona No 22 u Kazanju, zatim u fabrici aviona No 18 u Samari (Kujbiševu) i na kraju posle dogradnje (1950) u fabrici aviona No 23 iz Moskve. Proizvodnja je trajala do 1952. godine i ukupno je napravljeno 847 bombardera. Raspoređivanje bombardera u borbene jedinice je otpočelo 1949. godine. Prvo su naoružavani pukovi komande strateške avijacije gde su zamenjeni bombarderi iz Drugog svetskog rata Il-4, B-25, Pe-8, B-17 i B-24. Patroliranje ovih aviona se ograničavalo uglavnom na teritoriju Sovjetskog Saveza a imali su mogućnost udara na Evropu, severnu Afriku, Bliski istok i Japan. Neki od ovih aviona su bili opremljeni za nošenje atomske bombe sa uređajima za zaštitu posade, a neki su bili opremljeni i uređajima za dopunu gorivom u letu. Razvojem prvih krstarećih raketa avioni iz naoružanja mornaričke aviacije su bili naoružani ovim projektilima za borbu protiv površinskih ratnih brodova. Razvojem turboelisnih motora vršeni su eksperimenti sa zamenom klipnih motora turboelisnim i dobijen je oko 14% veći dolet pa je ova modifikacija na avionima Tu-4 izvršena kasnije kada su oni ustupljeni Kini. Od 1954. godine počela je postepena zamena aviona Tu-4 novim mlaznim bombarderima Tu-16.[5]

Zemlje koje koriste ili su koristile ovaj avion uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Tu-4 BULL - Russian and Soviet Nuclear Forces”. www.fas.org. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  2. ^ „TU-4 BULL long-range bomber”. legion.wplus.net. Arhivirano iz originala 05. 09. 2011. g. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  3. ^ „Tupolev Tu-4”. www.airwar.ru. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  4. ^ „Tupolev Tu-4 - bomber”. www.aviastar.org. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  5. ^ „Tu-4 BULL”. www.globalsecurity.org. Pristupljeno 14. 9. 2011. 

Literatura uredi

  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Donald, David; Lake,, Jon; (2000). The Encyclopedia of Military Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). NY: Barnes & Noble. 
  • Gordon, Yefim; Rigament, Vladimir; (2005). OKB Tupolev: History of the Design Bureau and its Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). Hinckley, England: Midland Publishing. ISBN 978-1-85780-214-6. 
  • Gunston, Bill (1995). The Encyclopedia of Modern Warplanes (na jeziku: (jezik: engleski)). New York: Barnes & Noble. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875—1995. (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Duffy, Paul; Kandalov, Andrei; (1996). Tupolev: The Man and His Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). Shrewsbury UK: Airlife Publishing. ISBN 978-1-85310-728-3. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (na jeziku: (jezik: engleski)) (2nd izd.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob; Chant, Christopher; (1995). Jane`s Combat Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • Winchester, Jim (2006). Military Aircraft of the Cold War (na jeziku: (jezik: engleski)). San Diego, CA: Thunder Bay Press. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Brassey's. 
  • Podvig, Pavel (1998). Russian Strategic Nuclear Weapons (na jeziku: (jezik: ruski)). Moscow: Izdat. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (na jeziku: (jezik: nemački)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 

Spoljašnje veze uredi

 
Tupoljev Tu-4 na Vikimedijinoj ostavi.
  • „Zvanični sajt Tupoljeva” (na jeziku: (jezik: ruski)). www.tupolev.ru. Pristupljeno 8. 12. 2010. 
  • „Tupolev” (na jeziku: (jezik: engleski)). www.tupolev.co.tv. Arhivirano iz originala 11. 03. 2011. g. Pristupljeno 30. 1. 2011. 
  • „Tupolev Andrej Nikolajevich” (na jeziku: (jezik: engleski)). www.aviation.ru. Arhivirano iz originala 5. 06. 2011. g. Pristupljeno 30. 12. 2010. 
  • „Tu-4” (na jeziku: (jezik: ruski)). Ugolok neba. 2004. Pristupljeno 18. 12. 2010. 
  • „Tupolev Tu-4 (1947)” (na jeziku: (jezik: engleski)). www.aviastar.org. Pristupljeno 18. 12. 2010. 
  • „Tu-4 Bull” (na jeziku: (jezik: engleski)). www.globalsecurity.org. Pristupljeno 18. 12. 2010. 
  • „Tu-4 DALЬNIЙ BOMBARDIROVЩIK” (na jeziku: (jezik: ruski)). legion.wplus.net. Arhivirano iz originala 05. 09. 2010. g. Pristupljeno 18. 12. 2010. 
  • „Tu-4 Bull (Tupolev)” (na jeziku: (jezik: ruski)). www.fas.org. Pristupljeno 8. 12. 2010. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тупољев_Ту-4&oldid=27557291”