Udaidžin
Udaidžin[1] (右大臣 Udaijin) u prevodu desni ministar ili ministar desnice bila je vladina pozicija u starom Japanu tokom Nara i Hejan perioda.
| Državni savet starog Japana | |
|---|---|
 | |
Predsednik vlade / Glavni ministar | Daidžo-daidžin |
| Ministar levice | Sadaidžin |
| Ministar desnice | Udaidžin |
| Centralni ministar | Naidaidžin |
| Viši savetnik | Dainagon |
| Srednji savetnik | Čunagon |
| Niži savetnik | Šonagon |
| Osam ministarstva | |
| Centralno ministarstvo | Nakacukasa-šo |
| Ceremonijalno ministarstvo | Šikibu-šo |
| Civilna uprava | Džibu-šo |
| Narodni poslovi | Minbu-šo |
| Vojska | Hjobu-šo |
| Pravda | Gjobu-šo |
| Trezor | Okura-šo |
| Uprava carskog dvora | Kunai-šo |
Udaidžin je titula koji pripada Daidžo-kanu ili u prevodu Državnom savetu starog Japana. Rana hijerarhija daidžo-kana u vlasti obuhvatala je tri struje: daidžo-daidžina koji je bio vrsta premijera i odmah ispod njega sadaidžina (ministra levice) i udaidžina (ministra desnice).[2]
Udaidžin je neka vrsta juniorskog ministarstva koji je nadgledao poslove u vladi kao zamenik sadaidžina.[3] Udaidžin je treća po važnosti pozicija u daidžo-kanu, odmah ispod pozicije daidžo-daidžina (premijera, kancelara) i sadaidžina. Ova pozicija je kasnije bila rezervisana za članove Fudživara porodice koji su tokom istorije ovog perioda sve više jačali i zauzimali najviše pozicije u vladi.
Titula udaidžina, zajedno sa ostatkom daidžo-kana izgubila je svoju moć tokom 10. i 11. veka usled dominacije klana Fudživara koji su se proširili u sve aspekte politike. Sistem je vremenom oboren u 12. veku kada je klan Minamoto uspostavio kontrolu nad državom i dvorskom aristokratijom poznatoj i kao kuge. Ipak daidžo-kan se kao sistem nakratko vraća u Meidži eri sve do uspostavljanja modernih titula i pozicija u vladi.
Reference uredi
- ^ Kenkyusha's New Japanese-English Dictionary, Kenkyusha Limited. ISBN 978-4-7674-2015-8.
- ^ Brown & Hall 1988, str. 232
- ^ Shin-meikai-kokugo-jiten,Sanseido Co., Ltd. Tokyo 1974
Literatura uredi
- Marković Lj, Đurović R. (2011). Pravni sistem Japana. Beograd, Kokoro.
- Asai T. (1985). Nyokan Tūkai (jezik: japanski). Tokyo: Kōdansha.
- Dickenson, Walter G. (1869). Japan: Being a Sketch of the History, Government and Officers of the Empire. London: W. Blackwood and Sons. OCLC 10716445
- Brown, Delmer M.; Hall, John Whitney (1988). The Cambridge History of Japan. Marius B. Jansen, William H. McCullough, Donald H. Shively, Peter Duus, Kozo Yamamura. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22352-2.
- Ozaki, Yukio (2001). The Autobiography of Ozaki Yukio: The Struggle for Constitutional Government in Japan. [Translated by Fujiko Hara]. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05095-9. (cloth)
- Ozaki, Yukio. (1955). Ozak Gakudō Zenshū (jezik: japanski). Tokyo: Kōronsha.
- Sansom, George (1958). A History of Japan to 1334. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0523-3.
- Sansom, George (1978). Japan: A Short Cultural History. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0952-1. (cloth). 1952. ISBN 978-0-8047-0954-5. (paper)
- Screech, Timon (2006). Secret Memoirs of the Shoguns: Isaac Titsingh and Japan, 1779-1822. London: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-7007-1720-0.
- Titsingh, Isaac (1834). Annales des empereurs du Japon. Paris: Royal Asiatic Society, Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland. OCLC 5850691.
- Varley, H. Paul , ed. . [ Kitabatake Chikafusa, 1359] (1980). Jinnō Shōtōki ("A Chronicle of Gods and Sovereigns: Jinnō Shōtōki of Kitabatake Chikafusa" translated by H. Paul Varley). New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-04940-5.