Википедија

Univerzitet za muziku i scenske umetnosti u Beču

Universität für Musik und darstellende Kunst Wien

Univerzitet za muziku i scenske umetnosti u Beču (nem. Universität für Musik und darstellende Kunst Wien, skraćeno MDW) je austrijski univerzitet osnovan 1817. sa sedištem u Beču. Sa preko tri hiljade studenata, to je najveća institucija te vrste u Austriji i jedna od najvećih u svetu.

Univerzitet za muziku i scenske umetnosti u Beču
Universität für Musik und darstellende Kunst Wien
Glavna zgrada Univerziteta
TipDržavni univerzitet
Osnivanje1817
AfilijacijaUniverzitet u Beču
DekanUlrike Zih (od 2015)
Broj studenata3000
Broj odseka24 katedre
AdresaAnton-von-Webern-Platz 1, Beč, Austrija
48° 12′ 06″ N 16° 23′ 06″ E / 48.20167° S; 16.38500° I / 48.20167; 16.38500
Veb-sajt[1]

Godine 1817. osnovalo ga je Društvo prijatelja muzike. Imala je nekoliko naziva: Bečki konzervatorijum, Bečka akademija, a 1909. godine je nacionalizovana kao Carska akademija muzike i scenskih umetnosti. Godine 1998. Univerzitet je preuzeo svoje sadašnje ime tokom reformi austrijskih umetničkih akademija iz 1970. godine. Godine 2019. proglašen je za jednu od „najboljih škola scenskih umetnosti na svetu“ od strane časopisa CEOWORLD.[1]

Univerzitet uredi

Sa više od 3000 studenata, Univerzitet za muziku i scenske umetnosti u Beču je jedan od najvećih univerziteta umetnosti na svetu. Univerzitet se sastoji od 24 katedre uključujući Seminar Maksa Rajnharta, Bečku filmsku akademiju i Bečki Klangstil.

Zgrade univerziteta uključuju:

  • Pozorište Šenbrun (nem. Schönbrunner Schlosstheater)
  • Odaje Antonija Vivaldija
  • Salezijanski samostan
  • Crkvu Svete Ursule
  • Odaje Franca Lista
  • Anton Fon Vebern Plac broj 1 (glavni kampus univerziteta).

Moderni filmski studiji su završeni u univerzitetskom kampusu 2004. godine, nudeći Bečkoj filmskoj akademiji savremenu opremu.

Univerzitet organizuje oko 10 takmičenja, uključujući Međunarodno Betovenovo pijanističko takmičenje i Studentski filmski festival koji se održava svake druge godine.

Univerzitet školuje buduće izvođače za sve glavne orkestre u Austriji, a posebno za Bečku filharmoniju.

Istorija uredi

Inicijativa za osnivanjem muzičkog konzervatorijuma u Beču datira još od 1808. godine. Godine 1811. objavljen je „nacrt muzičke obrazovne ustanove“ za Beč. Godinu dana kasnije formirano je Društvo prijatelja muzike, sa ciljem da pokrene osnivanje konzervatorijuma. Bečki konzervatorijum je osnovan 1817. godine. Trebalo je da bude napravljeno po uzoru na Pariski konzervatorijum, ali je, zbog nedostatka sredstava, počeo samo kao škola pevanja. Antonio Salijeri je bio prvi direktor Konzervatorijuma. Godine 1819. angažovao je violinistu Jozefa Bema, i do 1827. u nastavnom programu su bili časovi za većinu orkestarskih instrumenata.[2]

 
Univerzitet za muziku i scenske umetnosti u Beču

Finansije Konzervatorijuma bile su veoma nestabilne. Školarina je uvedena 1829. godine, ali je do 1837. ustanova bankrotirala. Država je finansirala Konzervatorijum od 1841. do 1844. i od 1846. do 1848. godine. 1848. politički nemiri su doveli do toga da država obustavi finansiranje, pa je Konzervatorijum bio zatvoren sve do 1851. Uz podršku države i grada, finansije su se ponovo stabilizovale posle 1851. godine. Uprkos rastućim državnim subvencijama, Društvo prijatelja muzike, koje je osnovalo Konzervatorijum, ostalo je pod kontrolom ove ustanove. Međutim, carskom odlukom od 1. januara 1909. škola je nacionalizovana i postala je Carska akademija za muziku i scenske umetnosti (nem. k.k. Akademie für Musik und darstellende Kunst). Do tada je zvaničan naziv glasio: Konzervatorijum Društva prijatelja muzike (nem. Konservatorium der Gesellschaft der Musikfreunde).

Sve do 1844. godine, kada je Gotfrid Prejer, profesor harmonije i kompozicije postao direktor, direktor Konzervatorijuma nije pripadao univerzitetu, već je bio član Društva prijatelja muzike. Jozef Helmesberger stariji bio je direktor od 1851. do 1893. godine.[3]

Od 1907. Vilhelm Bop je službovao kao direktor Konzervatorijuma. Konzervatorijumom su i dalje rukovodili ostareli Robert Fuhs i Herman Gredener, koje je Bop smatrao anahronim i van kontakta sa modernim trendovima. Godine 1912, pokušavajući da podmladi Konzervatorijum, Bop je ponudio profesorska mesta Francu Šrekeru i Arnoldu Šenbergu. Šenberg je odbio ponudu, ali ju je Šreker prihvatio. Njegove nastavne dužnosti su obavljane sa velikim uspehom i do januara 1913. godine dobio je zvanje redovnog profesora.[4][5]

 
Zgrada Akademije iz 1913. godine

Bop je bio ključan u procesu nacionalizacije Konzervatorijuma 1909. godine. Upravljanje Akademijom je tada dodeljeno predsedniku (kojeg je imenovala država), umetničkom direktoru i upravnom odboru.[6]

Nakon Prvog svetskog rata, Državna akademija je ponovo reorganizovana. Predsednik Karl Riter fon Viner podneo je ostavku, a dirigent Ferdinand Lev je izabran od strane nastavnog osoblja za njihovog direktora. Godine 1922. na čelu je Jozef Marks koji je hteo da Akademija dobije status univerziteta.

Nakon Anšlusa mnogi nastavnici i učenici su otpušteni na rasnoj osnovi. Godine 1941. Akademija je postala Visoka škola Rajha (nem. Reichshochschule). Posle Drugog svetskog rata, ustanova ponovo postaje Državna akademija. U procesu denacifikacije otpušteno je pedeset devet nastavnika; ali je do novembra 1945. vraćeno je njih šesnaest. Samo pet nastavnika otpuštenih 1938. vraćeno je na posao.[7]

Zakonima donetim 1948. i 1949. godine ustanova je dobila status „Akademije umetnosti“. Godine 1970. „Zakon o organizaciji umetničkih škola” je faktički dao svim umetničkim akademijama status univerziteta, a 1998. godine naziv „Akademije umetnosti” je promenjen u „Umetnički univerzitet”.[7]

Institut za kompoziciju, elektroakustiku i obuku inženjera tona, skraćno ELAK (nem. Institut für Komposition, Elektroakustik und TonmeisterInnen-Ausbildung) je deo Univerziteta za muziku i scenske umetnosti u Beču. ELAK se fokusira na elektroakustičnu muziku, improvizaciju, komponovanje savremene muzike i zvučnu umetnost.

Novo sedište Univerziteta za muziku i scenske umetnosti u Beču je smešteno u Trećem bečkom okrugu i 1996. godine je potpuno renovirano po planovima arhitekte Rajnharda Galistera. Očuvana je istorijska struktura, elementi poput stakla, drveta i kamena definišu stilske elemente. Savremena tehnologija i oprema kombinovani su sa dobrom akustikom prostorija.[8]

Katedre uredi

  • Katedra za kompoziciju i elektroakustiku (ELAK)
  • Katedra za dirigovanje
  • Katedra za muzičku analizu, teoriju i istoriju
  • Katedra za klavijaturne instrumente (instrumentalni program)
  • Katedra za gudačke instrumente (instrumentalni program)
  • Katedra Leonard Bernštajn za duvačke i udaraljke (instrumentalni program)
  • Katedra Josef Hajdn za kamernu muziku i specijalne ansamble
  • Katedra za orgulje i crkvenu muziku
  • Katedra za glas i muzičko pozorište
  • Seminar Maks Rajnhart za dramu
  • Filmska akademija u Beču, odsek za film i televiziju
  • Katedra za muzičko obrazovanje
  • Katedra za muzičko i pokretno vaspitanje
  • Katedra za muzikoterapiju
  • Katedra za stilska istraživanja u muzici
  • Katedra za popularnu muziku
  • Katedra Ludvig van Betoven za klavijature u muzičkom obrazovanju
  • Katedra Helmesberger za gudače u muzičkom obrazovanju
  • Katedra Franc Šubert za duvačke instrumente i udaraljke u muzičkom obrazovanju
  • Katedra Antonio Salijeri za glas u muzičkom obrazovanju
  • Katedra Anton Brukner za teoriju muzike, obuku sluha i dirigentski rad ansambla
  • Katedra za muzička istraživanja i etnomuzikologiju
  • Katedra Bečki Klangstil za muzičku akustiku
  • Katedra za muzičku sociologiju
  • Katedra za menadžment u kulturi i kulturologiju

Poznati bivši učitelji uredi

Poznati učenici[9] uredi

Dirigenti uredi

Kompozitori uredi

Pijanisti i orguljaši uredi

Izvođači na žičanim instrumentima uredi

Duvački instrumenti i udaraljke uredi

Vokalni umetnici uredi

Film i pozorište uredi

Ostali uredi

Reference uredi

  1. ^ Papadopoulos, Anna (16. 4. 2019). „Best Performing Arts Schools In The World, 2019”. ceoworld.biz. Pristupljeno 24. 10. 2022. 
  2. ^ Sinkevich, G. (2020). „Violinists Frany Joseph and Ludwig Böhm, soloists and pedagogues of 19th century”. The Scientific Heritage. 51. 
  3. ^ Forschungen, Institut für kunst-und musikhistorische (2002). „Preyer, Gottfried Freiherr von Johann M.”. ISBN 978-3-7001-3043-7 (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-09-08. 
  4. ^ Hailey, Christopher (1993). Franz Schreker, 1878–1934: A Cultural Biography. Cambridge University Press. str. 55—57. ISBN 978-0-521-39255-6. 
  5. ^ „The OREL Foundation | Franz Schreker | Biography”. orelfoundation.org. Pristupljeno 2023-09-08. 
  6. ^ Hailey, Christopher (1993). Franz Schreker, 1878–1934: A Cultural Biography. str. 55. ISBN 978-0-521-39255-6. 
  7. ^ a b „405 | mdw - Universität für Musik und darstellende Kunst Wien”. mdw - Universität für Musik und darstellende Kunst Wien (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-09-08. 
  8. ^ Heller, Lynne (januar 2017). „Anton-von-Webern-Platz 1”. Zeitschrift Kunsträume der mdw: 37. 
  9. ^ List of University of Music and Performing Arts Vienna alumni (na jeziku: engleski), 2023-08-30, Pristupljeno 2023-09-08 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Универзитет_за_музику_и_сценске_уметности_у_Бечу&oldid=27030292”