Јан Сибелијус

Јан Сибелијус
Јан Сибелијус
	Јан Сибелијус 1913.
Лични подаци
Датум рођења	8. децембар 1865.
Место рођења	Хеменлина, Руска Империја
Датум смрти	20. септембар 1957. (91 год.)
Место смрти	Аинола, Финска

Јан Сибелијус^[1]^[2]^[3]^[4] (швед. Jean Sibelius /ʒɑn sɪˈbeɪlyʊs/^[5]; Хеменлина, 8. децембар 1865 — Аинола, 20. септембар 1957) био је фински композитор.

Снажна уметничка личност своје земље. Финска национална музичка школа, коју су утемељили композитори као Фредерик Пацијус, Аксел Габријел Ингелијус и Роберт Кајанус, са музичком харизмом Јана Сибелијуса, стекла је међународни углед и признање.

Биографија Уреди

Сибелијус је рођен у Хеменлини у Великој кнежевини Финској у породици у којој се причало шведски. Отац му је био доктор Кристијан Густаф Сибелијус, а мајка Марија Карлота Сибелијус (девојачко презиме Борг). Премда су га знали као Јанеа, током својих студентских дана почео је да користи француски облик свог имена, Јан, инспирисан визиткартом свог стрица који се бавио поморством.

Још у детињству, испољио је велику љубав према музици. Често је у наступу огорчења што му мајка Марија није дозвољавала да се посвети музици, са виолином у руци одлазио у природу и тамо свирао.

Програм концерта композиција Јана Сибелијуса, који се одржао у Задужбини Илије М. Коларца, 16. децембра 1950. године.

Једно време је студирао право, а са 14 година почео је учити певање, а студирао је теорију, композицију и виолину. У почетку су најјаче потицаје његовом стварању дале легенде из народног епа „Калевала", но никада није уносио у своја дела народну мелодију и ритмику, већ је компоновао у њиховом духу. Током 1891. године оженио се шест година млађом Аино Јарнефелт, из породице композитора Армаса Јарнефелта и са њом је у срећном браку поживео до краја живота. Године 1897, добио је државну стипендију, која му је омогућила да се у целини посвети компоновању. Након многих путовања по Европи, створио је музичка дела, која су му била више интернационална, а по стилу класицистичка, са снажним упливом Дебисијевог музичког импресионизма и тонске рафинисаности, а исто тако и под утицајем Европске позне романтике, синтетизујући ове тековине свог времена и градећи на њима свој лични стил. Након великог броја композиција, компонованих у првом периоду, између 1888. и 1905. године (временски размак од 17 година и чак око 50 нумерисаних опуса), Сибелијус донекле смањује број дела која ствара, а у формалној и мелодијско - ритмичкој структури тежи све већој концентрацији музичког материјала и прочишћавању личног стила.

Јан Сибелијус 1908.

Тако у другом свом стваралачком периоду, између 1905. и 1924. године, ствара низ дела (то је још око 55 опуса, али распоређених на период од 19 година), која су по прегледности тема и по формалној и мелодијско - ритмичкој структури, значајно сконцентрисана у мањем броју засебних целина, ставова.

Последњи јавни наступ имао је 1924. године, а на њему је диригирао своје ремек-дело „Седму симфонију", која је била и задња симфонија коју је написао и која је у свој својој прегледности, остварила концентрацију музичких мисли и структуре. Ваља овде приметити да је Сибелијус последње дело (опус 116) компоновао 1929. године - значи, још 11 опуса у наредних пет година - и да је од тада живео у повучености имања Јаверпаа недалеко од Хелсинкија, последњих 28 година свог дугог живота. Пред крај живота, уништио је рукопис своје несуђене Осме Симфоније, који је у међувремену начинио.

Преглед стваралаштва Уреди

Музичко стваралаштво Јана Сибелијуса обухвата укупно 116 дела или опуса, компонованих између 1888. и 1929. године. Сибелијус је стварао на разним музичким подручјима.

На пољу камерне музике, компоновао је низ комада за виолину и клавир, груписаних у мање или веће целине, збирке, затим соло - песме за глас и клавир и известан број гудачких квартета.

На пољу концертантне музике, Сибелијус је компоновао култно дело за виолину, његов најомиљенији инструмент:

Концерт за виолину и оркестар, д - мол, опус 47 (1903—1905).

На пољу балетске музике, Сибелијус је компоновао два краћа балета: Пелеас и Мелисанда (према Метерлинковом комаду и Бура (према Шекспиру). Такође је написао и две самосталне оркестарске свите: Карелија, свита опус 11 (1894) и Љубавна свита, опус 14 (1894. године, за камерни оркестар).

Сибелијус је ипак, велики мајстор симфонијске музике. Ту је оставио велики број једноставачних симфонијских поема и седам инструменталних симфонија.

Симфонијске поеме Уреди

Сибелијус је компоновао укупно 13 симфонијских поема. У њима се инспирише националном историјом и митовима из прошлости Финске. Као и њеном борбом за ослобођење од Царске Русије, у чијем је саставу била од 1809. до 1919. године. Најпознатије Сибелијусове поеме, редовно присутне на програмима концерата свуда у свету су:

Финландија (прво извођење 1902)

Кулерво, поема, опус 7 (1892)
Ен Сага, симфонијска поема опус 9 (1892)
Лабуд из Туонела, легенда за оркестар број 3, опус 22 (1896)
Финландија, симфонијска поема опус 26 (1899)
Тужни валцер, опус 44 (1902)
Кћер Побјоле, симфонијска поема, опус 48, инспирисана Калевалом (1905)
Ноћно јахање и свитање, симфонијска поема опус 55 (1908)
Бард, симфонијска медитација, опус 64 (1911)
Океаниде, симфонијска поема, опус 73 (1913)
Тапиола, симфонијска поема опус 112, поема Финске шуме (1926).
Куолема, Тужан валцер, симфонијска поема опус 44, музика за драму „Смрт“ Арвида Јернефелта (1903)

Симфоније Уреди

У својих седам инструменталних симфонија, Сибелијус полазећи од музичке и фолклорне традиције своје земље, уткива је у симфонијске облике Европског музичког романтизма деветнаестог и почетка двадесетог века, смело концентришући, сједињавајући тај облик, чиме му даје властити уметнички печат. Седам Сибелијусових симфонија су:

I Симфонија у e-moll-у op 39 (1899)
II Симфонија у D-dur-у op 43 (1901—1902)
III Симфонија у C-dur-у po 52 (1907)
IV Симфонија у a-moll-у op 63 (1909—1911)
V Симфонија у Es-dur-у op 82 (1915 — 1919)
VI Симфонија у d-moll-у op 104 (1923)
VII Симфонија у C-dur-у op 105 (1924).

Референце Уреди

^ Јан Сибелијус: „Кулерво", РТС
^ Музичка енциклопедија XXXIII Архивирано на сајту Wayback Machine (17. април 2015), Радио Светигора
^ „Tamo gde je Sibelijus utonuo u tišinu” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 7. 2015. г. Приступљено 20. 7. 2013.
^ Финска национална школа^{[мртва веза]}, Беседа
^ ИПА

Литература Уреди

Adorno, Theodor (1938). „Törne, B. de, Sibelius; A Close Up”. Zeitschrift für Sozialforschung. 7: 460—463. doi:10.5840/zfs19387336. Later reprinted as "Glosse über Sibelius". Cited and translated in Jackson 2001, стр. xviii
Barnett, Andrew (2007). Sibelius. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11159-0.
Botstein, Leon (14. 8. 2011). „The Transformative Paradoxes of Jean Sibelius”. The Chronicle of Higher Education. Архивирано из оригинала 22. 6. 2013. г. Приступљено 21. 1. 2014.
Bullock, Philip Ross (2011). The Correspondence of Jean Sibelius and Rosa Newmarch, 1906–1939. Woodbridge: Boydell & Brewer. ISBN 978-1-84383-683-4.
Eden, Bradford Lee (2010). Middle-earth Minstrel: Essays on Music in Tolkien. McFarland. ISBN 978-0-7864-5660-4.
Ekman, Karl (1972). Jean Sibelius, his Life and Personality. Greenwood Press. ISBN 978-0-8371-6027-6.
Freed, Richard (1995). „William Walton, Symphony No. 1 in B-flat minor, 1968 version”. The Kennedy Center. Архивирано из оригинала 26. 1. 2012. г. Приступљено 29. 6. 2011.
Goss, Glenda Dawn (1995). Jean Sibelius and Olin Downes: music, friendship, criticism. Northeastern University Press. ISBN 978-1-55553-200-0.
Goss, Glenda Dawn (2009). Sibelius: A Composer's Life and the Awakening of Finland. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-30479-3.
Goss, Glenda Dawn (2011). „Jean Sibelius and His American Connections”. Ур.: Grimley, Daniel M. Jean Sibelius and His World. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-15280-6.
Grimley, Daniel M. (2004). The Cambridge Companion to Sibelius. Cambridge Companions to Music. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-89460-9.
Hepokoski, James (2001). „Sibelius”. Ур.: Sadie, Stanley; Tyrrell, John. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. xxiii (2nd изд.). Macmillan. стр. 319—347. ISBN 978-0-333-23111-1.
Jackson, Timothy L. (2001). Sibelius Studies. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62416-9.
James, David Burnett (1989). Sibelius. Omnibus Press. ISBN 978-0-7119-1683-8.
Kaufman, Schima (1938). Everybody's Music. Columbia Broadcasting System: Thomas Y. Crowell Company.
Kilpeläinen, Kari (1995). „Sibelius Eight. What happened to it?”. Finnish Music Quarterly (4). Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 29. 11. 2015.
Kilpeläinen, Kari (2012). „Aallottaret (Breitkopf & Härtel Assets)” (PDF). breitkopf.com. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 6. 2015. г. Приступљено 7. 6. 2015.
Kurki, Eija (1999). „The Continuing Adventures of Sibelius's Wood-Nymphs: The Story So Far”. Music Finland. Архивирано из оригинала 27. 11. 2015. г. Приступљено 26. 11. 2015.
Lagrange, Christophe (1994). Au coeur du classique: Les Grands compositeurs et leur musique (на језику: француски). 5. Little Big Man. ISBN 978-2-7365-0029-0.
Lambert, Constant (1934). Music Ho!. New York: Charles Scribner. Архивирано из оригинала 7. 4. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2018.
Layton, Robert (1965). Sibelius. Schirmer Books. ISBN 978-0-02-871322-9.
Layton, Robert (2002). „Sibelius”. Ур.: Wintle, Justin. Makers of Modern Culture. Routledge. стр. 478—479. ISBN 978-0-415-26583-6.
Leibowitz, René (1955). Sibelius, le plus mauvais compositeur du monde. Liège, Belgium: Éditions Dynamo. OCLC 28594116.
Lew, Douglas (2010). Great Composers in Watercolor. Trafford Publishing. ISBN 978-1-4269-3437-7.
Mäkelä, Tomi (2011). Jean Sibelius. Boydell & Brewer Ltd. ISBN 978-1-84383-688-9.
Murtomäki, Veijo (2000). „Sibelius, Jean (1865–1957)”. Ур.: Marjomaa, Ulpu. 100 Faces from Finland: A Biographical Kaleidoscope. Translated by Roderick Fletcher. Suomalaisen Kirjallisuuden Seura [The Finnish Literature Society]. ISBN 978-951-746-215-0. Архивирано из оригинала 21. 6. 2015. г. Приступљено 30. 11. 2011.
Pike, Lionel (1978). Beethoven, Sibelius and 'the Profound Logic': Studies in Symphonic Analysis. Athlone Press. ISBN 978-0-485-11178-1.
Poroila, Heikki (2012). Yhtenäistetty Jean Sibelius Teosten yhtenäistettyjen nimekkeiden ohjeluettelo [Uniform Jean Sibelius: list of works with harmonised titles] (PDF) (на језику: фински) (Fourth, online изд.). Suomen musiikkikirjastoyhdistys [Finnish Music Library Association]. ISBN 978-952-5363-14-2. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 24. 11. 2015.
Ringbom, Nils-Eric (1950). Sibelius (на језику: дански). translated from the Swedish by Johan Koch. Nyt Nordisk Forlag Arnold Busck.
Ross, Alex (2009) [2007]. „5”. The Rest Is Noise: Listening to the Twentieth Century (3rd изд.). Harper Perennial. ISBN 978-1-84115-476-3.
Sadie, Julie Anne (2005). Calling on the Composer: A Guide to European Composer Houses and Museums. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10750-0.
Schaarwächter, Jürgen (2015). Two Centuries of British Symphonism: From the beginnings to 1945. A preliminary survey. 1. With a foreword by Lewis Foreman. Georg Olms Verlag. ISBN 978-3-487-15227-1.
Sirén, Vesa (10. 2011a). „Is this the sound of Sibelius' lost Eighth Symphony?”. Helsingin Sanomat.
Sirén, Vesa (30. 10. 2011b). „Soiko HS.fi:n videolla Sibeliuksen kadonnut sinfonia?”. Helsingin Sanomat (на језику: фински). Архивирано из оригинала 17. 2. 2015. г. Приступљено 11. 1. 2015.
Stearns, David Patrick (3. 1. 2012). „One last Sibelius symphony after all?”. The Philadelphia Inquirer. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 11. 1. 2015.
Tawaststjerna, Erik W. (1976). Sibelius: 1865–1905. University of California Press. ISBN 978-0-520-03014-5.
Tawaststjerna, Erik W. (1997). Tawaststjerna, Erik T., ур. Sibelius (на језику: фински). Helsinki: Otava. ISBN 978-951-1-14231-7.
Tawaststjerna, Erik W. (2008). „Civil War”. Sibelius Volume III: 1914–1957. London: Faber and Faber. ISBN 978-057-12477-4-5.
Walker, Lynne (2. 8. 2008). „King Arthur”. Classical Music. Архивирано из оригинала 5. 6. 2011. г. Приступљено 1. 7. 2011 — преко MusicWeb International.
Whittall, Arnold. "The later symphonies". In Grimley (2004).
Wicklund, Tuija (2014). Jean Sibelius's En saga and Its Two Versions: Genesis, Reception, Edition, and Form (PDF). Studia Musica (Теза). 57. University of the Arts Helsinki, Sibelius Academy. Архивирано (PDF) из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 27. 11. 2015.
Woodstra, Chris (2005). All Music Guide to Classical Music: The Definitive Guide to Classical Music. Backbeat Books. стр. 1279–1282. ISBN 978-0-87930-865-0.
de Gorog, Lisa (1989). From Sibelius to Sallinen: Finnish Nationalism and the Music of Finland. With the collaboration of Ralph de Gorog. New York: Greenwood Press. ISBN 0-313-26740-5.
Goss, Glenda (1998). Jean Sibelius: Guide to Research. New York: Garland Press. ISBN 0-8153-1171-0.
Grimley, Daniel M. (2021). Jean Sibelius: Life, Music, Silence. Reaktion Books. ISBN 978-1789144659.
Johnson, Harold E. (1959). Jean Sibelius. New York: Knopf. OCLC 603128.
Layton, Robert (1993). Sibelius . Master Musicians Series. New York: Schirmer Books. ISBN 0-02-871322-2.
Levas, Santeri (1972). Sibelius: A Personal Portrait. London: Dent. ISBN 0-460-03978-4.
Rickards, Guy (1997). Jean Sibelius. London and New York: Phaidon Press. ISBN 0-7148-3581-1.

Спољашње везе Уреди

[1] Јан Сибелијус: „Кулерво", РТС

[2] Музичка енциклопедија XXXIII Архивирано на сајту Wayback Machine (17. април 2015), Радио Светигора

[3] „Tamo gde je Sibelijus utonuo u tišinu” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 7. 2015. г. Приступљено 20. 7. 2013.

[4] Финска национална школа^{[мртва веза]}, Беседа

[5] ИПА

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]