Википедија

Fonema

Fonema ili fonem, jeste najmanja jezička jedinica. Kombinovanjem fonema dobijaju se jedinice koje imaju značenje i koje su višeg reda u jezičkom sistemu – reči i morfeme[1]. Fizička reprezentacija foneme je glas, međutim, fonema je apstraktna jedinica u našem umu.

Glasovi koje proizvodi ljudski govorni trakt nisu jasno odvojeni u prirodnom govornom toku[2]. Izgovor glasa [k] u reči ”kuća” razlikuje se od onog u reči ”kiša” (što se može potvrditi i napregnutim slušanjem i akustičkom analizom). Ove stalne varijacije u govornom signalu ipak ne ometaju razumevanje, jer se i glas [k] u ”kuća” i glas [k] u ”kiša” posmatraju kao jedna fonema /k/, jedinica čijim se kombinovanjem u jeziku stvaraju reči.

Svaki jezik ima sopstveni inventar i broj fonema. U standardnom srpskom jeziku ima 30 fonema, i one su predstavljene slovima srpske azbuke i abecede. Princip ”jedan glas jedno slovo” kojim se služi srpski jezik se može preciznije predstaviti kao ”jedna fonema jedno slovo”. Za razliku od srpskog, engleski jezik ne koristi fonemski princip u pisanju, te iako engleska abeceda ima 26 slova, standardni britanski engleski jezik ima 44 foneme. Jezici najčešće imaju između 20 i 40 fonema; najmanji poznat broj fonema u jeziku je 11, a najveći 70[2].

Proučavanjem fonema, fonoloških sistema i principa na kojima počivaju bavi se lingvistička disciplina fonologija.

Fonema i alofon uredi

Fonema se definiše kao jedinica čijom se promenom u reči menja značenje reči. Metoda utvrđivanja fonema je pronalaženje tzv. minimalnih parova, parova reči koji se razlikuju samo po jednoj fonemi[1]. Recimo, minimalni par dar-car pokazuje da su /d/ i /c/ foneme u srpskom jeziku.

Jednoj fonemi pripada nekoliko glasovnih realizacija, akustički različitih, koje nazivamo alofoni. U primerima ”nana” i ”banka” možemo čuti dva alofona foneme /n/: alveolarno [n] i zadnjonepčano [n]. Zamenom alofona ne može da se promeni značenje reči.

Ono što jedan jezik vidi kao dve foneme drugi jezik može smatrati za alofone. Na primer, /č/ i /ć/ u standardnom srpskom jesu dve foneme, dok bi u engleskom jeziku bili dva alofona foneme /ch/. Obrnuto, engleski jezik razlikuje foneme /th/ i /d/, koje govornici srpskog jezika čuju kao isti glas, alofone jedne foneme /d/. Dijalekti srpskog jezika imaju različit broj fonema od standardnog srpskog. Kao ilustraciju navešćemo da prizrensko-timočki dijalekat ima fonemu /ǝ/ (poluglas) i fonemu /ƨ/ (dž), a istočnohercegovački ima fonemu /jat/ koja se javlja u dva alofona, [ije] i [je].

Fonološki sistem uredi

Foneme se u reči kombinuju po strogim principima. U srpskom jeziku nije moguće pronaći reč koja počinje na bg- ili lrk- na primer, što znači da postoje dozvoljene i nedozvoljene kombinacije fonema u jeziku. Pravila kombinovanja fonema nazivaju se pravila fonotaktike. U srpskom jeziku se svaka fonema može naći i na početku, i u sredini, i na kraju reči, što u drugim jezicima nije slučaj. Fonološki sistem srpskog jezika je detaljno opisan i sadrži još strukturu slogova, distribuciju fonema, frekvenciju fonema itd.

Osobine fonema uredi

Foneme se mogu analizirati i na način da se utvrde njihova distinktivna obeležja, akustička svojstva koja ih suprotstavljaju drugim fonemama u istom jeziku. Utvrđeno je da je uz pomoć 12 distinktivnih obeležja moguće opisati sve foneme u svim jezicima sveta[2]. Na primer, fonema /p/ se definiše uz pomoć 3 obeležja, a fonema /v/ uz pomoć 6 u srpskom fonološkom sistemu. Ima 10 distinktivnih obeležja fonema u srpskom jeziku i to su: konsonantnost, vokalnost, difuznost, kompaktnost, gravisnost, sniženost, zvučnost, kontinuantnost, stridentnost i nazalnost[2].

Istorijat pojma uredi

Prvi fonološki opis nekog jezika dao je staroindijski gramatičar Panini u 4. veku pre nove ere, koji je napisao gramatiku sanskrita.[3][4][5][6] U evropskoj antici postojalo je interesovanje za govorne glasove (termin fonema iz antičke grčke reči φώνημα phōnēma, „načinjen zvuk, izgovor, izgovorena stvar, govor, jezik”[7]), ali tada su oni proučavani da bi se poboljšale neke praktične veštine kao što je pevanje ili u nastojanju da se bolje razumeju govorni poremećaji. Kada se oformila lingvistika kao nauka u 19. veku, isprva je krenuo opis glasova (disciplina danas poznata kao fonetika), a tek kasnije se prelazi na proučavanje funkcije glasova u jezičkom sistemu (fonologija). Eksperimentalna fonetika se u 19. veku razvijala brzim tempom, što je omogućilo precizno proučavanje artikulacije glasova u govornom traktu različitim metodama (palatografija, merenje ekspiracije itd). Nakon artikulacione fonetike razvila se i akustička fonetika i ovaj opis glasova postavio je temelje za dalja istraživanja ponašanja glasova u jezičkom sistemu.

Pitanje foneme prvi je pokrenuo Boduen de Kurtene 1870. godine u svom pristupnom predavanju na Petrogradskom univerzitetu.[8] On je želeo da zasnuje novu „etimološku fonetiku”, lingvističku disciplinu koja bi se delom bavila domenom današnje fonologije. Boduen kasnije pod uticajem tadašnje nauke fonemu definiše kao „psihički ekvivalent glasa”. Daniel Džons je postao prvi lingvista u zapasnom svetu koji je koristio termin fonema u njegovom sadašnjem smislu, primenjujući reč u svom članku „Fonetička struktura Sečuanskog jezika”.[9]

Za definisanje foneme značajna su dva fonetičara, Englez Henri Svit i njegov učenik Danac Oto Jespersen, jer su razlikovali među glasovnim pojavama one koje imaju neku značenjsku vrednost i one koje je nemaju. Roman Jakobson ističe značaj proučavanja funkcije glasova navodeći niz primera kada u različitim jezicima različiti glasovi imaju distinktivnu vrednost: „Ako uporedimo neka dva data jezika, primećujemo da, posmatrano sa akustičkog i artikulacionog stanovišta, njihovi glasovi mogu biti istovetni, ali da su različito grupisani u foneme”[10]. Oni su predložili da se foneme mogu dalje razložiti u karakteristike, koje su istinski minimalni konstituenti jezika.[11] Karakteristike se međusobno preklapaju u vremenu, kao što je slučaj sa suprasegmentnim fonemama u usmenom jeziku i mnogim fonemama u znakovnim jezicima. Karakteristike se mogu okarakterisati na različite načine: Jakobson i njegove kolege ih definišu u akustičkom smislu,[12] Čomski i Hale predominantno koriste artikulacijsku osnovu, putem zadržavanja dela akustičkih svojstava, dok je Ladefogedov sistem[13] čisto artikulatorni sistem, izuzev upotrebe akustičkog termina 'sibilant'.

Početkom 20. veka pojam foneme prodire u svetsku nauku. Ferdinand de Sosir smatra da u reči nije važan sam glas, nego su važne glasovne razlike koje omogućavaju da se ta reč razlikuje od svih ostalih reči, jer su te razlike nosioci značenja. Čuvena je Sosirova formulacija: „Foneme su pre svega opozitivni, relativni i negativni entiteti”[14]. Sosir prvi upotrebljava termin fonološki sistem.

Fonologijom kao disciplinom prvi su počeli da se bave Edvard Sapir i Leonard Blumfild u Americi u svom terenskom radu u beleženju i opisu jezika Indijanaca. Lingvisti Praške lingvističke škole u Evropi postavili su teorije i principe fonologije. Krajem 1930-ih godina Nikolaj Trubeckoj je prvi pokušao da izvrši fonološko razvrstavanje samoglasnika i prvi je dao tipologiju samoglasničkih sistema celog sveta. Godine 1939. Nikolas van Vejk objavljuje prvi sveobuhvatni priručnik iz fonologije. Pojedini strukturalisti (mada ne Sapir) odbacuju ideju kognitivne ili psiholingvističke funkcije foneme.[15][16] To je kasnije korišteno i redefinisano u generativnoj lingvistici, prevashodno u radu Noama Čomskog i Morisa Halea,[17] i ostaje centralno za mnoga razmatranja razvoja savremene fonologije. Kao teoretski koncept ili model, doduše, on je dopunjen je i čak zamenjen drugima.[18]

U opisima nekih jezika, termin hronema je korišten za označavanje kontrastivne dužine ili „trajanja” fonema. U jezicima u kojima su tonovi fonemski, tonski fonemi se mogu nazivati tonemama. Mada svi naučnici koji rade na takvim jezicima ne koriste ove izraze, oni se ne mogu smatrati zastarelim.

Po analogiji sa fomemom, lignvisti su predložili druge tipove osnovnih objekata, dajući im imena sa sufiksom -ema, kao što su morfema i grafema. Oni se ponekad nazivaju emajskim jedinicama. Kasniji termin je prvi koristio Kenet Pajk, koji je isto tako generisao opis tog koncepata (polazeći od sufiksa reči fonemski i fonetički) sa primenama izvan lingvistike.[19]

Danas je fonologija sastavni deo obrazovanja lingvista na svim univerzitetima u svetu.

Nejedinstvenost fonemičnih rešenja uredi

Tokom razvoja teorije fonema sredinom 20. veka fonolozi se nisu samo bavili procedurama i principima koji su uključeni u stvaranje fonemske analize zvukova datog jezika, već i stvarnošću ili jedinstvenošću fonemskog rešenja. Neki pisci su zauzeli stav koji je izrazio Kenet Pajk: „Postoji samo jedna ispravna fonemska analiza za dati skup podataka”,[20] dok drugi smatraju da se različite analize jednake validnosti mogu napraviti polazeći od istih podataka. Džao Juenžen (1934), u svom članku „Nejedinstvena fonemska rešenja fonetičkih sistema”[21] navodi „s obzirom na zvuke jezika, obično postoji više od jednog mogućeg načina njihovog redukovanja na setove fonema, a ti različiti sistemi ili rešenja nisu jednostavno tačni ili netačni, već se mogu smatrati samo dobrim ili lošim za razne namene”. Lingvista F. V. Hausholder komentarisao je ovoj argument u okviru lingvistike kao „Božja istina naspram hokus-pokusa”.[22] Različite analize engleskog samoglasničkog sistema se mogu koristiti kao ilustracija. Pri razmatranju engleske fonologije neophodno je uočiti da engleski ima posebno veliki broj samoglasničkih fonema i da postoji 20 samoglasničkih fonema u prihvaćenom izgovoru, 14-16 u opštem američkom i 20-21 u australijskom engleskom. Stoga se može sumirati da engleski jezik koristi prilično veliki set od 13 do 21 samoglasničkih fonema. Iako se ovi brojevi često navode kao naučne činjenice, oni zapravo odražavaju samo jednu iz mnoštva mogućih analiza, i jedno kasnije gledište o engleskoj fonologiji razmatra jedan alternativni pristup u kome se neki od diftonga i dugačkih samoglasnika mogu interpretirati kao da se sastoje od kratkog samoglasnika povezanog sa bilo /j/ ili /w/. Transkripcioni sistem za britanski engleski (RP) koji je razvio fonetičar Džef Lindsi i koji je korišten u CUBE rečniku izgovora takođe tretira diftonge kao da se sastoje od samoglasnika plus /j/ ili /w/.[23] Najpotpunije izlaganje ovog pristupa se nalazi kod Tragera i Smita (1951), gde su svi dugi samoglasnici i diftonzi („kompleksna jezgra”) sačinjeni od kratkih samoglasnika kombinovanih sa bilo /j/, /w/ ili /h/ (plus /r/ za rotičke akcente), tako da se svaki sastoji od dve foneme: oni pišu „Zaključak je neizbežan da kompleksna jezgra sadrže svaki od dva fonema, jedan od kratkih samoglasnika čemu sledi jedan od tri klizeća glasa”.[24] Transkripcija za samoglasnik normalno transkribovan kao /aɪ/ bi umesto toga bi bila /aj/, /aʊ/ bi bilo /aw/ i /ɑː/ bi bilo /ah/. Posledica ovog pristupa je da bi engleski teoretski mogao da ima samo sedam samoglasničkih fonema, koji bi se možda mogli predstaviti sa /i/, /e/, /a/, /o/, /u/, /ʌ/ i /ə/, ili čak šest ako bi se schwa tretiralo kao alofon od /ʌ/ ili od drugih kratkih samoglasnika, što je prikaz koji bi učinio engleski znatno bližim prosečnom broju samoglasničih fonema u drugim jezicima.[25]

Tokom istog perioda postojalo je neslaganje u pogledu korektne baze za fonemsku analizu. Strukturalistička pozicija je bila da analiza treba da bude učinjena čisto na bazi zvaničnih elemenata i njihove distribucije, bez upućivanja na strane faktore kao što su gramatika, morfologija ili intuicija izvornog govornika; ova pozicija je snažno povezana Leonardom Blumfildom.[26] Zeling Haris je tvrdio da je moguće otkriti foneme jezika isključivo ispitivanjem distribucije fonetskih segmenata.[27] Pozivajući se na mentalističke definicije fonema, Tvadel (1935) je izjavio: „Ovakva definicija je invalidna jer (1) mi nemamo pravo da nagađamo lingvistička razmišljanja nedostupnog 'uma' i (2) mi ne možemo da osiguramo bilo kakvu prednost koristeći takve pretpostavke. Lingvistički procesi 'uma' kao takvog sasvim jednostavno nisu uočljivi; i introspekcija o lingvističkom procesu je notorno poput vatre u šporetu na drva”.[28] Ovaj pristup je bio suprodstavljen stanovištu Edvarda Sapira, koji je pridavao važnu ulogu intuiciji izvornih govornika u pogledu toga gde pojedini zvuk ili grupa zvukova pripada unutar paterna. Koristeći englesko [ŋ] kao primer, Sapir je tvrdio da, uprkos toga što ovaj zvuk naizgled pripada grupi nazalnih suglasnika, „ni jedan izvorni govornik engleskog neće u svojim kostima osećati da taj zbuk pripada seriji zajedno sa /m/ i /n/. ... To se i dalje oseća kao ŋg”.[29] Teorija generativne fonologije koja se pojavila tokom 1960-ih eksplicitno odbacuje strukturalistički pristup fonologiji i favorizuje mentalno ili kognitivno gledište Sapira.[30][31]

Znakovni jezici uredi

U znakovnim jezicima, osnovni elementi znaka su ranije nazivani heremama ili heiremama ali se oni sad generalno nazivaju fonemama, kao i u govornim jezicima.

Foneme znakovnog jezika su snopovi artikulacionih svojstava. Stouki je bio privi naučnik koji je opisao fonemski sistem ASL. On je identifikovao grupe tabova (elemenata lokacije, od latinske reči tabula), dezova (oblika ruke, od designator), i sigova (kretanja, od signation). Neki istraživači isto tako raspoznaju orije (orijentacije), izraze lica i/ili izušćivanja. Kao i kod govornih jezika, kad se karakteristike kombinuju, one stvaraju foneme.

Stoukijeva terminologija i notacioni sistem se više ne koriste u istraživanjima za opisivanje fonema znakovnih jezika. Istraživanja Vilijama Stoukija se još uvek smatraju seminalnim, mada je utvrđeno da ona ne karakterišu u dovoljnoj meri američki znakovni jezik ili druge znakovne jezike.[32] Na primer, nemanuelne karakteristike nisu uvrštene u Stoukijevu klasifikaciju. Sofistikovanije modele fonologije znakovnog jezika su naknadno predložili Brentari,[33] Sandler,[34] i van der Kuij.[35]

Reference uredi

  1. ^ a b Ranko Bugarski, (1996), Uvod u opštu lingvistiku, Beograd: XX vek.
  2. ^ a b v g Tijana Ašić, (2014), Nauka o jeziku, Beograd: Zavod za udžbenike.
  3. ^ Cardona, George (2012). Sanskrit Language. Encyclopaedia Britannica. 
  4. ^ Cardona, George (1998), Pāṇini: A Survey of Research, Motilal Banarsidass, str. 268, ISBN 978-81-208-1494-3 
  5. ^ The Editors of Encyclopaedia Britannica (2013). Ashtadhyayi, Work by Panini. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 23. 10. 2017. , Quote: "Ashtadhyayi, Sanskrit Aṣṭādhyāyī (“Eight Chapters”), Sanskrit treatise on grammar written in the 6th to 5th century BCE by the Indian grammarian Panini."
  6. ^ Staal, J. F. (1965). „Euclid and Pāṇini”. Philosophy East and West. 15 (2): 99—116. JSTOR 1397332. doi:10.2307/1397332. 
  7. ^ Liddell, H.G. & Scott, R. (1940). A Greek-English Lexicon. revised and augmented throughout by Sir Henry Stuart Jones. with the assistance of. Roderick McKenzie. Oxford: Clarendon Press.
  8. ^ Jones 1957.
  9. ^ Jones, D. (1917), The phonetic structure of the Sechuana language, Transactions of the Philological Society 1917-20, pp. 99–106
  10. ^ Roman Jakobson, (1986), Šest predavanja o zvuku i značenju, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada.
  11. ^ Jakobson & Halle 1968.
  12. ^ Jakobson, Fant & Halle 1952.
  13. ^ Ladefoged 2006, str. 268–276.
  14. ^ Ferdinand de Sosir, (1996), Kurs opšte lingvistike, Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
  15. ^ Twaddell 1935.
  16. ^ Harris 1951. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFHarris1951 (help)
  17. ^ Chomsky & Halle 1968.
  18. ^ Clark & Yallop 1995, chpt. 11.
  19. ^ Pike 1967.
  20. ^ Pike, K.L. (1947) Phonemics, University of Michigan Press, p. 64
  21. ^ Chao, Yuen Ren (1934). „The non-uniqueness of phonemic solutions of phonetic systems”. Academia Sinica. IV.4: 363—97. 
  22. ^ Householder, F.W. (1952). „Review of Methods in structural linguistics by Zellig S. Harris”. International Journal of American Linguistics. 18: 260—8. doi:10.1086/464181. 
  23. ^ Lindsey, Geoff (jul 2016). „The CUBE searchable dictionary”. English Speech Services. Arhivirano iz originala 31. 12. 2017. g. Pristupljeno 31. 12. 2017. 
  24. ^ Trager, G.; Smith, H. (1951). An Outline of English Structure. American Council of Learned Societies. str. 20. Pristupljeno 30. 12. 2017. 
  25. ^ Roach, Peter (2009). English Phonetics and Phonology (4th izd.). Cambridge University Press. str. 99—100. ISBN 978-0-521-71740-3. 
  26. ^ Bloomfield, Leonard (1933). Language. Henry Holt. 
  27. ^ Harris, Zellig (1951). Methods in Structural Linguistics. Chicago University Press. str. 5. 
  28. ^ Twaddell, W.F. (1935). „On defining the phoneme”. Language. 11 (1): 5—62. JSTOR 522070. doi:10.2307/522070. 
  29. ^ Sapir, Edward (1925). „Sound patterns in language”. Language. 1 (37): 37—51. JSTOR 409004. doi:10.2307/409004. 
  30. ^ Chomsky, Noam (1964). Current Issues in Linguistic Theory. Mouton. 
  31. ^ Chomsky, Noam; Halle, Morris (1968). The Sound Pattern of English. Harper and Row. 
  32. ^ Clayton, Valli; Lucas, Ceil (2000). Linguistics of American Sign Language : an introduction (3rd izd.). Washington, D.C.: Gallaudet University Press. ISBN 9781563680977. OCLC 57352333. 
  33. ^ Brentari, Diane (1998). A prosodic model of sign language phonology. MIT Press.
  34. ^ Sandler, Wendy (1989). Phonological representation of the sign: linearity and nonlinearity in American Sign Language. Foris.
  35. ^ Kooij, Els van der (2002). Phonological categories in Sign Language of the Netherlands. The role of phonetic implementation and iconicity. PhD dissertation, Leiden University.

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фонема&oldid=27556832”