Francuski direktorijum

Direktorijum (fr. Directoire) je bila vlada Prve francuske republike od 1795. do 1799. godine, koda ga je srušio Napoleon Bonaparta u puču od 18. brimera i zamenio ga konzulatom. Po direktorijumu su nazvane poslednje četiri godine Francuske revolucije. Glavni tok istoriografije takođe koristi taj termin u kontekstu perioda raspada Nacionalnog konventa 26. oktobra 1795. (4. brimera) do Napoleonovog državnog udara.

Šarl Moris Taljeran, ministar spoljnih poslova Francuske 1797-1799

Direktorijum je neprekidno ratovao sa stranim koalicijama, uključujući Britaniju, Austriju, Prusku, Napuljsku Kraljevinu, Rusiju i Osmansko carstvo. On je aneksirao Belgiju i levu obalu Rajne, dok je Bonaparta osvojio veliki deo Italije. Direktorijum je uspostavio 196 kratkotrajnih sestrinskih republika u Italiji, Švajcarskoj i Holandiji. Osvojeni gradovi i države morali su da pošalju Francuskoj ogromne količine novca, kao i umetnička blaga, koja su korišćena za punjenje novog muzeja Luvr u Parizu. Vojska koju je predvodio Bonaparta pokušala je da osvoji Egipat i marširala je sve do Sen Žan d'Akra u Siriji. Direktorijum je suzbio ponovno oživljavanje rata u Vandeji, građanski rat predvođen rojalističkim vođstvom u regiji Vandeja, ali nije uspeo da podupre Irsku pobunu iz 1798. i stvori Irsku republiku.

Francuska ekonomija je bila u kontinuiranoj krizi tokom direktorijuma. Na početku je riznica bila prazna; papirni novac, asignat, pao je na delić njegove vrednosti i cene su porasle. Direktorijum je prestao da štampa asignate i obnovio vrednost novca, ali to je izazvalo novu krizu; cene i zarade su pale, a privredna aktivnost se usporila do zastoja.

Opis

Direktorijum je osnovan nekoliko meseci nakon Termidorske reakcije i zbacivanja Jakobinaca sa vlasti. Tom prilikom ukinut je dotadašnji izvršni organ Republike, Nacionalni konvent. Sa radom je započeo 2. novembra 1795. godine. Činilo ga je pet članova. Tokom svog postojanja, postojalo je trinaest članova Direktorijuma. Direktorijum je imao uspeha u spoljnoj politici. Francuska je anektirala Belgiju i oblast do zapadne Rajne, a u Švajcarskoj i Holandiji je uspostavila satelitske režime. U unutrašnjoj politici nije imala toliko uspeha. Period Direktorijuma obeležen je ekonomskom krizom, glađu i nemirima. Novi ustav donet je 1795. godine. Papirnati novac devalvirao je do 1% svoje nominalne vrednosti. U Vandeji je izbio građanski rat koga je vojska ugušila silom. Grah Babef, predstavnih sirotinje, je pogubljen. Francuski revolucionarni ratovi (Prva i Druga koalicija) još su više produbili krizu u društvu. Francuzi su bili nezadovoljni regrutovanjem mladih muškaraca. Direktorijum je ukinuo Napoleon Bonaparta državnim udarom od 18. brimera (9. novembar 1799. godina). Direktorijum je zamenio Konzulat.

Praistorija i geneza

Završetak vladavine Robespjera

Konvencija ustaje protiv Robespjera (27. jula 1794)

Pogubljenje Maksimilijana Robespjera i njegovih glavnih sledbenika 28. jula 1794. okončalo je vladavinu terora i otvorilo put direktorijumu.

Dana 27. jula 1794, članovi Francuskog konventa, revolucionarnog parlamenta Francuske, ustali su protiv njenog vođe Maksimilijana Robespjera, koji je bio usred pogubljenja hiljada osumnjičenih neprijatelja revolucije. Robespjer i njegovi vodeći sledbenici proglašeni su nezakonitim, i istog dana, 28. jula, su uhapšeni i giljotinirani. Revolucionarni sud, koji je hiljade poslao na giljotinu, prekinuo je zasedanje i njegov poglavar Antoan Tinvil je uhapšen i zatvoren, a nakon suđenja i sam je osuđen na smrt. Više od pet stotina osumnjičenih kontrarevolucionara koji su čekali suđenje i pogubljenje odmah je pušteno.

Svrha novog Ustava

Fransoa Antvan de Bojsi d'Anglas, jedan od glavnih autora Ustava iz 1795. godine, koji je stvorio direktorijum

U julu 1794. članovi konventa započeli su planiranje novog oblika vlade i izradu novog ustava, koji će postati Ustav godine III (avgust 1795). Važan cilj je bio da se spreči da prevelika koncentracija moći u rukama jednog čoveka. Jedan od autora novog ustava, Fransoa Antvan de Bojsi d'Anglas, napisao je uz konventu:

Predlažemo vam da sastavite izvršnu vlast od pet članova, koja se svake godine obnavlja sa jednim novim članom, pod nazivom Direktorijum. Ovaj izvršni organ imaće snagu dovoljno koncentrisanu da bude brza i čvrsta, ali dovoljno podeljena da bilo kom članu onemogući čak i da pomisli da postane tiranin. Jedan poglavar bi bio opasan. Svaki član će predsedavati tri meseca; imaće za to vreme potpis i pečat šefa države. Putem sporog i postepenog zamenjivanja članova direktorijuma sačuvaćete prednosti reda i kontinuiteta, i imaćete prednosti jedinstva bez neprijatnosti.

Struktura novog Ustava

Ustav godine III (22. avgusta 1795) započeo je Deklaracijom o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine i objavio da su „prava čoveka u društvu sloboda, jednakost, bezbednost i imovina”. On je garantovao slobodu veroispovesti, slobodu štampe i slobodu rada, ali je zabranjivao oružana okupljanja, pa čak i javne sastanke političkih društava. Samo pojedinci ili javne vlasti su mogle da podnose peticije.

Pravosudni sistem je reformisan, a sudije su dobile kratki mandat: dve godine za mirovne sudije, pet za sudije okružnih sudova. Oni su bili birani, i mogli su biti ponovo izabrani, kako bi se osigurala njihova nezavisnost od ostalih grana vlasti.

Novo zakonodavno telo imalo je dva doma, Savet od pet stotina i Savet starijih sa dvesta pedeset članova. Izborne skupštine u svakom kantonu Francuske, koje su obuhvatale ukupno trideset hiljada kvalifikovanih birača, birale su predstavnike u izbornoj skupštini u svakom departmanu, koji su potom birali članove oba doma. Članovi ovog zakonodavnog tela imali su mandat od tri godine, s tim da se jedna trećina članova obnavljala svake godine. Savet starijih nisu mogao da pokreće nove zakone, ali su mogli da stave veto na one koje je predložio Savet pet stotina.

Ustav je uspostavio jedinstvenu vrstu izvršne vlasti, direktorijum od pet ljudi koje je izabralo zakonodavno telo. Od Saveta pet stotina se očekivalo da tajnim glasanjem pripremi listu kandidata za direktorijum. Savet starijih je potom, ponovo tajnim glasanjem, izabrao direktore sa te pružene liste. Ustav je zahtevao da direktori imaju najmanje četrdeset godina. Da bi se osigurala postepena, ali kontinuirana promena, svake godine se zamenjivao jedan direktor, izabran žrebom. Ministri različitih državnih odseka pomagali su direktorima. Ovi ministri nisu formirali veće ili kabinet i nisu imali opšta ovlašćenja vlade.

Novi ustav je težio stvaranju podele vlasti; direktori nisu imali glas u zakonodavstvu ili oporezivanju, niti su direktori ili ministri mogli da sede u bilo kom od saveta. Da bi se osiguralo da direktori imaju izvesnu nezavisnost, svakog bi izabrao jedan deo zakonodavnog tela, a zakonodavstvo ih ne bi moglo ukloniti ukoliko nisu prekršili zakon.

Vidi još

• Nacionalni konvent
• Termidorska reakcija
• Državni udar 18. brimera

Literatura

• Tarle, J. V. (2008). Istorija novog veka. Beograd: Naučno delo. ISBN 978-86-6021-007-6. 
• Black, Jeremy (2002). From Louis XIV to Napoleon: The Fate of a Great Power. Routledge. ISBN 9780203006382. 
• Chisholm, Hugh, ur. (1911). „French Revolution, The”. Encyclopædia Britannica. 11. Cambridge University Press. ; excerpts are included in this article
• Church, Clive H. (1967). „The Social Basis of the French Central Bureaucracy under the Directory 1795-1799”. Past & Present (36): 59—72. JSTOR 649915. doi:10.1093/past/36.1.59. 
• Doyle, William (1990). The Oxford History of the French Revolution (2 izd.). Oxford University Press. str. 318–40. ISBN 9780199252985. 
• Fierro, Alfred (1996). Histoire et dictionnaire de Paris. Robert Laffont. ISBN 978-2-221-07862-4. 
• Furet, François (1996). The French Revolution, 1770–1814. France: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-20299-8. 
• Garrioch, David (2015). La fabrique du Paris révolutionnaire. La Découverte/Poche. ISBN 978-2-7071-8534-1. 
• de Goncourt, Edmond and Jules (1864). Histoire de la société française pendant le Directoire. Ernest Flammarion. 
• Goodwin, A., The French Executive Directory—A Revaluation, in History, 1937, 22.87 pp. 201–218; more favorable than most historians.
• Gottschalk, Louis R., The Era of the French Revolution (1715–1815), Houghton Mifflin Company, 1929, pp. 280–306.
• Héron de Villefosse, René (1959). HIstoire de Paris. Bernard Grasset. 
• Hunt, Lynn; Lansky, David; Hanson, Paul (1979). „The Failure of the Liberal Republic in France, 1795-1799: The Road to Brumaire”. The Journal of Modern History. 51 (4): 734—759. JSTOR 1877164. doi:10.1086/241988. 
• Jainchill, Andrew (2003). „The Constitution of the Year III and the Persistence of Classical Republicanism”. French Historical Studies. 26 (3): 399—435. doi:10.1215/00161071-26-3-399. 
• Lefebvre, Georges (1977). La France Sous Le Directoire (1795–1799) (na jeziku: French). Éditions Sociales. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Lefebvre, Georges, French Revolution from 1793–1799, Columbia University, 1964, pp. 171–211.
• Lefebvre, Georges; Soboul, Albert (1965). The Directory. London: Routledge and Kegan Paul. OCLC 668426465. 
• Lyon, E. Wilson (1938). „The Directory and the United States”. The American Historical Review. 43 (3): 514—532. JSTOR 1865613. doi:10.2307/1865613. 
• Lyons, Martyn (1975). France under the Directory. Cambridge University Press. ISBN 0521099501. , 1975. excerpt and text search, in The standard scholarly history.
• Palmer, Robert R, The Age of the Democratic Revolution: A Political History of Europe and America, 1760–1800, vol 2: The Struggle, 1964, pp. 211–62, 549–76.
• Ross, Steven T. (1967). „The Military Strategy of the Directory: The Campaigns of 1799”. French Historical Studies. 5 (2): 170—187. JSTOR 286174. doi:10.2307/286174. 
• Rudé, George (1988). The French Revolution. New York: Grove Weidenfeld. ISBN 978-0802132727. 
• Soboul, Albert (1975). 'The French Revolution, 1787–1799: From the storming of the Bastille to Napoleon. str. 477–547. 
• Sutherland, D.M.G., The French Revolution and Empire: The Quest for a Civic Order, 2nd ed. 2003, 430 pages, excerpts and text search pp. 263–301.
• Tulard, Jean; Fayard, Jean-François; Fierro, Alfred (1998). Histoire et Dictionnaire de la Révolution Française (na jeziku: French). Robert Laffont. ISBN 978-2-221-08850-0. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Woronoff, Denis, Thermidorean Regime & the Directory, 1794–1799, Maison des Sciences de l'Homme, Paris, 1984, 215 pages.
• Stewart, John Hall, ed (1951). A Documentary Survey of the French Revolution. str. 654—766. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza).
• Andress, David (1999). French Society in Revolution, 1789–1799. 
• Doyle, William (2001). The French Revolution: A Very Short Introduction. , 120pp; online edition
• Forrest, Alan (1981). The French Revolution and the Poor. 
• Fremont-Barnes, Gregory. ed. The Encyclopedia of the French Revolutionary and Napoleonic Wars: A Political, Social, and Military History (ABC-CLIO: 3 vol. 2006)
• Frey, Linda S. and Marsha L. Frey (2004). The French Revolution.  190pp
• Furet, François. The French Revolution, 1770–1814 (1996) excerpt and text search; also published as Revolutionary France 1770–1880 (1995), pp. 1–266. survey of political history by leading scholar
• Furet, François and Mona Ozouf, eds. A Critical Dictionary of the French Revolution (1989), 1120pp; long essays by scholars; conservative perspective; stress on history of ideas excerpt and online search from Amazon.com
• Hampson, Norman (2006). Social History of the French Revolution. 
• Hanson, Paul R (2015). Historical dictionary of the French Revolution.  online
• Hardman, John. Louis XVI: The Silent King (2nd ed. 2016) 500 pages; much expanded new edition; now the standard scholarly biography; (1st ed. 1994) 224; older scholarly biography

Spoljašnje veze

• Loi du 19 vendémiaire, an 4. Tableau de l'emplacement des chef lieux de département, published in 1795