Википедија

Fuga (muzika)

контрапунктна музичка форма заснована на субјекту који се понавља у имитацији

Ukoliko ste tražili pojam u zidarstvu, pogledajte članak Fuga (zidarstvo).

Fuga (od lat. fuga — „bekstvo”) je kompozicioni princip u muzici, koji se ostvaruje nizanjem muzičkih imitacija. Fuga može biti jedini kompozicioni princip u muzičkom delu, ali strukture rađene po ovom principu se mogu nalaziti i u drugim muzičkim formama, poput kantata, misi, koncerata ili uvertira. Termin fuga se koristio još u 14. veku da označi muzički kanon, a kasnije i imitacije. Svoje današnje značenje ovaj izraz je dobio u toku 17. veka. U doba visokog baroka, fuga je postala zaseban muzički oblik. Ne treba je mešati sa fugirajućom melodijom, što je stil pesme popularizovan i uglavnom ograničen na ranu američku muziku (tj. nota oblika ili „svetog harpa“) i muziku zapadne galerije. Fuga obično ima tri glavna dela: izlaganje, razvoj i završni unos koji sadrži povratak subjekta u toničkom ključu fuge. Neke fuge imaju rekapitulaciju.[1]

Taktovi 1-9 iz Fuge br. 2 u ce-molu u tri glasa J. S. Baha

Karakteristika fuge je kompleksna razrada muzičkog motiva. Ona počinje ekspozicijom u prvom glasu, koji drugi glas ponavlja za kvintu više ili kvartu niže. Ostali glasovi se uvode po sličnom principu. Najčešće ih ima 3 ili 4. Fuge sa dva muzička motiva se nazivaju dvostruke fuge (postoje i trostruke, četvorostruke). Najveći majstor komponovanja fuga bio je Johan Sebastijan Bah. U vreme posle baroka, fuga je smatrana zastarelim muzičkim oblikom. Neki od kompozitora novijeg doba koji su komponovali fuge su: Feliks Mendelson Bartoldi (prelidi i fuge, opus 37), Žorž Bize (šest fuga), Dmitri Šostakovič (24 prelida i fuge za klavir, opus 87).

U srednjem veku, termin je bio široko korišćen za označavanje bilo kojeg dela u kanonskom stilu; do renesanse, počeo je da označava specifično imitativna dela.[2] Od 17. veka,[3] termin fuga opisuje ono što se obično smatra najpotpunijim postupkom imitativnog kontrapunkta.[4]

Većina fuga se otvara kratkom glavnom temom, subjektom,[5] koji zatim zvuči sukcesivno u svakom glasu (nakon što prvi glas završi sa navođenjem subjekta, drugi glas ponavlja temu drugom tonom, a drugi glasovi se ponavljaju na isti način); kada svaki glas završi predmet, izlaganje je završeno. Nakon toga često sledi povezujući odlomak, ili epizoda, razvijena iz prethodno slušanog materijala; dalji „unosi” subjekta se zatim čuju u srodnim ključevima. Epizode (ako je primenljivo) i unosi se obično smenjuju do „konačnog ulaska“ subjekta, do kada se muzika vratila na početni ključ, ili tonik, koji često prati završni materijal, koda.[6][7][8] U tom smislu, fuga je stil kompozicije, a ne fiksna struktura.

Ova forma je evoluirala tokom 18. veka iz nekoliko ranijih tipova kontrapunktnih kompozicija, kao što su imitativni ričerkari, kapričo, kancone i fantazije.[9] Čuveni kompozitor fuga Johan Sebastijan Bah (1685–1750) uobličio je svoja dela prema delima Jana Pitersona Svilinka (1562–1621), Johana Jakoba Frobergera (1616–1667), Johana Pahelbela (1653–1706), Đirolama Freskobala (1583-1643), Ditriha Bukstehude (oko 1637–1707) i drugih.[9] Sa opadanjem sofisticiranih stilova na kraju baroknog perioda, centralna uloga fuge je opala, na kraju je ustupila mesto kao sonatni oblik i simfonijski orkestar je postao dominantan.[10] Ipak, kompozitori su nastavili da pišu i proučavaju fuge u različite svrhe; pojavljuju se u delima Volfganga Amadeusa Mocarta (1756–1791)[10] i Ludviga van Betovena (1770–1827),[10] kao i savremenih kompozitora kao što je Dmitrij Šostakovič (1906–1975).[11]

Etimologija uredi

Izraz fuga nastao je u prethonim vekovima i potiče od francuske reči fugue ili italijanske fuga. Ovo pak dolazi od latinske reči, takođe fuga, koja je i sama povezana i sa fugere („bežati“) i fugare („juriti“).[12] Pridevski oblik je fugal.[13] Varijante uključuju fughetta (doslovno, „mala fuga”) i fugato (odlomak u fugalnom stilu unutar drugog dela koje nije fuga).[6]

Tipovi uredi

Jednostavna fuga uredi

Jednostavna fuga ima samo jednu temu i ne koristi inverzni kontrapunkt.[14]

Dvostruka (trostruka, četvorostruka) fuga uredi

Dvostruka fuga ima dva predmeta koji se često razvijaju istovremeno. Slično, trostruka fuga ima tri subjekta.[15][16] Postoje dve vrste dvostruke (trostruke) fuge: (a) fuga u kojoj se drugi (treći) subjekt predstavlja istovremeno sa subjektom u izlaganju (npr. kao u Mocartovom Rekvijemu u De molu ili fugi Bahove Pasakalje i fugi u Ce molu, BWV 582), i (b) fuga u kojoj svi subjekti u nekom trenutku imaju svoja izlaganja i oni se kombinuju tek kasnije (vidi, na primer, tropredmetnu fugu br. 14 u F♯ molu iz Bahovog Dobro podešenog klavira Knjiga 2, ili još poznatije, Bahove fuge „Sveta Ana“ u E♭ duru, BWV 552, trostruka fuga za orgulje).[15][17]

Muzički primer uredi

Reference uredi

  1. ^ Benward, Bruce (1985). Music in Theory and Practice. 2 (3rd izd.). Dubuque: Wm. C. Brown Publishers. str. 45. ISBN 0-697-03633-2. 
  2. ^ "Fugue [Fr. fugue; Ger. Fuge; Lat., It., Sp., fuga]." The Harvard Dictionary of Music (Cambridge: Harvard University Press, 2003)
  3. ^ „Fugue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.  for discussion of the changing use of the term throughout Western music history.
  4. ^ Ratner 1980, str. 263
  5. ^ Gedalge 1964, str. 7
  6. ^ a b "Fugue", The Concise Oxford Dictionary of Music, fourth edition, ed. Michael Kennedy (Oxford and New York: Oxford University Press, 1996). ISBN 0-19-280037-X Kennedy, Michael; Kennedy, Joyce Bourne; Bourne, Joyce (2007). Oxford Reference Online, subscription access. ISBN 978-0-19-920383-3. Pristupljeno 2007-03-16. 
  7. ^ „Fugue, §1: A classic fugue analysed”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  8. ^ „Fugue | music”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 2019-05-29. 
  9. ^ a b „Fugue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  10. ^ a b v „Fugue, §6: Late 18th century”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  11. ^ „Fugue, §8: 20th century”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  12. ^ "Fugue, n." The Concise Oxford English Dictionary, eleventh edition, revised, ed. Catherine Soanes and Angus Stevenson (Oxford and New York: Oxford University Press, 2006).
  13. ^ "Fugal, adj." The Concise Oxford English Dictionary, eleventh edition, revised, ed. Catherine Soanes and Angus Stevenson (Oxford and New York: Oxford University Press, 2006).
  14. ^ „Fugue, §5: The golden age”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  15. ^ a b „Double Fugue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  16. ^ "double fugue" The Oxford Companion to Music, Ed. Alison Latham, Oxford University Press, 2002, Latham, Alison (2011). Oxford Reference Online, subscription access. ISBN 978-0-19-957903-7. Pristupljeno 2007-03-29. 
  17. ^ "Double Fugue", The Concise Oxford Dictionary of Music, fourth edition, ed. Michael Kennedy (Oxford and New York: Oxford University Press, 1996) Kennedy, Michael; Kennedy, Joyce Bourne; Bourne, Joyce (2007). Oxford Reference Online, subscription access. ISBN 978-0-19-920383-3. Pristupljeno 2007-03-29. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Fuga na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фуга_(музика)&oldid=27555116”