Otvorite glavni meni

Hafiz el Asad (arap: حافظ الأسد‎ Ḥāfiẓ al-ʾAsad, moderni arapski: Hafiz el Asad; 6. oktobar 193010. jun 2000) bio je sirijski političar i pripadnik Oružanih snaga Sirije koji je bio na funkciji predsednika Sirije (1971–2000), predsednika Vlade Sirije (1970–1971), ministar odbrane Sirije (1966–1972), Regionalni sekretar sirijskog ogranka Arapske socijalističke BAS partije, generalni sekretar Nacionalne komande BAS partije (sirijska frakcija) (1970–2000).

Hafiz el Asad
Hafez al-Assad official portrait.jpg
Hafiz el Asad
Biografija
Puno imeHafiz el Asad
Datum rođenja(1930-10-06)6. oktobar 1930.
Mesto rođenjaKardaha, protektorat Alavate
 Francuska kolonija
Datum smrti10. jun 2000.(2000-06-10) (69 god.)
Mesto smrtiDamask
Sirija
ReligijaAlaviti
SupružnikAnišeh el Asad
DecaBušra
Basel
Bašar
Majd
Maher
Profesijavojno lice
UniverzitetVojna akademija Homs
Politička
partija
Baas (do 2000)
Predsednik Sirije
12. mart 1971 — 10. jun 2000.
PrethodnikAhmad ali-Hatib
NaslednikBašar el Asad

Coat of arms of Syria.svg

Sadržaj

Poreklo porodice el AsadUredi

Poreklo porodice el Asad može se pratiti od druge polovine 19. veka. Deda Hafiza el Asada zvao se Sulejman, a zbog svoje hrabrosti i jačine dobio je naziv el Vahiš (arap: divlji) koji je postao njegovo prezime. Romansirana priča kaže da je Sulejman u svojim četrdesetim uspeo da savlada snažnog turskog borca koji je izazivao ljude na tuču. Snaga i hrabrost doprinele su da Sulejman i njegova porodica zauzmu ugledno mesto među lokalnim porodicama. Takođe, za Sulejmana se govorilo da je bio dobar strelac. O tome je sačuvana i priča da je, neposredno pred početak Prvog svetskog rata, zajedno sa svojim ljudima savladao odred osmanskih vojnika koji su došli da sakupe porez i regrutuju mladiće za vojsku. Sve je to učinio uz pomoć sablje i starih musketa.[1]:p. 3

Zbog svoje odvažnosti, u vremenu i mestu u kome je fizički obračun bio uobičajen način rešavanja razmirica, Sulejman je postao čovek od ugleda te je radi mirnog rešavanja sporova između zavađenih porodica imenovan za kadiju.[2]

Sin Sulejmana el Vahiša, Ali Sulejman (1875-1963), bio je otac Hafiza el Asada. Od svog oca nasledio je fizičke osobine i pravednost te je nastavio posao kadije. Tokom dvadesetih godina 20. veka Ali Sulejman pomagao je raseljenim stanovnicima koji su napustili severne delove pokrajine Alepo koje su Francuzi prepustili Turskoj. Ženio se dva puta, a za preko trideset godina provedenih u braku imao je 11 dece. Njegova prva žena, Saida iz iz Hafeha, rodila mu je trojicu sinova i dve ćerke. Druga njegova supruga, Naisa, dvadeset godina mlađa od njega, bila je ćerka Osmana Abuda iz sela Kutilba. Ona je u braku sa Ali Sulejmanom imala jednu ćerku i petoricu sinova.[3]

Godine 1927. Ali Sulejman, usled rasta ugleda u društvu, menja svoje prezime el Vahiš u el Asad (arap. lav). Postoje nekoliko verzija priče kako je došlo do toga. Najpoznatija je da je zajednica videla da je Ali Sulejman bio visoko cenjen u društvu te su jednom prilikom izjavili: „Nisi ti divlji (arap. el vahiš), ti si lav (arap. el asad)“.[1]

U drugom braku, Ali Sulejmana i Naise, rođen je Hafiz, 6. oktobra 1930. kao četvrto dete po redu.[1]:p. 5 Hafiz je rođen u alavitskoj porodici u selu Kardaha, u Latakiji.[4]

ObrazovanjeUredi

Mandatna uprava Francuske nad Levantom pogodovala je otvaranju škola i u najudaljenijim mestima planinskih delova Sirije. Kao uticajan otac, Sulejman je Hafizu obezbedio mesto u osnovnoj školi u Kardahi čime je postao prvo dete u porodici el Asad koje će primiti formalno obrazovanje.[1]:p. 6

Tokom školske 1939/1940, devetogodišnji Hafiz počeo je da pohađa školu u Latakiji, provincijskom centru udaljenom 30 kilometara od Kardahe. Godine 1942. Hafiz je bio jedan od četvorice učenika koji su mogli da polažu ispit za dobijanje diplome koja je kasnije omogućavala upis u srednju školu u Latakiji.[1]:pp. 11–12

Zbog ratnih zbivanja Hafiz je tek 1945. godine krenuo u prvi razred srednje škole. Srednje obrazovanje trajalo je sedam godina, a u leto 1951. dobio je diplomu o završenom srednjem obrazovanju.[1]:pp. 24–26 Tokom 1949. porodica el Asad se seli iz Kardahe u Latakiju jer je Hafizov brat Rifat započeo srednjoškolsko obrazovanje. Dok je bio učenik, Hafiz je došao u dodir sa učenjem simpatizera BAS partije, a svoj politički angažman započeo je kao predsednik komiteta za đačka pitanja u poslednjih dve godine obrazovanja (1949-1951). U toku školovanja upoznao je Abdula Halima Hadima, sunitskog muslimana iz Banijasa, koji će kasnije postati Hafizov najbliži saradnik, ministar spoljnih poslova Sirije i potpredsednik Sirije.[1]:pp. 36–37

Mladi Hafiz el Asad je želeo da postane pilot ali u zemlji tih godina ratno vazduhoplovstvo bilo je u povoju kao i ostatak oružanih snaga. U jesen 1952. Hafiz se prijavljuje na Vojnu akademiju u Homsu. Ona je bila pristupačna za studente iz provincije koji su dolazili iz manje imućnih porodica. Studiranje i smeštaj su bili besplatni jer je sirijsko rukovodstvo nastojalo da ohrabri mlade ljude da se profesionalno bave vojnom službom. Posle odlaska Francuza iz Sirije 1946. i rata protiv Izraela 1948. došlo je do nedostatka kadrova u sirijskoj vojsci. Mladići iz imućnijih porodica su se bavili isplativijim i manje napornim poslovima te nisu bili vični vojnoj službi. Na drugoj strani, prazna mesta u vojsci zauzimali su mladići iz ruralnih sredina. Jedina letačka škola u Siriji u to vreme bila je ona u Alepu (od 1952. dobija status Akademije) u koju je i sam Hafiz prebačen 1953. godine. Tu upoznaje Mustafu Tlasa, sunitskog muslimana iz Rastana, koji će kasnije postati njegov najbliži čovek od poverenja i ministar odbrane Sirije. Status pilota stekao je uspešnim diplomiranjem 1955. godine.[1]:pp. 38–40

Vojna karijera (1955-1958)Uredi

Nakon okončanja letačke akademije u Alepu, Hafiz el Asad raspoređen je u vazduhoplovnu bazu Meze, nedaleko od prestonice Sirije.[1]:p. 49

Dolazak Gamala Abdela Nasera na čelu Egipta odrazio se na odnose sa Sirijom. Egipat i Sirija potpisali su odbrambeni pakt radi zaštite od Izraela, koji je u par navrata napadao sirijske položaje severno od Galilejskog jezera. Na ovu odluku, između ostalih razloga, uticao je i raskid saradnje Velike Britanije i Sirije u pogledu obuke sirijskih pilota. Kao prvrženost Naseru, Sirija je poslala nekoliko pilota na šestomesečnu obuku 1955. godine. Među njima je bio i Hafiz el Asad. Početkom 1956. vratio se u Siriju i bio je raspoređen u vazduhoplovnoj bazi blizu Damaska u kojoj su bili smešteni stari avioni Fiat i Meteor. U vreme izbijanja Suecke krize, Hafiz el Asad obavljao je redovne dužnosti patroliranja avionom severnom i istočnom Sirijom. Poletanje je vršio iz baze Najrab, blizu Alepa. Prilikom jednog presretanja britanskog aviona koji je leteo iz pravca Abu Kamal na Eufratu, Asad je ispalio hice upozorenja ispred britanskog aviona koji se potom zaputio ka Kipru. U jednom noćnom presretanju, Hafiz umalo nije poginuo zbog neispravnih kočnica na avionu kada je promašio pistu aerodroma. Prilikom istrage utvrđeno je da je znao da su kočnice neispravne i da se oglušio o naređenju da ne ide na zadatak ukoliko je avion u kvaru.[1]:pp. 51–53

Strah sirijskih političara iz BAS partije od preuzimanja vlasti od strane komunista u Siriji doprineo je zbližavanju sirijskog i egipatskog rukovodstva. Vrhunac te saradnje bio je stvaranje Ujedinjene arapske republike (UAR) početkom 1958. godine i ujedinjenje Egipta i Sirije. U ideološkom smislu BAS partija u Siriji je priželjkivala ujedinjenje sa Egiptom jer se to uklapalo u njihovu ideologiju ujedinjenja svih Arapa ali bilo je i praktične prirode za sprečavanje komunista da dođu na čelu Sirije.[5] Sirijski narod i političko rukovodstvo videli su Nasera kao faktora koji će suzbiti rastuću moć komunista u Siriji pa je njegov dolazak u Damasku propraćen masovnim oduševljenjem naroda. Međutim, unija Egipta i Sirije koja je trebalo da bude ravnopravni savez dve države ubrzo se pretvorila u savez država u kome dominira Egipat. Sirijski političari morali su da rade u Kairu odakle nisu mogli da učine mnogo za sirijski narod. Pored toga, Naser je, po ugledu na Egipat, u Siriju zaveo vladavinu jedne partije, a ostale su morale biti ukinute (uključujući i BAS partiju). Dolazak egipatskih vojnih i civilnih upravnika na čelo nekih važnih institucija nije naišlo na odobravanje sirijskog naroda i političara.[6]

Godine 1958, Hafiz se venčao sa Anisom Mahluf koja je poticala iz ugledne porodice, a u koju se zaljubio posle povratka iz Egipta. Protiv ovog braka bio je Anisin otac Ahmad koji je bio simpatizer Sirijske socijalističke nacionalne partije dok je Hafiz bio član BAS partije. Uz pomoć Anisine ujne i majke, brak je ipak sklopljen. Novoosnovana porodica naselila se nedaleko od vazduhoplovne baze Meze. Nekoliko nedelja kasnije Hafiz el Asad morao je da ide na obuku noćnog letenja u Sovjetski Savez te su Hafiz i Anisa bili razdvojeni oko godinu dana. Već trudna Anisa, vratila se u svoje rodno selo Bustan al-Paša gde je čekala svog supruga. Sirijski piloti tražili su od sovjetskih instruktora da rade i prekovremeno samo da bi što pre okončali obuku i vratili se u Siriju. Obuka je okončana posle 10 meseci.[1]:pp. 55–57

KarijeraUredi

Bio je prvi u svojoj porodici koji je išao u srednju školu, a na vojnoj akademiji je dobio besplatno visoko obrazovanje.

Protivio se ujedinjenju Egipta i Sirije u Ujedinjenu Arapsku Republiku i bio je zatvoren kraći period jer je tvrdio da Naser ima previše vlasti u svojim rukama.

Umro je 2000. od srčanog udara dok je razgovarao telefonom sa libanskim predsednikom Emilom Lahudom.

Otac je sadašnjeg predsednika Sirije, Bašara el Asada.

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 Seale 1995
  2. ^ Seale 1995, str. 4.
  3. ^ Seale 1995, str. 6.
  4. ^ Seale 1995, str. 5-6.
  5. ^ Kaylani, Nabil M. (januar 1972). „The Rise of the Syrian Ba'th, 1940-1958: Political Success, Party Failure”. International Journal of Middle East Studies. 3 (No. 1): 21. 
  6. ^ Cleveland & Bunton 2009, str. 314.

LiteraturaUredi

  • Seale, Patrick (1995). Asad: The Struggle for the Middle East. London: University of California Press. ISBN 978-0520069763. 
  • Cleveland, William L.; Bunton, Martin (2009). A History of the Modern Middle East. Boulder: Westview Press. ISBN 978-0813349800. 

Spoljašnje vezeUredi