Heliofite
Heliofite (ήλιος – sunce, φυτό – biljka) ili heliofilne biljke, one kojima je potrebna velika količina svetlosti, odnosno one koje su prilagođene jakoj solarnoj radijaciji svojom građom i metabolizmom. Građa heliofita je heliomorfna i skleromorfna što podrazumeva male listove sa grubim dlačicama i voštanom prevlakom protiv jake radijacije i gubitaka vode. Građa često podrazumeva dvostruki sloj palisadnih ćelija u listu. Hloroplasti sadrže zaštitne komponente kao na primer karotenoide i enzime koji sprečavaju akumulaciju reaktivnih jedinjenja kiseonika koja su toksična. Pored toga, stoma je mnogo više da bi se postigla veća razmena gasova, što dovodi do povećanja nivoa fotosinteze. Za razliku od sciofita, heliofite imaju visoku tačku svetlosne kompenzacije tj. zahtevaju veći intenzitet osvetljenosti da bi efikasno vezivali ugljen-dioksid. Listovi svetlosti imaju visok kapacitet i do 30 μmolCO2/m2s, ali imaju i viši bazalni metabolizam u poređenju sa drugim listovima. Heliofite ne podnose senku zato što je odnos između disanja i fotosinteze kod njih nepovoljan pri uslovima oslabljene svetlosti. Za heliofite je svetlosni užitak (L=Lmin/Lmax*100) jednak vrednosti punog dnevnog osvetljenja otvorenog polja, što znači da i Lmin i Lmax iznose 1, odnosno da je svetlosni užitak 100%.
Heliofite su često i kserofite jer uslovi visokog svetlosnog intenziteta najčešće podrazumevaju i sušne uslove što je karakteristika otvorenih, jako osvetljenih staništa kao što su pustinje, stepe, livade, visokoplaninski pašnjaci, kamenjari. U takvim uslovima opstaje širokolista bokvica, žednjak, čuvarkuća, podbel, gladnica, spomenak, majkina dušica i mnoge druge. Od heliofitnog drveća ističu se svojim velikim potrebama za punom dnevnom svetlošću beli i crni bor, breza, trepetljika, beli i crni jasen, ariš na primer. Heliofilne vrste drveća obrazuju svetle lišćarske i četinarske šume koje se odlikuju bogatim spratom prizemne vegetacije zbog većeg prodora svetlosti do tla.
Literatura uredi
- Rot, H. (1973): Enciklopedijski leksikon mozaik znanja - Biologija, Tom 19. Interpres, Beograd