Википедија

Cou Jen

Cou Jen (kin: 鄒衍/邹衍; 305. p. n. e. — 240. p. n. e.) je bio kineski filozof i istaknuti predstavnik filozofske škole Jin-Jang (ili prirodnjačke škole), u periodu postojanja „Sto škola mišljenja“ u kineskoj filozofiji.[1]

Cou Jen
Lični podaci
Datum rođenja305. p. n. e.
Datum smrti240. p. n. e.
Filozofski rad
EpohaAntika
RegijaKineska filozofija
Škola filozofijeprirodnjačka škola
Interesovanjajin i jang, osnovni elementi

Biografske informacije koje imamo o Cou Jenu potiču iz Sima Qian's Shiji ili Zapisa velikog istoričara . Šidži kaže da je Cou Jan došao iz države Ki. Njegov pisani rad je bio značajan i obuhvatao je sve, od geografije i prirodne istorije do istorije i filozofije. Njegov pristup znanju bio je inferencijalan: i u potrazi za znanjem, navodio je, prvo treba „ispitati male objekte” i iz toga „izvući zaključke o velikim”.[1]

Njegova učenje su sistematizovana u postavci koja spaja dve filozofske teorije koje su postojale u Periodu zaraćenih država: jin-jang i Pet osnovnih elemenata ili procesa (drvo, vatra, zemlja, metal i voda), u ljudskim životu i životu države.[2]

Prema Cou Jenovom sistemu (teoriji), postoji stalna, ali spontana promena ovih pet kosmičkih elemenata koji u cikličnom procesu, dejstvujući jedan na drugog, upravljaju kosmičkim principima jin (zemlja, žensko, pasivno, upijanje) i jang (nebo, muško, aktivno, prodorno), uzrokujući sve prirodne pojave, godišnja doba, pa čak utiču na uspon i pad različitih dinastija.[3]

Delo uredi

Cou Jen se smatra osnivačem prirodne nauke u Kini. Njegove teorije su usvojili Fang Ših, lutajući asketi i iscelitelji koji su tražili negovanje unutrašnjeg bića i eksperimentisali sa alhemijom u potrazi za besmrtnošću, a čija je filozofija i prakse uticala na razvoj taoizma.[4]

Cou Jenova teorija uzajamnog generisanja i uništavanja „pet elemenata“ uključena je u medicinsku doktrinu tradicionalne kineske medicine.

Svi Cou Jenovi spisi su tokom istorije izgubljeni te se o njima saznaje isključivo preko citata u drugim ranim kineskim tekstovima. Najvažniji izvor podataka o Cou Jenu je kratka biografija u Zapisima Velikog istoričara Sima Ćena iz 1. veka p. n. e. U njoj se Cou Jen opisuje kao polimata (filozofa, istoričara, političara, prirodnjaka, geografa i astrologa) koji je bio rodom iz obalske države Ki (današnji Šandong), gde je bio član državne Jikija akademije (kin: 稷下).[5]

Cou Jen se često dovodi u vezu sa taoizmom i poreklom kineske alhemije, i to zahvaljujući Knjizi Hana koja za njega koristi izraz fangshi (kin: 方士 — doslovno „majstor tehnike“ takođe i alhemičar, čarobnjak, isterivač demona, „prizivatelj bogova“).

Međusobne veze pet glavnih elemenata potčinjenih teoriji Jin-Jang, i njihov uticaj na pojavu različitih dinastija u Kini.
Elementi 木 金 火 水 土  
Drvo Metal Vatra Voda Zemlja
Dinastije 夏 殷 周 秦 汉
Xia Yin-Shang Zhou Qin Han

Koristeći ideje Jin-Jang-a i Vuking-a, Cou Jen je tvrdio da su oni u osnovi svih procesa u svetu, od najmanjih do najvećih, kao jedinstven model promene. i da se vaj model podjednako primenjuje na cikluse promena u prirodnom svetu, tako i na one u domenu politike, kulture i ljudske misli.[1]

Izvori uredi

  1. ^ a b v „Zou Yan, Yin and Yang, and the Nature of Change”. Looking for Wisdom (na jeziku: engleski). 2022-02-10. Pristupljeno 2022-12-15. 
  2. ^ History - Zou Yan 鄒衍 (2012) Persons in Chinese CHINAKNOWLEDGE - a universal guide for China studies
  3. ^ Yi Xingguo 衣興國 (ed. 1988). Shiyong Zhongguo mingren cidian 實用中國名人辭典, pp. 96. Changchun: Jilin wenshi chubanshe.
  4. ^ „Zou Yan - New World Encyclopedia”. www.newworldencyclopedia.org. Pristupljeno 2022-12-15. 
  5. ^ Robin R. Wang, Yinyang: The Way of Heaven and Earth in Chinese Thought and Culture (Cambridge University Press 2012), p. 37.

Literatura uredi

  • Fung Yu-lun. History of Chinese Philosophy.Vol.1. Prin. 1952, pp. 159-169.
  • Kobzev A. I. Aktualьnыe problemы istorii i teorii tradicionnoй kitaйskoй nauki // Sovremennыe istoriko-naučnыe issledovaniя: nauka v tradicionnom Kitae. M., 1987. S.27-29
  • Dёmin R. N. Prozviщe Czou Яnя i meteoroleshi v Drevneй Grecii.// Filosofiя i duhovnaя žiznь obщestva L.,1989.
  • Dёmin R. N. Škola inь яn // Kulьturы v dialoge. Vыp. 1. - Ekaterinburg, 1992. S. 209-221.
  • Kitaйskaя filosofiя: Эnciklopedičeskiй slovarь. M. 1994. ISBN 5-244-00757-2. str. 419-420.
  • Rubin V. A. Reabilitaciя Czou Яnя Sыma Cяnem // Ličnostь i vlastь v drevnem Kitae: Sobranie trudov. M., 1999. S.141-143.
  • Rubin V. A. Czou Яnь i koncepciя u-dэ // Tam že. S.152-158
  • Duhovnaя kulьtura Kitaя: эnciklopediя v pяti tomah. M. 2006. ISBN 5-02-018431-4. str. 541-542. (v per.)
  • Dёmin R. N. Učenie o kosmose kak dialoge v pozdnem neoplatonizme i predstavlenie drevnekitaйskogo mыslitelя Czou Яnя o Podnebesnoй // Materialы i issledovaniя po istorii platonizma. Vыp.6. Sb. stateй. SPb., 2005. S.396-400.

Spoljašnje veze uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цоу_Јен&oldid=25468390”