Čarna Ćosić
Čarna Ćosić (Novi Sad, 26. avgust 1974 — Novi Sad, 3. jun 2006) bila je aktivistkinja, feministkinja, pesnikinja i slikarka. Kao i Biljana Stanković Lori, jedna je od osnivačica Novosadske lezbijske organizacije čija ja bila prva predsednica. Pored toga, bila je i istraživačica Centra za ženske studije i istraživanja Mileva Marić Ajnštajn u Novom Sadu.[1]
Čarna Ćosić | |
|---|---|
| Datum rođenja | 26. avgust 1974. |
| Mesto rođenja | Novi Sad,  SFRJ |
| Datum smrti | 3. jun 2006. (31 god.) |
| Mesto smrti | Novi Sad,  Republika Srbija |
| Obrazovanje | Karlovačka gimnazija Filozofski fakultet u Novom Sadu Teološki fakultet u Beogradu |
| Zanimanje | Aktivistkinja feministkinja pesnikinja slikarka |
Biografija uredi
Čarna Ćosić je rođena u Novom Sadu 26. avgusta 1974. godine. Svoje detinjstvo je provela sa roditeljima, starijim bratom kao i sa babom i dedom u kući na periferiji Novog Sada. Majka joj je bila profesorka književnosti i novinarka, dok je otac radio kao komunalni inspektor. Kada je imala pet godina, roditelji su joj se razveli i tada su ona i brat još više bili upućeni na babu i dedu. Njena majka se još tri puta udavala, pri čemu Čarna naglašava da je živela neopterećena i kako je htela, te i kao “feministkinju oldtajmerku”. Njen otac je nakon razvoda takođe osnovao novu porodicu, na koju se sve više fokusirao, a on i Čarna su održavali jedan formalan odnos. Kod nje se rano javilo to pitanje zašto stariji ljudi žele da obrazuju mlade na mitovima. Verovala je da je to zato što su i sami odrasli na istim. Pokazivala je otpor prema tome. Takođe je oduvek pokazivala odbojnost prema pozicijama moći. Oko njene osme godine je shvatila da postoje i pozicije koje ljudi zauzimaju jedni prema drugima samo zato što pripadaju određenom polu i ta nejednakost je jako bolela. Navodila je da se u ranom detinjstvu nikada nije oblačila kako je želela. Ipak, sa deset godina je dobila prve farmerke i odmah je na njima napravila rupe, dodala je i dedin stari šešir. Kasnije se ofarbala u zeleno, bila je ekstravagantna, ali ne i ekstrovertna. Sebe je smatrala povučenom i sa odrastanjem je to postajalo još više izraženo. Takođe je isticala svoju ljubav prema Jugoslaviji, sa čijim se raspadom nikada nije pomirila. U njenom okruženju nacionalisti su bili retkost, ali taj odnos se jako brzo promenio i oni su postali ogromna većina. Kasnije je otišla u inostranstvo i putovala po Holandiji, Nemačkoj, Mađarskoj. Čarna je svoju bivšu zemlju uvek nosila sa sobom i doživljavala kao jednu veliku ranu.[1]
Obrazovanje uredi
Pohađala je osnovnu školu „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima, a nakon nje je upisala Karlovačku gimnaziju. Tokom srednje škole je počela da razvija interesovanja poput poezije, slikarstva, religije… Nakon završetka srednje škole upisala je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kako navodi, to je bio san i njene majke i bake, ali i njen. Ipak od studija književnosti nije dobila ono što je očekivala i ubrzo je iste napustila. Nije imala nameru da prestane da se obrazuje, pa je odlučila da uči putujući po Evropi. Na tim putovanjima je živela skromno. Nakon što je putovala nekoliko godina, sebe je pronašla u Tibetanskom budističkom manastiru u Mađarskoj gde je bila do 2000. godine. Tamo je izučavala tibetanski jezik, tehniku slikanja na svili, budističku psihologiju i fizičke vežbe za izoštravanje koncentracije. Htela je da razvija svoje interesovanje za religiju koje je stekla u manastiru, pa je odlučila da upiše Teološki fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Nikada nije bila institucionalno religiozna. Na fakultetu je bilo malo žena, a bilo joj je prigovarano na račun njenog načina oblačenja i slično. Vremenom je postala sve nezadovoljnija tretmanom crkve kao institucije prema ženi, zato je posle godinu i po napustila studije. Vratila se u Novi Sad i živela neko vreme na Fruškoj gori sama. Tu je provodila vreme čitajući, tkajući, pišući poeziju i sakupljajući lekovito bilje, a dva dana nedeljno je odlazila u Beograd da radi. I njen deda i otac su se amaterski bavili slikanjem. Njeno slikarstvo je prvenstveno bilo angažovano, na šta je bila jako ponosna.
| „ | Bez etike ne umem da stvaram. | ” |
Značajnim je smatrala i obrazovni program Ženskih studija i istraživanja u Novom Sadu. Tu je bila posebno fokusirana na feminističku teologiju, a takođe je organizovala radionice na ovu temu za studentkinje. Upisala je studije filozofije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na kojima se nije nudilo više nego što je očekivala. Ipak je njima bila zadovoljna. Tu je težila usmerenju ka feminističkom kontekstu filozofije. Nije mogla da zamisli sebe kako radi jednu istu stvar čitavog života, bila je multidisciplinarna i radila je kako na svom obrazovanju, tako i na obrazovanju drugih.[1]
Lezbijski identitet uredi
Čarna je oduvek znala da voli žene, samo nije imala tu kategoriju – lezbijka. To je bio njen neimenovani deo.
| „ | Ja sam se uvek vezivala za žene, davala sam se samo ženama i sve je uvek bilo u odnosu na žene. | ” |
Kada je imala dvanaest godina, prebrodila je seksualno nasilje od strane muškarca, što je uticalo na sve njene druge identitete. Prvi put se zaljubila u ženu kada je imala dvadeset i dve godine. Čarna sa njom nije razvila dublji odnos zbog nesigurnosti te žene u svoj identitet. Njene odnose sa ženama opisuje neisprljanim i nedotaknutim svim onim što je nosila kao prethodno iskustvo. Svoje seksualne i emotivne veze je ozbiljno shvatala. Cenila je svoj prostor, svoj ritam i nije želela da u vezama neko na njih utiče, kao i da ona na nečije utiče. Nije želela da je bilo ko menja. Njena majka je podržavala u lezbijskom identitetu, uvek je branila pred drugima što je lezbijka i što je van svih kalupa. Njen otac, koga opisuje kao “zadrtog radikala”, takođe je to prihvatio bez nekih problema.
| „ | Znam mnogo teških priča i da postoje razne mame i očevi, i razni prijatelji. Ali ja bih ipak da ih ohrabrim da se autuju zato što ništa ne mora da znači da će biti toliko loše. | ” |
[1]Čarna je isticala da je najviše problema imala sa svojim partnerkama zbog toga što nisu imale hrabrosti da učine svoj identitet javnim. Približno u tim godinama je održan prvi „krvavi” prajd 2001. godine.[2]
| „ | Meni je žao što dragoceni deo naše energije trošimo na skrivanje i laganje, a istu bi smo mogle da koristimo za neke mnogo korisnije stvari… Ja zapravo ne znam koliko je teško biti skrivena jer u svom životu nikada sebi nisam dozvolila da krijem bilo koji deo svog identiteta, pa ni taj lezbijski… Ne mogu da zamislim uopšte da mi je frka da hodam ulicom, čak ni sa nekom totalno buč ženom, da se sa nekom držim za ruku ili da se ljubim na ulici. Ja bih volela da nikom nikad nije frka zbog tako nečeg. | ” |
Aktivizam uredi
Čarna je aktivizam spoznala tokom njenog pohađanja ženskih studija i istraživanja u Novom Sadu. Bila je pozvana novembra 2005. od strane Specijalne Sekretarke Ujedinjenih nacija za odbranu branitelja/ki za ljudska prava, Jini Halimi da govori o položaju aktivistkinja/a za LGBT prava u Srbiji. Svetskoj konferenciji o odbrani aktivistkinja za ženska ljudska prava je prisustvovala i Čarnina saborkinja i prijateljica Lepa Mlađenović.[1] Čarna je učestvovala je u stvaranju nenasilnog otpora u Srbiji.[3] Bila je i volonterka pri promociji štanda Ženskih studija i istraživanja na 10. Salonu knjiga na Novosadskom sajmu kada je učestvovala u predstavljanju ukupno žensko izdavaštvo u regionu. Bila je i članica nadzornog odbora Ženskih studija i istraživanja od 2003. Do 2006 godine. Svoju kreativnost je pripojila aktivizmu. Ženski aktivizam joj je bio važan, smatrala je da je on neodvojiv od njenog lezbijskog identiteta. Dodatno je mislila da su neke prepreke sa kojima se suočavala više bile vezane za njen ženski identitet, a ne za lezbijski.
| „ | Jer ja i na radionicama jako provociram. Ja prosto hvatam sebe kako konstantno provociram jer mi je jako važno da svaka stigne do svojih emocija i tu ne treba gubiti vreme. To mi je u aktivizmu najvažnija priča. I ništa drugo od toga ja u aktivizmu ne tražim, već istinu. Nego baš, baš da provociram kako sebe tako druge lezbijke, tako heteroseksualni svet. | ” |
Čarna se autovala radi vidljivosti zajednice i do svog poslednjeg trenutka se borila za prava lezbijki. Kako pišu njene saborkinje, Veronika Mitro i Lori, Čarna Ćosić nije umirala od raka već je aktivno živela i poslednje dane svog života posvetila Novosadskoj lezbijskoj organizaciji.[1] Kada je Čarna saznala da se neće izvući, odlučila je da više doprinese vidljivosti lezbijske zajednice. Govorila je „Pa šta ako me neko opauči po glavi ili usmrti. Ionako mi je blizu kraj, ja se ne bojim.” Kada je Čarna saznala za svoju bolest, ona i Lori su odlučile da naprave performans. Snimile su njihove telefonske razgovore o dogovorima okupljanja sa lezbijkama, izrecitovale su stihove, upakovale su sve u pola sata performansa nazvanog FreeFall prema pesmi Lori Anderson. Želele su da obe budu svesnije miraza koje trebaju preuzeti jedna od druge. Čarna i Lori su u martu u Skoplju javno odigrale svoj performans. Kako je Lori rekla „Tada ništa nije bilo značajnije od saznanja koliku snagu jedna žena može imati kada živi za svoj groš. Ili kada umire za svoj groš.” Preminula je tri meseca kasnije, u 31. godini 3. juna.[4]
Osnivanje Novosadske lezbijske organizacije uredi
Čarna Ćosić je, kao i Biljana Stanković Lori, učestvovala u osnivanju prve lezbijske organizacije u Vojvodini – Novosadsku lezbijsku organizaciju. Osnovale su je oktobra 2004. godine čemu je kumovala i Lepa Mlađenović.[1] Jedan od značajnijih višegodišnjih projekata ove organizacije, u čijem osnivanju je učestvovala i Čarna, bio je festival L’art pour l’action (Umetnost radi akcije) koji je predstavljao spoj lezbijskog i feminističkog aktivizma sa kulturom i umetnošću.[4] Bitan projekat za aktivizam Novosadske lezbijske organizacije, pored ostalih, bili su i Big sister vikendi koji su umrežavali lezbijke iz zemlje, ali i iz regiona. Čarni je bilo važno da se lezbijska grupa skupi i osnaži i da to takođe bude siguran prostor gde će žene moći da priđu bliže feminizmu.[5]
| „ | Feminizam je hepi end. | ” |
Veganski aktivizam uredi
Maja Pan u knjizi „Sestrinstvo i jedinstvo” pominje razgovor o povezanosti feminizmi i prava životinja i veganstva na festivalu Umetnost radi akcije, te da se Čarna Ćosić istakla kao posebna zagovornica. Čarna je tu nužnost veganskog aktivizma objasnila na konceptu majke svinje. Ona je prethodila veganskim lezbijskim/kvir feministkinjama.[5]
Poezija uredi
Čarna Ćosić je pisala poeziju, a neki od njenih dela su Lutkice za devojčice, Lesbian blues , Na Lezbosu, Ljubavni kroki, Crvene propovedi, Fantazija, Utvara, Nisam lepa, Credo, Filozofima…
| „ | LUTKICE ZA DEVOJČICE
muškarača pederuša ćelava dlakava frustrirana nepokorna neposlušna nelojalna
ojađena ozlojađena gnevna za revoluciju spremna |
” |
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e ž Stanković, Biljana Lori; Mitro, Veronika (2008). LUTKICE ZA DEVOJČICE: životna priča Čarne Ćosić (1974-2006). Novi Sad: Novosadska Lezbijska Organizacija.
- ^ Magazin, X. X. Z. (2021-06-30). „Dvadeset godina od prve beogradske parade ponosa - XXZ Portal”. www.xxzmagazin.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 11. 2022. g. Pristupljeno 2022-11-12.
- ^ „Kratka istorija antiratnog otpora u Srbiji 1991 – 1992”. 2013.
- ^ a b U raskoraku Zvezde / deset godina lezbejske akcije u Novom Sadu (na jeziku: srpski), Pristupljeno 2022-11-12
- ^ a b Pan, Maja (2019-01-01). „Sestrinstvo i jedinstvo Pan i Oblak”. Sestrinstvo i jedinstvo (post)jugoslovenski lezbi/ejski aktivizam.
- ^ Lezbejke, Konsultacije Za (2018-09-21). „Konsultacije za lezbejke: Čarna Ćosić (1974-2006) - poezija”. Konsultacije za lezbejke. Pristupljeno 2022-10-25.