Википедија

Шпигел

Špigel (nem. Der Spiegel) su nemačke novine čija se izdavačka kuća nalazi u Hamburgu.[1] Prodaje se širom sveta. Prodato je ukupno 843.805 primeraka, tj. 20,2% manje od 1998. godine. Zbog svog uticaja na formiranje javnog mnjenja, često ga smatraju vodećim medijem. Špigel kao i jedan od njegovih osnivača Rudolf Augštajn zauzimaju bitnu ulogu u istoriji nemačkih medija. Časopis je osnovan 1947. godine. Tokom vremena se pokazao značajnim u borbi za slobodu medija kroz razotkrivanje raznih političkih afera. Špigel sarađuje sa Špigel-Onlajn koja takođe pripada izdavačkoj kući Špigel, ali su u uredničkom i preduzetničkom smislu odvojene.

Špigel
Glavna zgrada Špigla u Hamburgu.
Tipnedeljnik
VlasnikSpiegel-Verlag
OsnivačRudolf Augustein
Glavni urednikKlaus Brinkbäumer
Osnivanje4. januara 1947.
Jeziknemački
SedišteHamburg,
 Nemačka
Tiraž840.000 nedeljno
ISSN0038-7452
eISSN2185-1349
Veb-sajtwww.spiegel.de

Sa nedeljnim tiražom od 695.100 primeraka, bio je najveća takva publikacija u Evropi 2011. godine.[2][3] Osnovali su ga 1947. godine[4] Džon Simor Čeloner, oficir britanske vojske, i Rudolf Augštajn, bivši radio operater Vermahta, koga je Međunarodni institut za štampu 2000. godine proglasio jednim od pedeset svetskih heroja slobode medija.[5] Tipično, časopis ima odnos sadržaja i reklame 2:1.

Der Spiegel je poznat u zemljama nemačkog govornog područja uglavnom po svom istraživačkom novinarstvu. Igrao je ključnu ulogu u otkrivanju mnogih političkih skandala kao što su afera Špigl 1962. i afera Flik tokom 1980-ih. Prema The Economist, Der Spiegel je jedan od najuticajnijih časopisa u kontinentalnoj Evropi.[6] Istoimeni veb-sajt sa vestima je pokrenut 1994. godine pod imenom Špigel Onlajn sa nezavisnom redakcijom. Danas sadržaj kreira zajednički urednički tim i veb lokacija koristi isti medijski brend kao štampani časopis.

Istorija uredi

Još pre Prvog svetskog rata Lion Feuhtvanger, iz Minhena, izdao je časopis pod nazivom Špigel. Pomenuti je u novembru 1908. spojen sa Zigrid Jakobsonovim pozorištem, dok sa današnjim Njuz magazinom Špigel nije u nikakvoj vezi. Nakon Drugog svetskog rata, prvo izdanje časopisa Špigel izdato je u subotu 4. januara 1947. godine u gradu Hanover. Pod naslovom Ove sedmice se već u novembru 1946. godine pojavio preteča koji je bio pod uticajem američkih i britanskih magazina i u početku pod potkroviteljstvom britanske vojne uprave. Tri odgovorna medijska oficira bili su Džon Seimor Šaloner, Henri Ormond i Heri Bohrer, ​​poslednji kao glavni urednik. Sedmim izdanjem je časopis predat u nemačke ruke. Rudolf Augštajn koji je vodio nemački referat kod Ove sedmice, dobio je izdavačku dozvolu i preuzeo časopis. Promenio je naziv u Špigel i postao njegov izdavač i glavni urednik. U januaru 1947. godine je objavljeno prvo izdanje koje je nastalo u Hanoveru. Dostiglo je tiraž od 15.000 primeraka zbog ograničavanja potrošnje papira koja su odredili Britanci. Godine 1949. je redakcija odredila statut novine: " Sve obrađene i zabeležene informacije, vesti i činjenice u Spiegel-u moraju biti usklađene. Svaka informacija i činjenica treba biti pažljivo i tačno proverena. " Ispunjenju navednih ciljeva i težnji služi Špigel-arhiva, koja je postala poznata van okvira Nemačke i sa zaposlenih 80 radnika važi kao najveći svetski dokumentacioni i istraživački odel u novinarstvu.

50-e godine uredi

Godine 1950, Špigel je otkrio da su članovi Bundestaga, pri izboru glavnog grada, bili potplaćeni da glasaju za Bon. U tom sporu je Rudolf Augštajn bio pozvan kao svedok, međutim nije odao izvore informaciji te se branio ćutanjem zbog poverljivosti podataka. Godine 1952. nastupa Šmajzer-afera. Hans Konrad Šmajzer bio je bivši agent francuske tajne službe. On je tvrdio da su kancelar Konrad Adenauer, direktor ministarstva Blankenhorn i general Rajfešajd radili za francusku tajnu službu i da su davali tajne informacije francuskom agentu. 1958. godine u Špigel-u počela je debata o donošenju zakona u hitnim situacijama, iz kojih su (1960., 1963, 1965.) sastavljeni zakonski spisi ministra unutrašnjih poslova Gerarda Šrodera.

Još u samom početku svog rada je Špigel dostigao veliki značaj. Broj štampanja novina je ekstremno porastao: 1961. godine je iznosio 437.000 primeraka. Sa ekonomskim uspehom stekli su i veći publicitet kao i polički uticaj.

Špigel-afera uredi

10. oktobra 1962. godine u Špigeluu se pojavio članak Spremni za odbranu u kojem je odgovorni urednik Konrad Ahkers citirao interne dokumente nemačke vojske.[7] [8] Zaključio je da NATO i Savezna republika ne bi bile u stanju da odbrane ukoliko bi došlo do sovjetskog napada. Dana, 26. oktobra 1962. godine su pretresli izdavačku kuću u Hamburgu i redakciju u Bonu. Izdati su nalozi za hapšenje pod sumnjom izdaje države, izdajničkog falsifikovanja i davanja mita. Nemački ministar odbrane Franc Jozef Štraus izdao je nalog za hapšenje Konrada Ahlersa zbog lažnih tvrdnji, te ga je španska policija predala Nemačkoj. Dva dana posle se Rudolf Augštajn predao policiji, zadržan je u pritvoru i podvrgnut istrazi. Javnost je pokazala solidarnost za časopis i održani su brojni protesti. Nakon 103 dana provednih u zatvoru, Augštajn je pušten na slobodu. Štraus 1963. godine o ovom časopisu kaže: "Oni su gestapo današnjice Nemačke. Oni vode hiljade ličnih akata. Kada se prisećam nemačke naci-istorije, skoro svako ima nešto da zataji što omogućava ucenu ... Bio sam prisiljen da delujem protiv njih. " Nakon afere Štraus je morao dati ostavku. Više puta je kršio nemačko i međunarodno pravo, pogotovo nalog za hapšenje Konrada Ahlersa u Španiji. Kancelar Adenojer je preživeo aferu relativno "neoštećen" tvrdeći da ga je ministar odbrane pogrešno informisao.

Zbog manjka dokaza Savezni sud je 13. maja 1965. godine, odbilo početak suđenja protiv Ahlersa i Augsšajna. Afera Špigel je u velikoj meri uticala na javnost, pogotovo na pripadnike mlađe generacije i kritične inteligencije, koje su angažovali za nedeljne novine koje su bile garancija za slobodu mišljenja.[9][10]

Početak 1990-ih uredi

18. januara 1993. godine na zahtev glavnog urednika Helmuta Markvorta pojavilo se prvo izdanje Fokus (novine, Minhen)a kao konkurencija, a ne kao sporedni medij Špigel-a. To je dovelo do jasnih i primetnih promena. Fokus je namerno bio zamišljen kao protiv teza i alternativa Špigel-a, što se posebno može videti u političkim strujama i relativno blagim rukovanjem oglašivačima.

Uli Baur koji je takođe pored Markvorta bio urednik Fokusa, rezimirao je uredničku politiku Fokusa u odnosu na poznatu Augštajnovu izjavu: "Kada je Špigel u sumnji levo, mi smo u sumnji desno." Špigel je pretrpeo gubitak podrške za više od 10% i pad prodaje tiraža pao je za više od 12%.

Godine 1995. broj čitalaca bio je preko 7 miliona. Tad je osnovan TV Špigel i Špigel Special. U januaru 1997. godine obeležena je 50. godišnjica Špigel-a. Prema anketi od 1536 nemačkih novinara u proleće 2005. godine uticaj novina je smanjen na 33, 8% ispitanika, koji su opisali Špigel kao glavni medij, dok je za 34, 6% ispitanika glasalo za novine Zidojče.

Od 29. oktobra 2002. godine Špigel se pojavio u PDF formatu. 7. novembra 2002. godine umro je izdavač Rudolf Augštajn. Dana 5. februara 2008. godine završila se Augštajnova afera. Njega su nasledili Muler Blumenkron, koji je do kraja maja bio šef Špigel Onlajn-a i Džordž Maskolo direktor gradske kancelarije Špigela.

Sadašnjost uredi

Nakon odlaska Maskoloa, Blumenkrona, Bulfgang Buhner je u septembru 2013. godine postavljen kao urednik Špigel Onlajn-a. Naveo je da novine izlaze subotom, a ponedeljkom kao što je bilo. Pored toga Buhneru je u augustu 2014. godine propao plan da se novine pod nazivom Špigel 3.0 mogu onlajn printati.

Od 2014. godine Špigel ima laboratoriju za multimedijalno pripovedanje gde se sastaju saradnici za multi-objavljivanje informacija. Špigel takođe održava partnerstvo sa holadnskim političkim sedmičnim novinama HP / De Tijd koje preuzimaju reportaže Špigel-a.

Zgrada Špigel-a osnovana je u septembru 2001. godine u Hafern Citi, dizajnirana od danskog arhitekta Herninga Larsena.

Prijem uredi

Kada je Stefan Ast preuzeo vlast 1994. godine, čitaoci časopisa su shvatili da je njegova ličnost drugačija od njegovog prethodnika. Godine 2005, dokumentarni film Stefana Lambija ga je citirao na sledeći način: „Mi stojimo na veoma velikom topu!“[11] Političari svih boja koji su morali da se nose sa pažnjom časopisa često su izražavali svoje nezadovoljstvo zbog toga. Otvoreni konzervativac Franc Jozef Štraus je tvrdio da je Der Spiegel „Gestapo našeg vremena”. On je generalno novinare nazvao „pacovima“.[12] Socijaldemokrata Vili Brant je to nazvao „Scheißblatt” (tj. „usrane novine”) tokom svog mandata kao kancelar.[13]

Der Spiegel često proizvodi dugometražne članke o problemima koji utiču na Nemačku (kao što su demografski trendovi, zastoj federalnog sistema ili pitanja njenog obrazovnog sistema) i detaljno opisuje opcione strategije i njihove rizike.[14][15][16][17][18] Časopis igra ulogu lidera mišljenja u nemačkoj štampi.[19]

Reference uredi

  1. ^ „Der Spiegel – Magazin”. Euro Topics. 
  2. ^ Kevin J. O'Brien (19. 4. 2004). „Scoop on Bundesbank head returns focus to Der Spiegel”. International Herald Tribune. Arhivirano iz originala 26. 2. 2008. g. Pristupljeno 2. 1. 2008. 
  3. ^ „Average circulation: 1.1 million”. Arhivirano iz originala 21. 7. 2011. g. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
  4. ^ Catherine C. Fraser; Dierk O. Hoffmann (2006). Pop Culture Germany!: Media, Arts, and Lifestyle. ABC-CLIO. str. 200. ISBN 978-1-85109-733-3. 
  5. ^ „Laudatory submission for Hero of World Press Freedom Award: Rudolf Augstein”. Arhivirano iz originala 8. 6. 2011. g. 
  6. ^ „Der Spiegel and Germany's press: His country's mirror”. The Economist. 16. 11. 2002. Pristupljeno 30. 6. 2013. „Mr Augstein's success in making Der Spiegel one of continental Europe's most influential magazines...” 
  7. ^ Marek, Michael; Görtz, Birgit (10. 10. 2012). „A scandal rocks the young federal republic”. Deutsche Welle. Pristupljeno 26. 8. 2013. 
  8. ^ Krewel, Mona (23. 3. 2014), „Spiegel Affair”, Encyclopædia Britannica .
  9. ^ Kipp, Almut; Haller, Benjamin (23. 9. 2012), „Schmidt: 'Demokratische Instinkte heute tiefer'”, Hamburger Abendblatt (na jeziku: nemački), DE .
  10. ^ Turner, Henry Ashby (1987), The Two Germanies Since 1945 (Google Books) (excerpt), Yale University Press, str. 84—86, ISBN 978-0-30003865-1 .
  11. ^ „"We stand at a very big cannon!" Aust ranks his influence with the Spiegel - and openly acknowledges that he has enemies”. Arhivirano iz originala 3. 3. 2012. g. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
  12. ^ „Strauss claimed that journalists were like vermin around shit (Ratten und Schmeißfliegen)”. Arhivirano iz originala 26. 7. 2011. g. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
  13. ^ „70 Jahre "Der Spiegel": Alles Gute, "Scheißblatt"”. tagesschau.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 25. 12. 2017. 
  14. ^ „The best investigative reporting, the widest foreign coverage, the sharpest political analysis, and the most insightful social commentary”. The Economist. 14. 11. 2002. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
  15. ^ Sarah Lambert (29. 9. 1992). „'Der Spiegel' report hits VW shares”. The Independent. London. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
  16. ^ „Holders of sovereign bonds, while taking a so-called haircut, would be guaranteed half the bond's face value as an incentive to take part in debt restructuring, Spiegel said”. Arhivirano iz originala 15. 7. 2010. g. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
  17. ^ „Here's how Spiegel puts it: "Germany is witnessing a stunning political about-face". It said ...”. BBC. 22. 3. 2011. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
  18. ^ Luke Harding (14. 3. 2011). „Der Spiegel has long been a German institution and is essential reading for anyone who wants to understand Germany or German politics”. The Guardian. London. Pristupljeno 9. 4. 2011. 
  19. ^ Wolfgang Donsbach (maj 2004). „Psychology of news decisions”. Journalism. 5 (2): 131—157. S2CID 144408017. doi:10.1177/146488490452002. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Špigel na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шпигел&oldid=27672673”