Black Sabbath
Blek sabat (engl. Black Sabbath) je bila hevi metal grupa iz Engleske. Grupu su u Birmingemu 1968. osnovali gitarista Toni Ajomi, basista Gizer Batler, pevač Ozi Ozborn i bubnjar Bil Vord. Od tada su se članovi grupe često menjali, sem Tonija Ajomija koji je ostao stalni član. Počeli su 1968. pod imenom Earth i svirali hevi bluz rok, uvodeći jake i teške okultne i horor tonove sa jakim zvukom gitare. Pored okultnih i horor tema, komponovali su i pesme koje se bave društvenim problemima, političkom korupcijom, apokaliptičkim proročanstvima o strahotama rata, opasnostima narkomanije.
| Blek sabat Black Sabbath | |
|---|---|
.JPG) Blek sabat 1973. godine. Sleva nadesno: Ozborn, Batler, Ajomi i Vord. | |
| Muzički rad | |
| Aktivni period | 1968—2006. 2011—2017.[1] |
| Osnivanje | Birmingem,  Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Žanr | hevi metal[2] |
| Članovi | |
| Bivši članovi | Toni Ajomi Bil Vord Gizer Batler Ozi Ozborn Roni Džejms Dio Ijan Gilan |
| Ostalo | |
| Veb-sajt | blacksabbath.com |
Ozbornova teška zavisnost od droge je dovela do njegovog otpuštanja iz grupe 1979, nakon čega je započeo veoma uspešnu solo karijeru, prodavši više od 100 miliona albuma. Njega je zamenio bivši pevač grupe Rainbow, Roni Džejms Dio. Nakon nekoliko albuma sa Diom na vokalima, kroz grupu prolazi dosta muzičara, uključujući pevače Ijana Gilana, Glena Hjuza, Reja Gilena i Tonija Martina, kao i više članova grupa Deep Purple i Rainbow. Godine 1992. Ajomi i Batler su sa Diom i bubnjarem Vinijem Apisijem snimili album Dehumanizer. Originalna postava sa Ozbornom se ponovo ujedinila 1997. i snimila koncertni album Reunion. U januaru 2013. grupa je (sa Bredom Vilkom za bubnjevima umesto Vorda) izdala novi album pod nazivom 13.[3] Grupa Blek sabat se smatra pionirima hevi metala. Album Paranoid iz 1970. je ključan za nastanak žanra. MTV je grupu proglasio najboljim hevi metal bendom svih vremena, dok se na listi kanala VH1, „100 najvećih umetnika hard roka“ nalaze na drugom mestu iza grupe Led zepelin. Časopis Roling stoun ih je svrstao među 100 najvećih umetnika svih vremena. U Sjedinjenim Američkim Državama grupa je prodala 15 miliona ploča, a u celom svetu preko 70 miliona. Grupa je je 2005. u Velikoj Britaniji uvršteni u Muzičku kuću slavnih, a 2006. u Rokenrol kuću slavnih.
Blek sabat je prodao preko 70 miliona ploča širom sveta prema podacim iz 2013. godine, što ih čini jednim od komercijalno najuspešnijih hevi metal bendova. Blek sabat, zajedno sa Dip Perplom i Led zepelinom, pominju se kao „nesveto trojstvo britanskog hard roka i hevi metala početkom i sredinom sedamdesetih”.[4] MTV ih je rangirao kao „Najveći metal bend svih vremena“ i zauzeli drugo mesto na VH1 listi „100 najvećih izvođača hard roka“. Magazin Roling stoun ih je rangirao na 85. mesto na listi „100 najvećih umetnika svih vremena“. Osvojili su dve Gremi nagrade za najbolje metal izvođenje, a 2019. bendu je dodeljena nagrada Gremi za životno delo.[5]
Istorija uredi
Osnivanje i počeci (1968–69) uredi
Gitarista Toni Ajomi i bubnjar Bil Vord su nakon raspada svog prvog benda 1968. godine, nastojali da formiraju hevi bluz rok grupu u Astonu, koji se nalazi u okolini Birmingema. Pridružili su im se basista Gizer Batler i pevač Ozi Ozborn koji su zajedno svirali u bendu Rare Breed. Nova grupa se zvala The Polka Tulk Blues Band (po jeftinom brendu pudera koji je Ozborn video u majčinom kupatilu). Članovi benda su takođe bili i gitarista Džimi Filips, kao i saksofonista Alan „Aker“ Klark. Bend prvo skraćuje ime u Polka Tulk, a zatim ga menja u Earth (koje se Ozbornu nije dopalo). Grupu napuštaju Filips i Klark. Pod ovim imenom snimaju nekoliko demo pesama koje je napisao Norman Hajnes: „The Rebel“, „Song for Jim“, i „When I Came Down“. Demo pod nazivom „Pesma za Džima“ je povezan sa Džimom Simpsonom. Naime, Džim Simpson je bio menadžer bendova Bakerloo Blues Line i Tea & Symphony. Takođe je svirao trubu u grupi Locomotive. Pošto je u to vreme otvorio novi pab po imenu Henry's Blues House ponudio je grupi Earth par izvođenja. Publika je dobro prihvatila grupu, pa je Simpson pristao da im bude menadžer.
Decembra 1968, Ajomi naprasno napušta Earth, da bi se pridružio grupi Jethro Tull. Iako je relativno kratko bio sa njima, bio je dovoljno dugo da se pojavi u TV emisiji "Rokenrol Cirkus", čiji su domaćini bili Rolingstonsi. Nezadovoljan sa umetničkim pravcem Džetro Tal-a, Ajomi ih napušta i vraća se u grupu Earth.
Tokom nastupa u Engleskoj 1969. godine, bend je otkrio da ih greškom smatraju za drugu englesku grupu pod nazivom Earth. Odlučili su da ponovo promene svoje ime. Bioskop preko puta prostorija za probe benda je prikzivao horos film iz 1963. godine "Black Sabbath (Crni Šabat)" u kojem je glumio Boris Karlof a režira ga Mario Bava. Dok je gledao ljude koji stoje u redu kako bi gledali film, Butler je primetio da je "Čudno što ljudi troše toliko novca da gledaju strašne filmove". Posle toga, Ozborn i Batler su napisali tekst pesme pod nazivom "Black Sabbath", koja je inspirisana radom horor i pustolovnog pisca Denisa Vitlija, zajedno sa vizijom koju je Batler imao od crne siluete koji stoji u podnožju njegovog kreveta. Korišćenjem muzičkog tritona, poznatog i kao "Devil's Interval", zloglasni zvuk i mračni tekst pesme su odveli bend u mračniji pravac, što bilo je u suprotnosti sa popularnom muzikom krajem šezdesetih godina prošlog veka, folk-rok muzikom i hipi kulturom. Frontmen benda "Judas Priest" Rob Halford nazvao je pesmu "verovatno najluđom pesmom ikada napisanom". Inspirisan novim zvukom, bend je u avgustu 1969. godine promenio ime u Black Sabbath i doneo odluku da se fokusira na pisanje sličnog materijala u pokušaju stvaranja muzičkog ekvivalenta horor filmova.
Black Sabbath i Paranoid (1970–71) uredi
Bend je prvi put nastupio pod imenom Black Sabbath 30. avgusta 1969. godine u Vorkingtonu. Za izdavačku kuću Filips rekords su potpisali ugovor već u novembru 1969. godine, a prvi singl, pesma Evil Woman je izašla u januaru 1970. godine.
Prvo veće pojavljivanje Black Sabbath je imao u radijskoj emisiji Džona Pila, gde su izveli pesme "Black Sabbath", "N.I.B", "Behind the Wall of Sleep" i "Sleeping village".
Muzički stil uredi
Blek sabat je bio hevi metal bend.[6] Bend se takođe navodi kao ključni uticaj na žanrove uključujući stoner rok,[7] grandž,[8] dum metal[9] i sladž metal.[10] Na početku, Blek sabat su bili pod uticajem Krima, Bitlsa, Flitvud Maka, Džimija Hendriksa, Džona Majala & Bluzbrekra, Blu Čiera, Led zepelina i Džetro Tala.[11][12]
Iako je Blek sabat prošao kroz mnoge sastave i stilske promene, njihov osnovni zvuk se fokusira na zlokobne tekstove i kobnu muziku,[13][14] često koristeći muzički triton, koji se takođe naziva „đavolji interval“.[15] Dok su njihovi albumi iz Ozijeve ere, kao što je Sabbath Bloody Sabbath (1973) imali blage kompozicione sličnosti sa progresivnim rok žanrom koji je u to vreme postajao sve popularniji,[16] stojeći u oštroj suprotnosti sa popularnom muzikom ranih 1970-ih, mračni Blek sabat zvuk su odbacili rok kritičari tog doba.[17] Poput mnogih njihovih ranih hevi metalskih savremenika, bend se praktično nije puštao na rok radiju.[18]
Diskografija uredi
Studijski albumi
- Black Sabbath (1970)
- Paranoid (1970)
- Master of Reality (1971)
- Vol. 4 (1972)
- Sabbath Bloody Sabbath (1973)
- Sabotage (1975)
- Technical Ecstasy (1976)
- Never Say Die! (1978)
- Heaven and Hell (1980)
- Mob Rules (1981)
- Born Again (1983)
- Seventh Star (1986)
- The Eternal Idol (1987)
- Headless Cross (1989)
- Tyr (1990)
- Dehumanizer (1992)
- Cross Purposes (1994)
- Forbidden (1995)
- 13 (2013)
Reference uredi
- ^ „Black Sabbath Reunion 2022”. 9. 8. 2022. Pristupljeno 4. 10. 2022.
- ^ Tom Larson (2004). History of Rock and Roll. Kendall/Hunt Pub. str. 183—187. ISBN 978-0-7872-9969-9.
- ^ News, BBC (5. 2. 2017). „Black Sabbath bow out in Birmingham after final concert”. BBC News. BBC News. Pristupljeno 5. 2. 2017.
- ^ McIver, Joel (2006). "Black Sabbath: Sabbath Bloody Sabbath". Chapter 12, p. 1.
- ^ „Black Sabbath To Receive Lifetime Achievement Award At 2019 GRAMMYs”. Kerrang. 2. 1. 2019.
- ^ Elflein, Dietmar (2017). „Iron and Steel: Forging Heavy Metal's Song Structures or the Impact of Black Sabbath and Judas Priest on Metal's Musical Language”. Ur.: Brown, Andy R.; Kahn-Harris, Keith; Scott, Niall; Spracklen, Karl. Global Metal Music and Culture: Current Directions in Metal Studies. London: Routledge. str. 35—42. ISBN 9781138062597.
- ^ „Stoner Metal | Significant Albums, Artists and Songs”. AllMusic. Pristupljeno 18. 1. 2016.
- ^ „Grunge | Significant Albums, Artists and Songs”. AllMusic. Pristupljeno 20. 1. 2017.
- ^ „Doom Metal | Significant Albums, Artists and Songs”. AllMusic. Pristupljeno 18. 1. 2016.
- ^ „Black Sabbath at the Frank Erwin Center in Austin, Texas July 27, 2013”. Applause.uterwincenter.com. 17. 6. 2013. Arhivirano iz originala 13. 6. 2017. g. Pristupljeno 18. 1. 2016.
- ^ „The Holy Sabbath: Ozzy and Tony talk drugs, the devil and how they invented heavy metal”. Iommi.com. Rolling Stone. Arhivirano iz originala 28. 12. 2010. g. Pristupljeno 9. 8. 2014.
- ^ „Black Sabbath's Geezer Butler talks lyrical inspiration, 'Rock Band', 'Iron Man' Movies”. Blabbermouth.net. 2010-06-29. Pristupljeno 9. 10. 2015.
- ^ Torreano, Bradley. „Black Sabbath – Review”. AllMusic. Pristupljeno 9. 2. 2013.
- ^ Koskoff 2005, str. 356.
- ^ Lewis 2001, str. 72.
- ^ Steve Huey. „Sabotage – Black Sabbath | Songs, Reviews, Credits, Awards”. AllMusic. Pristupljeno 18. 1. 2016.
- ^ „Black Sabbath – Biography”. AllMusic. Pristupljeno 9. 2. 2013.
- ^ Barnet & Burriss 2001, str. 87–88.
Literatura uredi
- Barnet, Richard D.; Burriss, Larry L. (2001). Controversies of the Music Industry. Foreword by Paul D. Fischer. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-31094-2.
- Drewett, Michael (2006). Popular Music Censorship in Africa. Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-5291-5.
- McIver, Joel (2006). Sabbath Bloody Sabbath. London: Omnibus Press. ISBN 978-1-84449-982-3.
- Koskoff, Ellen (2005). Music Cultures in the United States. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-96589-7.
- Lewis, James R. (2001). Satanism Today: An Encyclopedia of Religion, Folklore, and Popular Culture. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-292-9.
- Osbourne, Ozzy; Ayres, Chris (2010). I Am Ozzy. New York: Grand Central Publishing. ISBN 978-0-446-56989-7.
- Rosen, Steven (1996). The Story of Black Sabbath: Wheels of Confusion. Castle Communications. ISBN 978-1-86074-149-4.
- Sharpe-Young, Garry (2006). Sabbath Bloody Sabbath: The Battle for Black Sabbath. Zonda Books. ISBN 978-0-9582684-2-4.
- Strong, Martin Charles (2006). The Essential Rock Discography. 1 (8 izd.). New York: Canongate. ISBN 978-1-84195-827-9.
- Thompson, Dave (2004). Smoke on the Water: The Deep Purple Story. Toronto: ECW Press. ISBN 978-1-55022-618-8.
- Wilson, Dave (2004). Rock Formations: Categorical Answers to How Band Names Were Formed. San Jose, California: Cidermill Books. ISBN 978-0-9748483-5-8.
