Википедија

Let It Be

Let It Be je dvanaesti i poslednji album grupe „Bitlsi“ (engl. The Beatles). Objavljen je 8. maja 1970, a producirao ga je Fil Spektor. Album je uglavnom nastao iz nedovršenog projekta Get back, iz januara 1969 koji je uključivao minimum tehničke obrade, jer je grupa u studiju svirala kao da nastupa uživo, dok su filmske kamere beležile izvođenje kao dokumentarac. Izuzetak su dve pesme: Across the Universe koja je snimljena za potrebe White Album-a i I Me Mine koja je, iako komponovana početkom 1969. godine, poslednja snimljena od svih pesama grupe, 3. januara 1970. godine.[1]

Let it Be
Studijski album: Bitlsi
Izdat8. maj 1970.
Žanr
Trajanje35:13
IzdavačEpl, EMI
ProducentFil Spektor
Diskografija
Abbey Road
(1969) 		Let it Be
(1970)

Na albumu su prisutna tri žanra: simfo-rok, soft-rok i klasični rok.[2]

Projekat "Get Back" uredi

Ideja i pozadina uredi

Za vreme maratonskog snimanja albuma The Beatles, pokazalo se da članovi grupe postaju sve veći individualci, te je tokom novogodišnjih praznika 1969. godine Pol Makartni okupio grupu u filmskom studiju u Tvikingemu (London) u cilju početka rada na novom projektu.[1] U to vreme su počele da se javljaju sve veće nesuglasice između vodećeg trojca. Džon Lenon je polako izrastao u globalnu ikonu svetskog mirovnog projekta, te je zajedno sa svojom tadašnjom verenicom, Joko Ono, bio uključen u mnoštvo paralelnih projekata, a takođe je tokom 1968. godine objavio i dva samostalna albuma (Unfinished Music No 1: Two Virgins [3] i Unfinished Music No 2: Life With The Lions [4]). Upravo je ulazak Joko Ono u rad grupe vidno iritirao preostale članove.[5] Džordž Harison je takođe izrastao u zrelog i samostalnog muzičara, objavivši u novembru 1968. godine album instrumentalne muzike Wonderwall Music za potrebe filma Wondwewall. Sa druge strane, Makartni i Star ostaju verni grupi.

Rad u studiju uredi

Projekat je otpočet 2. januara 1969. godine i može se podeliti na dva dela: od 2. do 10. januara 1969. godine, kada su "Bitlsi" radili u filmskom studiju u Tvikingemu; i od 22. do 30. januara 1969. godine, kada je rad nastavljen u novom studiju njihove kompanije "Epl". Snimano je na desetine novih pesama, iako većina njih nije završila na kasnijem albumu (mada su pojedine od neobjavljenih bile realizovane kao singlovi, ili pak prebačene na album Abbey Road). Već posle nekoliko dana postalo je vidno da je grupa u problemima. Netrpeljivost između Makartnija i Harisona je bila ogromna, Ringo Star je bio pasivan, a Lenon je čak i u studiju mnogo više bio posvećen Joko Ono nego grupi. Takođe, u to vreme Lenon je postao teški heroinski zavisnik, što se čak i vidi iz neslavnog video-intervjua datog kanadskoj televiziji.[6] Tenzije su kulminirale 10. januara, kada je Harison, poput Stara prilikom prethodnog projekta, napustio grupu i otišao u SAD.[7] Snimanje je prekinuto.

Međutim, 22. januara, posle poslovnog sastanka svih članova grupe, projekat je nastavljen u novom studiju kompanije „Epl“ u vlasništvu same grupe. Ovaj studio se nalazio u podrumu zgrade same kompanije u ulici Sevajl Rou. Harison se vratio, a grupi se na njegov poziv privremeno priključio i novi član - klavijaturista Bili Preston,[8] koga su Bitlsi upoznali još kao tinejdžera, kada su u istom klubu svirali u Hamburgu sa njegovim bendom. Ubacivanjem klavijaturiste za člana, bend je u muzičkom smislu uspeo da dobije savremeniji prizvuk.

Tokom rada na albumu, uloga dotadašnjih producenta, Džordža Martina, i ton-majstora Džefa Emerika, bila je veoma ograničena, jer se grupa zavetovala da neće koristiti savremenu tehniku, što je Martin vrlo nerado prihvatio.[9] Studijski rad je završen 29. januara 1969. godine.

Koncert na krovu uredi

 
Zgrada u londonskoj ulici Sevajl Rou 3, u čijem podrumu se nalazio studio kompanije "Epl", a na čijem krovu je grupa održala svoj poslednji javni nastup 30. januara 1969. godine. Fotografisano januara 2015.

Do kraja januara 1969. godine, prošle su oko dve i po godine od prethodnog koncerta grupe (Stadion "Kendlstik park", San Francisko, avgust 1966). Makartnijevu ideju da se održi povratnički koncert, čime bi Bitlsi ponovo počeli da privlače publiku, prihvatio je i ostatak grupe.[10] Međutim, razišli su se oko ideje na kojoj lokaciji bi trebalo da se održi taj nastup. Makartni je predložio da to bude neki klub, poput „Kafe Kavern“-a, u kome je grupa svirala početkom 60-ih, Lenon se zalagao za veliki besplatni koncert rimskom amfiteatru u Severnoj Africi, Star nije hteo da to bude van Britanije (gde je uskoro trebalo da snima film), a Harisonu je bilo svejedno, samo je želeo da se nastup negde održi.[11]

Kompromisno rešenje je bio krov korporacije Epl, inače usred poslovne četvrti Londona, a publika bi bili slučajni prolaznici. Na koncertu je učestvovao i Preston. Tokom koncerta koji je trajao 42 minuta, izvedene su sledeće pesme:

  • Get Back (pet različitih verzija)
  • I Want You (She's So Heavy) (rana verzija pesme koja će se naći na narednom albumu)
  • Don't Let Me Down (dve verzije)
  • I've Got A Feeling
  • One After 909
  • Danny Boy
  • Dig A Pony (dve verzije)
  • God Save The Queen (instrumental koji je Preston odsvirao na klavijaturama)
  • A Pretty Girl Is Like A Melody

Kako koncert nije prijavljen policiji, a takođe je ometao redovne aktivnosti u ovom delu grada, policija ga je prekinula nakon poslednjeg, petog izvođenja pesme Get Back.[12] Muzički gledano, nastup nije protekao savršeno, ali je tehnički bio uspešno snimljen: Glen Džons je preuzeo ulogu ton-majstora, Alan Parsons je bio tehničar, dok je Džordž Martin, kao producent, upravljao dvema osmokanalnim mašinama u podrumu zgrade (gde se nalazio studio).[10] Za potrebe kasnijeg albuma, iskorišćeni su snimci pesama, "One After 909" "Dig A Pony", "I`ve Got A Feeling" i (samo delimično) "Get Back"; dok je video snimak pesme "Don`t Let Me Down" završio na filmu. Posle ovog improvizovanog koncerta, grupa više nije imala zajedničke nastupe uživo.

Kompletiranje albuma uredi

Prvi pokušaji postprodukcije. Glen Džons uredi

Nakon odustajanja od projekta iz 1969. godine, Bitlsi su zamolili producenta Glena Džonsa da reproducira snimke iz studija i sa koncerta kako bi album eventualno ipak zaživeo. Džons je u proleće iste godine iznajmio termine u londonskom studiju "Olimpik" i otpočeo je višemesečni rad, u kome je većina pesama preuzeta iz studija, ali su ipak tri pesme uzete i sa mono-traka (Dig a Pony, I`ve Got a Feeling i One After 909), koje su bile predviđene za pretvaranje koncerta u film.[13] Krajem godine je ipak najpre planirano objavljivanje albuma Get Back, na čijem omotu su članovi grupe slikani na stepeništu kompanije „Emi“, u istom položaju kao i za prvi album Please, Please Me, samo što su sada predstavljeni u stilu hipi-generacije (ova dva omota su kasnije iskorišćena za kompilacije- crveni i plavi album). Album je trebalo da ponese naziv "Get Back" with "Let it Be" and 11 other songs. [13] Ploča najavljena za septembar 1969. godine je, pak, zbog izlaska albuma Abbey Road prolongirana za decembar, ali je i tada izdavanje opet otkazano zbog potrebe da se dodatno doradi. Naime, grupa nije bila zadovoljna izborom snimaka. Kasnije je stoga preuzeto nekoliko studijskih verzija pojedinih pesama, dodata je reakcija publike sa koncerta, a uključeni su i stariji snimci (Accross the Universe iz 1968). Takođe, "Bitlsi" su želeli da uključe u album i Harisonovu baladu I Me Mine. Stoga, 3. januara 1970. godine, Makartni, Harison i Star ponovo ulaze u studio i snimaju ovu pesmu.[13] Lenonovo odsustvo bilo je obrazloženo njegovim odlaskom na odmor u Dansku, no izvesno je da on ni inače ne bi učestvovao u snimanju, jer je već u septembru prethodne godine obavestio ostale članove da napušta grupu.[13] Ova snimanja daju na značaju tvrdnjama onih koji misle da je ovo, a ne Abbey Road poslednji album "Bitlsa". Takođe, netipično za ovaj projekat, urađena su nasnimavanja pojedinih drugih pesama.[13] Džons je tada sastavio drugu verziju albuma, no grupa ni njom nije bila zadovoljna. Od izdavanja albuma se tada ponovo odustalo i umesto toga je objavljen singl Get Back/Don`t Let me Down. U proleće 1970. godine izašao je i singl Let it Be/The Long and Winding Road. Ipak, grupa koja je tada već bila pred zvaničnim razlazom, odlučuje da napuštenom projektu pruži još jednu šansu.

Fil Spektor uredi

U martu 1970. godine, američki producent Fil Spektor je izrazio želju da sarađuje sa "Bitlsima", što su Lenon (iako je nezvanično prestao da radi sa grupom), Harison i Star podržali.[14] Time je otpočela jedna od najkontroverznijih epizoda u istoriji rada grupe. Lenon i Harison su Spektoru dostavili odgovarajuće snimke, a on je po svom nahođenju preimenovao album u "Let it Be".[14] Za razliku od Martina, Spektor je imao potpunu drugačiju viziju nekog albuma "Bitlsa". Pojedine pesme su i suštinski promenjene dodavanjem prepotentne orkestracije, što je naročito iritiralo Makartnija, čija koncepcija je u potpunosti srušena. Pesma "The Long And Winding Road" je umesto melanholočne balade dobila prizvuk trijumfalne himne. Upravo to je bio jedan od razloga Makartnijeve tužbe protiv bivših članova grupe i zahteva za rasformiranje formalnog partnerstva. [15] Ringo Star je 1. aprila doradio bubnjarsku deonicu u pesmi "The Long and Winding Road" što je zvanično poslednji doprinos nekog "Bitlsa" zajedničkom radu grupe.[15]

Konačan koncept i kritike uredi

Omot uredi

Nakon više uzastopnih umetničkih omota albuma, omot albuma Let It Be je izgledao mnogo manje spektakularan sa fotografijom četiri člana grupe sa koncerta na krovu, gde se u sredini fotografije nalazi naziv albuma. Iako je u snimanju albuma kao „peti Bitls“ bio uključen i Bili Preston, na omotu se ne nalazi nikakva naznaka Prestonovog učešća.

Spisak pesama uredi

Strana A

  • Two Of Us
  • Dig A Pony
  • Across The Universe
  • I Me Mine
  • Dig It
  • Let It Be
  • Maggie Mae

Strana B

  • I've Got A Feeling
  • One After 909
  • The Long And Winding Road
  • For You Blue
  • Get Back

Pesme uredi

Two Of Us uredi

Ova Makartnijeva soft-rok pesma posvećena je namernim lutanjima po Engleskoj sa njegovom verenicom (i potonjom suprugom) Lindom Istmen (kasnije Makartni). Ujedno sadrži i pojedine reference na lošu poslovnu situaciju, u koju su "Bitlsi" počeli da zapadaju ("You and me chasing paper, getting nowhere"), ali i o ličnom odnosu Lenona i Makartnija ("You and I have memories, longer than the road that stretches out ahead").[16] Prvi put, "Bitlsi" su izvežbavali pesmu 24. januara 1969 (radni naslov: "On Our Way Back Home"), a konačna verzija pre Spektorovog remiksa datira iz 31. januara 1969.[16] Interesantno da pesma nema glavni vokal, već je u duetu pevaju Lenon i Makartni, koristeći isti mikrofon.[16]

Dig A Pony uredi

Jedini Lenonov doprinos tokom rada na projektu "Get Back" (pesma "Accross The Universe" je snimljena znatno ranije).[17] Originalno nazvana "All I Want Is You", ova balada nema smislen tekst (slično pesmi "I Am The Walrus" sa albuma Magical Mystery Tour), te je se sam Lenon kasnije odricao.[17] Snimak na albumu datira sa koncerta na krovu.

Across The Universe uredi

Videti još: Across the Universe

Snimljena u februaru 1968. godine, ova Lenonova pesma se najpre obrela na kompilacijskom albumu raznih umetnika, za potrebe Svetskog fonda za prirodu. U muzičkom smislu, pesma kombinuje elemente indijske muzike, u tekstu sadrži mantru na sanskritu (Jai guru deva om). Pored "Bitlsa", u izvođenju pesme na Hemond orguljama je učestvovao i Džordž Martin. [18]

I Me Mine uredi

Poslednja pesma koju su "Bitlsi" zajedničkim naporima snimili je ova Harisonova balada, u stilu bluz-valcera. Pesma je posvećena istraživanjima o ljudskom egoizmu, kojima se Harison posvetio tokom konzumiranja LSD-a. U snimanju konačne verzije (januara 1970. godine), nije učestvovao Lenon. Spektor je tokom svoje postprodukcije pridodao orkestar.[19]

Dig It uredi

Prva zajednička improvizacija grupe posle instrumentala "Flying" sa albuma Magical Mystery Tour. Mada nije samo njegova kompozicija, Lenon je predvodio ovo improvizovanje, u kome se jednostavno smenjuju tonika, subdominanta i dominanta.[20] Stihovi su prilično besmisleni, a na njih se nadovezuje izgovoren tekst: "That was Can You Dig It by Georgie Wood, and now we'd like to do Hark The Angels Come". Pesma je snimljena iz više različitih pokušaja od 24. do 29. januara 1969. godine.[20]

Let It Be uredi

Pesma koja je na kraju izabrana za naslovnu je nastala inspirisana Makartnijevim snom, u kome je video svoju majku Meri, koja je preminula 13 godina ranije. U snu ga je ona utešila zbog teških trenutaka kroz koje je prolazio sa grupom i objasnila mu da će sve biti u redu, samo treba da "pusti neka bude".[21] Lenon nije voleo pesmu, smatrao ju je Makartnijevom samostalnom kompozicijom, te ju je sam svesno na albumu "uglavio" između kvalitativno slabe "Dig It" i vulgarne "Maggie Mae".[21] Snimana je kao balada od 25. aprila do 31. januara 1969. godine, potom još jednom 30. aprila i konačno 4. januara, kada je Harison zamenio sopstvenu gitarsku solažu.[21] Ovo je jedna od retkih pesama gde su "Bitlsi" na ovom projektu prihvatili nasnimavanje, Makartni je svirao i klavir i bas-gitaru, Lenon je samo bio pozadinski vokal (iako se u filmu vidi kako svira bas-gitaru, ta verzija je odbačena) dok je na Hemond orguljama učestvovao Bili Preston.[21] Spektor je i u ovoj pesmi dodao orkestraciju koja je naljutila Makartnija.[21] Pesma je od 1970. godine do sadašnjosti doživela ogromnu popularnost.

Maggie Mae uredi

Reč je o tradicionalnoj mornarskoj pesmi iz Liverpula, koju su "Bitlsi" samo aranžirali. Veruje se da pesma potiče sa početka 19. veka. Snimana je 24. januara 1969. godine, a od nje je u opusu grupe kraća samo "Her Majesty", snimana za naredni album.[22]

I`ve Got A Feeling uredi

Kao i nekolicina pesama od ranije, reč je o kompoziciji nastaloj spajanjem dve različite, ali nedovršene ideje Lenona i Makartnija.[23] Makartnijev deo (nazvan upravo "I`ve Got A Feeling") je posvećen njegovoj vezi sa Lindom Istmen. Lenonov deo nazvan originalno "Everybody Had A Hard Year" je posvećen njegovom pređašnjem razvodu sa Sintijom Lenon, razdvajanju od sina, pobačaju Joko Ono, ali i sopstvenoj heroinskoj zavisnosti.[23] Pesma je vežbana gotovo svakodnevno od 22-27. januara, a snimak datira sa koncerta na krovu.[23]

One After 909 uredi

Iako je ova (pretežno) Lenonova pesma snimana tek 1969. godine, komponovana je još početkom 1960-ih godina, a neki snimci datiraju još iz vremena grupe preteče "Bitlsa" ("Kverimen"), a na kompilaciji "Antologija" postoje i snimci iz 1963. godine.[24] Pesma je inspirisana američkim rokerima iz 1950-ih godina, mada postoje i određene aluzije spram Lenonovog datuma rođenja (jedan posle 909 je 910, odnosno kad se pretoči u datum, 09. oktobar. Tog datuma se kasnije rodio i Lenonov sin Šon).[24] Pesma je izvežbavana u nekoliko navrata od 22-30. januara, a snimak datira sa koncerta na krovu.[24]

The Long And Winding Road uredi

Ova Makartnijeva ljubavna balada je bila, kao što je već pomenuto, predmet žestokih kontroverzi kada ju je Fil Spektor producirao. Autor ju je koncipirao kao tužnu baladu u stilu Reja Čarlsa.[24] Prvi put, grupa ju je izvežbavala u studiju u Tvikingemu početkom januara 1969. godine, no svoj konačni oblik je počela da dobija tek krajem meseca. Snimak od 30. januara se obreo na filmu. Potom, kada je Spektor uključio simfonijski orkestar u aranžman, Star je doradio bubnjarsku deonicu 1. aprila 1970. godine.[15] Iako je Makartni pokušao da spreči da ova verzija dospe na album, to je ipak bio slučaj.[15] Ovo je uslovilo da upravo aranžman ove pesme postane jedan od razloga njegove tužbe ostatka grupe i raskida zvaničnog partnerstva. Spektor je primetio u jednom kasnijem intervjuu da je Makartni, ipak, tokom solo-turneja decenijama kasnije koristio njegov aranžman tokom izvođenja pesme.[15]

For You Blue uredi

Druga i poslednja Harisonova pesma na albumu je snimana dva navrata: 25. januara 1969, te gotovo godinu dana kasnije, 8. januara 1970. Ova bluz-pesma je posvećena Harisonovoj supruzi, Peti Bojd.[25] Interesantno je da Lenon u ovoj pesmi svira havajsku gitaru.[25] Spektor je tokom svoje produkcije dodao efekat tejp-lupa u pesmu.

Get Back uredi

Završna pesma, po kojoj je album najpre trebalo da se zove, snimljena je u nekoliko varijanti. Ona koja je završila na ploči, pak, snimljena je većinom u studiju (od 23. do 28. januara), pri čemu su pridodati efekti sa snimka koncerta na krovu. Na filmu su završile dve verzije, obe sa koncerta na krovu, dok je na singlu, koji je objavljen te godine, završila verzija iz studija.[26]

Autor pesme je Makartni, a ona govori o negativnom stavu koji su tadašnji britanski političari zauzimali spram imigranata. Pored tradicionalnih uloga koju su imali članovi grupe, značajno je i učešće Bilija Prestona, sa njegovim izuzetnim improvizovanjem na električnom klaviru.[26]

Prijem i kritike uredi

Mada je album uglavnom zauzimao najviše pozicije na top-listama, kritike su uglavnom bile negativne.[27] Kritičar iz magazina "NME", Alan Smit, istakao je kako je ovaj album veoma loš način da se "Bitlsi" oproste od svojih obožavalaca.[28] Ipak, magazin "Rolingston" ga je 2003. godine svrstao na 86. mesto u izboru 500 najznačajnijih albuma svih vremena.[29] Takođe, film je 1971. godine dobio nagradu "Gremi" za najbolju originalnu filmsku muziku. Interesantno je da je nagradu primio upravo Pol Makartni, koji se protivio Spektorovim aranžmanima.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b „Let It Be”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  2. ^ О албуму, Pristupljeno 30.10.2013.
  3. ^ „John Lennon: Unfinished Music No 1: Two Virgins”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  4. ^ „John Lennon: Unfinished Music No 2: Life With The Lions”. The Beatles Bible. 22. 06. 2015. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  5. ^ beatlesbible.com Камера на снимању албума Let It Back бележи бенд који се распада, Pristupljeno 30.10.2013.
  6. ^ Joe (14. 01. 1969). „14 January 1969: Get Back/Let It Be sessions: day nine”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  7. ^ beatlesbible.com - Харисон напушта групу и одлази у САД, Pristupljeno 30.10.2013.
  8. ^ beatlesbible.com - клавијатуриста Били Престон улази у Битлсе, Pristupljeno 30.10.2013.
  9. ^ „Interview: Sir George Martin (Pt. 4)”. JazzWax. 14. 09. 2012. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  10. ^ a b „30 January 1969: The Beatles' rooftop concert”. The Beatles Bible. 30. 01. 1969. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  11. ^ Lewisohn, Mark (2000) [1992]. The Complete Beatles Chronicle. Hamlyn. ISBN 0-600-60033-5. 
  12. ^ beatlesbible.com - Полиција прекида концерт, Pristupljeno 30.10.2013.
  13. ^ a b v g d „Let It Be | The Beatles Bible - Part 3”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  14. ^ a b „Let It Be | The Beatles Bible - Part 4”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  15. ^ a b v g d „The Long And Winding Road”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  16. ^ a b v „Two Of Us”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  17. ^ a b „Dig A Pony”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  18. ^ „Across The Universe”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  19. ^ „I Me Mine”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  20. ^ a b „Dig It”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  21. ^ a b v g d „Let It Be”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  22. ^ „Maggie Mae”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  23. ^ a b v „I've Got A Feeling”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  24. ^ a b v g „One After 909”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  25. ^ a b „For You Blue”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  26. ^ a b „Get Back | The Beatles Bible - Part 2”. The Beatles Bible. Pristupljeno 20. 02. 2016. 
  27. ^ Badman, Keith (2001). The Beatles Diary Volume 2: After the Break-Up 1970–2001. London: Omnibus Press. str. 9. ISBN 978-0-7119-8307-6. 
  28. ^ Smith, Alan (9 May 1970). "The Beatles: Let It Be (Apple)". NME. str. 2. Available at Rock's Backpages (subscription required).
  29. ^ Rolling Stone 2007.

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Let_It_Be&oldid=26758717”