Википедија

Канаванова болест

Канаванова болест је ретко дегенеративно обољење нервних ћелија мозга, а најчешће се јавља код Ашкеназа (европских Јевреја).[1] То је врста обољења из групе генетских поремећаја званих леукодистрофије.

Канаванова болест
ЦТ мозга блесника са Канавановом болешћу
Дијагностички методклиничке слике, прегледи, лабораторијске анализе, компјутеризоване томографије и нуклеарне магнетне резонанце
Прогнозаблаже варијанте поремећаја немају никакав утицај на животни век, док код озбиљнијих типова може да буде променљив

У питању је наследна болест (ген на хромозому 17), а наслеђује се аутозомно рецесивно. Канаванова болест настаје услед недостатка ензима аспартацилазе и последичног накупљања N-ацетиласпартичне киселине у мозгу, што узрокује оштећење беле мождане масе и стварање сунђерастог ткива..[2]

Болест је први пут описана 1931. године од стране америчког лекара Миртела Канавана (енгл. Myrtelle Canavan) и по њему је и добила име.[3]

Клиничка слика

уреди

Симптоми почињу још у првој години живота. Прво се примећује неправилно држање главе детета. Поремећен је тонус свих мишића (постоји или укоченост или млитавост), нагло се повећава обим главе и настаје макроцефалија (увећана глава). Јављају се проблеми са узимањем хране која се враћа кроз нос (назална регургитација), присутни су губитак вида и слуха, епилептички напади итд. Оболела деца не могу да пузе, седе, ходају и причају. Временом могу да се јаве парализа, ментална ретардација и потпуно слепило. Већина деце не живи више од десет година, мада неки појединци доживе и тинејџерске године или чак одрасло доба.[1]

Дијагноза и лечење

уреди

Дијагноза се поставља на основу клиничке слике, прегледа, лабораторијских анализа, компјутеризоване томографије и нуклеарне магнетне резонанце. Иначе, болест се може дијагностиковати и пренатално.

Не постоји специфичан вид терапије, односно она је симптоматска и супортивна.[1]

Патофизиологија

уреди

Канаванова болест се наслеђује аутозомно рецесивно. Када су оба родитеља носиоци, шанса да имате оболело дете је 25%. Генетско саветовање и генетско тестирање препоручују се породицама са два родитеља носиоца.[4]

Канаванова болест је узрокована дефектним ASPA геном који је одговоран за производњу ензима аспартоацилазе. Смањена активност аспартоацилазе спречава нормалан разградњу Н-ацетил аспартата, при чему накупљање Н-ацетиласпартата или недостатак његовог даљег метаболизма омета раст мијелинске овојнице нервних влакана мозга. Мијелински омотач је масни омотач који окружује нервне ћелије и делује као изолатор, омогућавајући ефикасан пренос нервних импулса.[5]

Прогноза

уреди

Канаванова болест обично резултира смрћу или развојем стања опасних по живот до десете године, иако је очекивани животни век променљив,[6] и веома зависи од специфичних околности.[7] С друге стране, чини се да блаже варијанте поремећаја немају никакав утицај на животни век.[8]

Преваленција

уреди

Иако се Канаванова болест може јавити у било којој етничкој групи, она углавном погађа људе источноевропског јеврејског порекла са око један од 40 (2,5%) појединаца источноевропског (ашкенаског) јеврејског порекла који је носилац.[9]

Историја

уреди

Канаванову болест је први пут описала 1931. Миртел Канаван.[10] Године 1931. написала је рад у коме се расправљало о случају детета које је умрло са 16 месеци и чији је мозак имао сунђераст бели део. Канаван је први идентификовала овај дегенеративни поремећај централног нервног система, који је касније назван „Канаванова болест“.[11]

Истраживања

уреди

Истраживање које укључује суплементацију триацетина показало је обећање на моделу пацова.[12] Триацетин, који се може ензимски цепати да би се формирао ацетат, улази у мозак лакше него негативно наелектрисани ацетат. Дефектни ензим код Канаванове болести, аспартоацилаза, претвара Н-ацетиласпартат у аспартат и ацетат. Мутације у гену за аспартоацилазу спречавају разградњу Н-ацетиласпартата и смањују доступност ацетата у мозгу током развоја мозга. Суплементација ацетатом помоћу триацетина треба да обезбеди ацетат који недостаје тако да се развој мозга може нормално наставити.[12]

Тим истраживача на челу са Паолом Леоне са Универзитета за медицину и стоматологију у Њу Џерсију, испробао је процедуру која укључује уметање шест катетера у мозак који испоручују раствор који садржи 600 до 900 милијарди пројектованих вирусних честица. Вирус, модификована верзија адено-асоцираног вируса, дизајниран је да замени ензим аспартоацилазу.[13] Деца која су до сада лечена овом процедуром су показала значајна побољшања, укључујући раст мијелина, са смањеним нивоима Н-ацетил-аспартатног токсина.[14]

Тим истраживача Медицинског факултета Универзитета у Масачусетсу ради на развоју рААВ засноване и оптимизоване терапије замене гена, која би путовала преко крвно-мождане баријере.[15][16]

Истраживачи су открили прве инхибиторе Н-ацетилтрансферазе налик лековима.[17]

Спољашње везе

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в „Канаванова болест”. Архивирано из оригинала 2. 1. 2008. г. Приступљено 24. 3. 2008. 
  2. ^ „B. Repić Lampret, K. Trebušak, J. Frelih, P. Kotnik, T. Battelino: „Uporaba GCMS pri odkrivanju Kanavanove bolezni“, Pediatrična klinika Ljubljana, Slovenija” (PDF). Приступљено 24. 3. 2008. [мртва веза]
  3. ^ Canavan MM (1931). "Schilder's encephalitis periaxialis diffusa. Report of a case in a child aged sixteen and one-half months". Archives of Neurology and Psychiatry 25: 299-308.
  4. ^ „Screening | Canavan Foundation”. www.canavanfoundation.org. Приступљено 2021-08-13. 
  5. ^ MedlinePlus Medical Encyclopedia. (2019). Myelin. In Medlineplus.gov. Retrieved June 26, 2021, https://medlineplus.gov/ency/article/002261.htm
  6. ^ „Canavan disease”. Genetics Home Reference. Приступљено 10. 5. 2020. 
  7. ^ „Canavan Disease – NORD (National Organization for Rare Disorders)”. NORD (National Organization for Rare Disorders). Приступљено 2017-06-14. 
  8. ^ Ph.D, Evelyn B. Kelly (2013-01-07). Encyclopedia of Human Genetics and Disease [2 volumes]. ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-38714-2. 
  9. ^ „Am I At Risk? | Canavan Foundation”. www.canavanfoundation.org. Приступљено 2021-03-30. 
  10. ^ Canavan MM (1931). „Schilder's Encephalitis Periaxialis Diffusa. Report of a Case in a Child Aged Sixteen and One-Half Months”. Archives of Neurology and Psychiatry. 25 (2): 299—308. doi:10.1001/archneurpsyc.1931.02230020085005. 
  11. ^ Dr. Myrtelle May Canavan National Library of Medicine: Changing the Face of Medicine: Physicians. Accessed July 21, 2009.
  12. ^ а б Mathew R, Arun P, Madhavarao CN, Moffett JR, Namboodiri MA (2010). „Metabolic acetate therapy improves phenotype in the tremor rat model of Canavan disease.”. J Inherit Metab Dis. 33 (3): 195—210. PMC 2877317  . PMID 20464498. doi:10.1007/s10545-010-9100-z. 
  13. ^ Janson, Christopher; McPhee, Scott; Bilaniuk, Larissa; Haselgrove, John; Testaiuti, Mark; Freese, Andrew; Wang, Dah-Jyuu; Shera, David; Hurh, Peter; Rupin, Joan; Saslow, Elizabeth; Goldfarb, Olga; Goldberg, Michael; Larijani, Ghassem; Sharrar, William; Liouterman, Larisa; Camp, Angelique; Kolodny, Edwin; Samulski, Jude; Leone, Paola (20. 7. 2002). „Clinical protocol. Gene Therapy of Canavan Disease: AAV-2 Vector for Neurosurgical Delivery of Aspartoacylase Gene (ASPA) to the Human Brain”. Human Gene Therapy. 13 (11): 1391—1412. PMID 12162821. doi:10.1089/104303402760128612. 
  14. ^ „Our Story: The Search for a Cure”. Canavan Research Foundation. Приступљено 22. 11. 2010. [мртва веза]
  15. ^ Slow March Toward a Canavan Cure
  16. ^ Redirecting N-acetylaspartate metabolism in the central nervous system normalizes myelination and rescues Canavan disease
  17. ^ Stecula A, Hussain M, Viola RE (2020). „Discovery of Novel Inhibitors of a Critical Brain Enzyme Using a Homology Model and a Deep Convolutional Neural Network.”. J Med Chem. 63 (16): 8867—8875. PMID 32787146. S2CID 221123632. doi:10.1021/acs.jmedchem.0c00473. 
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Канаванова_болест&oldid=27440871”