Каћуша
Каћуша (рус. Катюша — Катјуша) је име за совјетски вишецевни бацач ракета, прво ракетно артиљеријско оружје на свету и једно од најпознатијих артиљеријских оруђа у наоружању Црвене армије током Другог светског рата. Развијена током 1930-их година, Каћуша је држана у тајности све до немачког напада на СССР. Батерије ових ракетних бацача, којима су до тада руковале искључиво јединице НКВД, стављане су по потреби на располагање појединим командантима армија на оним секторима фронта који су били посебно угрожени непријатељским нападом. На бојишту их је први пута користила у Другом светском рату Црвена армија 14. јула 1941. године. Систем се састоји од више ракетних лансера постављених на шасију камиона, што му даје велику покретљивост. Ракете је могуће испаљивати појединачно или у низу. Каћуше су оружја мале прецизности, па је њихова ефикасност остварена истовременим дејством већег броја ракета на исту мету. Коришћене су као оружје подршке пешадији и оклопно-механизованим јединицама. У завршној фази рата коришћена је у великом броју током артиљеријске припреме пре почетка офанзивних дејстава. Немачки војници који су се по први пут у борби сусрели са овим оруђем назвали су га „Стаљинове оргуље“, због специфичног звука који је ракета производила приликом лансирања. Првобитна верзија овог ракетног лансера М-13 користила је ракете на чврсто гориво калибра 132 mm које су лансиране са једноставног вишеструког шинског лансера, најчешће монтираног на камиону са три осовине. Паралелно са М-13 развијен је и лансер ракета М-30 који је користио ракете калибра 300 mm које су лансиране из једноставног лансера у облику правоугаоног рама од челичних шипки, у којем су биле монтиране четири лансирне шине.[1] Познати су били совјетски системи БМ-13 и БМ-8.
| Каћуша | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Класификација | вишецевни бацач ракета | |
| Шасија | ЗИС-6, Studebaker US6 | |
| Историја | ||
| Земља развоја |  СССР
| |
| Конструктор | Георгиј Лангемак | |
| Произвођач | "Компресор" (Москва), "Уралелектромашина" (село Мали Исток, Свердловска област, сада - "Уралелектротиазхмасх", Јекатеринбург) и "Коминтерна" (Вороњеж) | |
| Период производње | 1941— 1945 | |
| Период употребе | 1941 - до данас | |
| Број произведених јединица | више од 11 000 ком. | |
| Верзије | БМ-13, БМ-8, БМ-31, БМ-14, БМ-21, БМ-24, БМ-25, БМ-27, БМ-30 | |
| Димензије | ||
| Тежина у борбеном положају | 6 800 кг | |
| Дужина у маршевом положају | 6060 мм | |
| Ширина у маршевом положају | 2235 мм | |
| Висина у маршевом положају | 3090 мм | |
| Клиренс | 275 мм | |
| Наоружање | ||
| Калибар | 132 мм | |
| Пуњење бојеве главе | 5,5 кг тротила | |
| Дужина цеви | 5 мм | |
| Број цеви | 16 | |
| Минимални домет паљбе | 470 м | |
| Максимални домет паљбе | 8740 м | |
| Ударна површина | ударом пука са 576 ракета површина износи 100 хектара | |
| Максимални угао гађања | по хоризонтали - 20° по вертикали -+4° +45° | |
| Посада | 4 људи. | |
| Прелазак система из маршевог у борбени положај | 2 мин | |
| Трајање плотуна | 7-10с | |
| Потребно време за напуштање ватреног положаја након плотуна | 1 мин | |
| Погон | ||
| Тип мотора | Зис-6 | |
| Снага мотора | 73 КС | |
| Максимална брзина на аутопуту | 50 км/ч | |
| Досег возила | 260 км | |
| Врста погонског система | на точковима 6×4 | |
Вишецевни бацачи ракета су били врхунска тајна на почетку Другог светског рата. Због тога су формирани специјални одреди тајне полиције НКВД-а да управљају њима.[2] Експериментална батерија од седам бацача под командом капетана Ивана Фљорова је први пут коришћена 14. јула 1941. у бици код села Рудња код Смоленска. Та батерија је уништила велику групу немачких војника са тенковима, оклопним возилима и камионима.
Третирана као једна од највећих војних тајни, каћуше су, када нису дејствовале биле покривене цирадом. Немци су због специфичног звука каћуше звали „Стаљинове оргуље“.
Три су момента нарочито била тајна: ракетно гориво, начин опаљивања (који је био из камиона) и превазилажење фактора трења између рампе и пројектила приликом лансирања. Каћуше су имале уграђен систем за самоуништење те током Другог светског рата ни једна није пала у немачке руке.
Остале су у употреби и након Другог светског рата све до 60-их година 20. века, када су их заменили прецизнији и ефикаснији састави.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Hogg 2000.
- ^ Zaloga & Grandsen 1984, стр. 150–54.
Литература
уреди- Zaloga, Steven J.; Grandsen, James (1984). Soviet Tanks and Combat Vehicles of World War Two. London: Arms and Armour Press. стр. 150-54. ISBN 978-0-85368-606-4.
- Hogg, Ian V. (2000). Twentieth-Century Artillery: 300 of the World's Greatest Artillery Pieces. Friedman/Fairfax. ISBN 978-1-58663-299-1.
Спољашње везе
уреди- Каћуша: Песма рафалне ватре (Телевизија Звезда - Званични канал)
- Каћуша (Телевизија Звезда - Званични канал)
- Ватрена олуја: Од "Каћуше" до "Торнада" (Телевизија Звезда - Званични рутјуб канал)
- Тајна Каћуше (Телевизија Звезда - Званични рутјуб канал)
- Каћуша и Андрјуша (Оружје онлајн, Драги Ивић, 2021)
- „Каћуша – легендарно совјетско оруђе у југословенској војсци“, стр. 12, магазин „Одбрана“, Арсенал бр. 91, Александар Радић, 15. јул 2014.
