Милетина буна је била буна против кнеза Милоша која је избила у јануару 1835. и коју је предводио Милета Радојковић. Устаници су желели да ограниче апсолутистичку власт кнеза Милоша. Пo питању како и на који начин да се регулише кнежева власт, дошло је до потпуног расцепа између кнеза Милоша и великог дела угледних српских старешина, међу којима је био и кнежев брат Јеврем Обреновић. Како за време буне није дошло до већих војних окршаја, Владимир Ћоровић је карактерише као „озбиљну демонстрацију“.[1] Кнез Милош је обећао побуњеницима сазивање народне скупштине и доношење устава ( Сретењског устава), након чега су се побуњеници разишли. То је имало за последицу избијање Милетине буне у јануару 1835. године. Отпор Милошевом начину владања пружали су и поједини народни прваци дижући велики број буна уперених директно или индиректно против самог кнеза Милоша. Најкарактеристичније буне су биле Молерова, Ђакова, Шарапићева и Милетина.[2]

Припремање и ток буне

уреди

Буна је испланирана уочи Божића 1835. у кући Стојана Симића. Поред њега, у планирању буне су учествовали Аврам Петронијевић, Милосав Здравковић Ресавац, Милета Радојковић, Ђорђе Протић и Милутин Петровић Ера.[3]

Милета Радојковић је успео да скупи највише људи за буну. Када су се побуњеници приближили Крагујевцу, пред њих је изашао Тома Вучић Перишић са 150 коњаника.[3] Вучић је пристао да буде посредник између кнеза и побуњеника. Кнез Милош, који је помишљао и на бекство, послао је свог секретара Димитрија Давидовића да се информише о захтевима побуњеника.[3] Након разговора са Давидовићем, 35 изасланика из редова побуњеника је кренуло са њим да изнесу кнезу своје захтеве. Након тога је кнез Милош дошао у Крагујевац и измирио се са вођама буне уз речи: Сви смо криви; и ја сам сâм често грешио; трудимо се да се сви исправимо и опростимо узајамно једни другима.[3]

Последице

уреди

Кнез Милош је, заплашен буном, одлучио да у Крагујевцу (тадашњој престоници), изда нови устав. Димитрије Давидовић, кнежев секретар, морао је на брзину да састави устав. Сретењским уставом од 15. фебруара 1835. ограничен је владарев апсолутизам и уведена парламентарна монархија. Власт је подељена на законодавну, извршну и судску. Порез се могао повећати само једном годишње, уз сагласност грађана. Дефинисана је неприкосновеност приватне својине и једнакост пред законом.[4] Кнежева права су делимично пренета на Државни савет. Због притиска великих сила, између осталог Турске, Аустрије и Русије, кнез Милош је касније радо ставио Сретењски устав ван снаге.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Владимир Ћоровић: Историја Срба: Кризе у Србији, Пројекат Растко, приступљено на дан 31. 10. 2013.
  2. ^ Недељковић, Ивана. „Сретењски устав из 1835. године” (PDF). Правни факултет Ниш. Приступљено 18. 4. 2020. 
  3. ^ а б в г Данијел Спасојевић: Сто седамдесет година од доношења првог српског устава Архивирано на сајту Wayback Machine (2. новембар 2013), Историјски архив Ниш, приступљено на дан 31. 10. 2013.
  4. ^ Сретењски устав променио Србију Архивирано на сајту Wayback Machine (2. новембар 2013), Радио-телевизија Крагујевац, приступљено на дан 31. 10. 2013.