Отворите главни мени
Насловна страна Сретењског устава

Устав Књажевства Србије (слсрп. Уставъ Княжества Сербїе), познат као Сретењски устав, први је устав који је донет у Крагујевцу 1835. године. Уставом је извршена подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности. Власт чине кнез, државни совјет и народна скупштина. У данашње време, ова подела одговарала би председнику, влади и народној скупштини. Уставом је одређено да кнез и државни совјет деле извршну власт. Прокламована су права и слободе грађана, као што су: неприкосновеност личности, независност судства и право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, равноправност грађана, без обзира на веру и националност. Уставом су укинути ропство и феудални односи. Иако је донет од Велике народне скупштине и заклетвом потврђен од кнеза Милоша Обреновића устав је суспендован након свега 55 дана под притиском Великих феудалних сила (Турске, Русије и Аустрије). Данас се оригинал овог највреднијег правног акта из савременог доба на Балкану, који повезао и укоричио Глигорије Возаровић, чува у Архиву Србије.

ПозадинаУреди

Револуционарни ратУреди

Револуцинарни рат или ослободилачки рат започео је прво као локална буна против узурпатора Дахија 1804. године након збора на Сретење у Орашцу на којем је за вођу изабран Ђорђе Петровић Карађорђе. Убрзо, ова буна од 1806. године прераста после сукоба са османском царском војске у националну револуцију за ослобођење. Уз помоћ Руског царства које је ушла у рат против Османског царства устаници су очували слободну територију на коју су створили своју државу, створивши органе управе међу којим је најважније био Правитељствујушчи совјет - управно тело састављено од народних старешина, на чијем челу се налазио Карађорђе. Током Првог српског устанка израђена су три уставна акта. Први 1805. године, други 1808. и последњи 1811. године. Акт од 14. децембра 1808. године представља први писан и формални акт самосталног организовања Србије. Овим актом формално се укида нахијска и старешинска самоуправа и успоставља централистички систем управе. Пошто је био прихваћен само од Карађорђа и Правитељствујшчег совјета а није потврђен на скупштини овај акт није ступио на снагу. На Београдској скупштини 11. јануара 1811. године издат је акт о Правитељствујушчем совјету. Совјет је реорганизован, односно подељен на два дела. Шесторица чланова били су попечитељи (министри), а сви остали с министром правде чинили су Велики вилајетски суд. Сви они скупа чинили су владу земаљску и законодавно тело. У суштини, све три власти, у то ратно време, законодавна, судска и управна, биле су сконцетрисане у Карађорђевим рукама. Уређење на скупштини из 1811. године постојало је до пропасти Србије октобра 1813. године. Због напада Наполеона на Русију, Руси су са Турском 1812. године склопили, по Србе неповољан, Букурештански мир, који су устаници одбили. То је био повод да султан лета 1813. године пошаље велику војску на Србију и нападајући је из свих праваца угуши устанак. Већ априла 1815. године у Такову је подигнут Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића који је после неколико месеци успешног ратовања склопио мир који је усменим договором гарантовао мањи степен аутономије. Ту самоуправу он је мудром политиком стално увећавао користећи слабљење Османског царства и јачање Русије после Бечког конгреса 1825. године.

АутономијаУреди

Раздобље мешовите српско-турске управе које трајало је од 1815. до 1830. године обележило је постепено потискивање турских органа власти и концетрацију власти у рукама Милоша Обреновића. Турске органе власти представљали су београдски паша или везир, кадија и муселима, док су српске органе представљали врховни кнез Србије, Народна канцеларија, нахијски и кнежински кнезови и сеоски кметови, а од 1820. године оснивају се посебни српски судови. Октобра 1826. године, Османско царство притиснуто захтевом новог руског цара било принуђено да прихвати закључење тзв. Акерманске конвенције. Петим чланом ове конвенције било је утврђено да ће Порта одмах извршити одредбе, односну осму тачку Букурешког мира, која се тиче српског народа. Порта није извршила одредбе Акерманске конвенције. После руско-турског рата, закључен је средином септембра 1829. године у Једрену руско-турски мировни уговор. Шестом тачком Једренског уговора Порта се обавезала да ће без одлагања испунити пети члан Акерманске конвенције, који се тиче Србије. Хатишериф из 1829. године стигао је у Крагујевац 11. децембра, а прочитан је у Београд 14. децембра. Значај овог документа је у томе што султан писмено обећава да ће испунити захтеве Срба. Припреме, преговоре и коначно усвајање Хатишерифа из 1830. године трајали су читаву годину дана, а док је значајну и сложену улогу имао Димитрије Давидовић. Српски захтеви из 1820. и Давидовићев мемоар из 1829. године чинили су основу пројекта хатишерифа предатом Порти. Након пуно натезања и бројних контрапројекта, коначни текст документа поднет је султану на потпис 15. октобра, а беглички ефендија предао је 20. октобра копију српским депутатима. Свечано читање Хатишерифа и Берата на турском 12, на српском 13. децембра обављено је на Ташмајдану уз присуство кнеза, Народне скупштине, бројних чиновника и око 3 хиљаде знатижељника. Хатишериф и Берат дали су Србији аутономију и уређивали њене односе према Османском царству. Србија је стекла статус Кнежевине са наследним кнезом у породици Обреновић. Осим слободе вере и трговине, добила је право увођења разних институција. Давидовић се потом посебно ангажовао на добијању Хатишерифа из 1833. године, којим је заокружен процес стицања аутономије. Одредбама из Хатишерифа Србија је имала право на своју независну унутрашњу управу, односно на своје управне и судске органе, тако и на своју војску.

Милетина бунаУреди

 
Кућа са тремом трговца Симића у Крушевцу у којој је донета већинска одлука да се владаоц ограничи уставом, где су после ненасилног народног револта створени услови за утемељење владавине права. Ово здање има огроман значај за националну и светску правну историју.

Одсуство државног уређења и суда у Србији се веома осећало, повећавао се број понижених чиновника, који су бивали и батинани, обесправљених трговаца и старешина, који више нису били спремни да трпе понашање кнеза Милоша и његових најближих сарадника. Поред тога, Милош је и даље избегавао да организује Савет што је по хатишерифу из 1830. био обавезан да учини. Упркос томе што је формално ослободио сељаке феудалних односа, кнез Милош је ипак задржао поједине феудалне обавезе, што ће га мало касније умало коштати владавине. О оваквом стању најбоље сведочи писмо кнезу Милошу упућено од списатеља Вука Караџића по одласку из Србије, 1832. године, у којем оштро критикује Милошев начин владања.

Осећајући узнемиреност старешина и народних маса, кнез је на заседању Скупштине 1. фебруара 1834. обећао значајне законодавне и административне реформе. Дао је и један нацрт устава, а пре његове израде је поставио пет министара. За министра правде и просвете поставио је Лазара Теодоровића, за министра унутрашњих дела Ђорђа Протића, за министра финансија Коцу Марковића, за министра војске Тому Вучића Перишића и за министра иностраних дела Димитрија Давидовића. Међутим, никаквом уредбом им није одредио њихове дужности. Како је Милош и даље наставио да се понаша као и раније, његови противници су сматрали да се он једино може уразумити ако се јасно покаже народни бунт. Тако је почела да се против кнеза спрема завера, у његовој ужој и широј околини.

 
Милета Радојковић 1837. години, уље на платну, рад Уроша Кнежевићу.

Почетком јануара 1835. године, у Крушевцу, у кући Стојана Симића је скована договор опозиционара од стране Милосава Здравковића Ресавца, Милета Радојковића, Ђорђа Протића, Милутина Петровића Ере (брата Хајдук Вељка) и Аврама Петронијевића. Тајни договор, који су опозиционари постигли подразумевао је постављање захтева кнезу Милошу кад се састане Скупштина, као и насилна средства у случају ако одбије њихове захтеве. Једни су на састанку предлагали да се убије, други да се збаци и протера, међутим, превладао је став Милета Радојковића, по коме је и буна добила име – Милетина буна, да се власт кнеза Милоша ограничи уставом, укине кулук, омогући народу право на употребу шуме и оно најважније за обесправљене трговце, укине монопол на унутрашњу и спољну трговину.

Када је дошло време за акцију, Симић је повео мало људи из Крушевца, док остали нису успели да окупе никог иза себе. Једино је Милета Радојковић повео велики број људи из Јагодине за Крагујевац. Када су револуционари стигли надомак Крагујевца, сачекао их је окупљен народ коме је Петронијевић одржао запаљив говор оптужујући кнеза Милоша да се понаша као паша који повећава порез и намете народу као да је држава његова баштина. У сусрет револуцинарима кренуо је Тома Вучић Перишић, који је стао у одбрану кнеза Милоша, али је војску од 150 коњаника оставио на старање капетану Петру Туцаковићу, избегавајући сукоб док не сазна разлоге за побуну. У међувремену, побуњеници су у Крагујевцу предлагали да се нападне Пожаревац где се кнез Милош налазио, али Милета је и даље остао при томе да се кнежева власт ограничи. Вучић је пристао да буде посредник и пренео вести кнезу, који је чак помишљао и на бекство. Милош се одлучио, а највероватније по Вучићевом наговору, да постигне коначан договор са вођама народне побуне. Заплашен овом буном, кнез Милош, је након састанка одлучио да изда устав и да установи Државни савет. Израду устава је поверио Димитрију Давидовићу, а Скупштину је сазвао за 2. фебруар/14. фебруар 1835. године.

Устав је био на снази де факто 14, а де јуре 55 дана.[1] Под притиском Турске, Русије и Аустрије кнез га је нерадо суспендовао бранећи право Србије да се самостално уставно организује, иако владару није био по вољи. Оригинални примерак Устава који повезао и укоричио Глигорије Возаровић, данас се чува у Архиву Србије. Устав је одштампан у Књажевско- државној типографији у Крагујевцу у чак 10.000 примерака, раздељен посланицима Сретењске скупштине и послат по примерак свим установама.[1]

Садржај УставаУреди

 
Застава Србије по Сретењском уставу

У члану 1 ("Сербія э неразделно, и у правлению свом независимо Княжество по признанию Султана Махмуда Другога и Императора Николая Првога") проглашено је да статус српске државе зависи од турског султана и руског цара.

У члану 5 проглашено је начело поделе власти на законодатељну, законоизвршитељну и судску.

Централни органи власти су: 1. кнез 2. државни совјет и 3. народна скупштина, док „власти српске” чине само кнез и савет.

Кнез је неприкосновена и неодговорна личност. Шеф је државе. Послушавши Државни совјет, даје законе и уредбе. Његово достојанство је наследно. Наслеђују мушки потомци, ако их нема мушки потомци кнежевог брата, ако ни њих нема мушки потомци кнежевих кћерки.

Државни совјет је тело којим су српски великаши настојали ограничити кнежеву власт. То је својеврстан олигархијски орган. Чланови совјета су председник, секретар, неодређен број саветника и попечитељи (министри).

Право законодавне иницијативе имају кнез и Државни совјет. Законодавни органи су кнез и совјет чије чланове именује кнез. Кнез има право да два пута одбије законски предлог. Трећи пут га усваја ако не иде на „пагубу” народа, устава или државе.

Извршну власт деле кнез и Државни совјет. Совјет у свом саставу има шест попечитељстава: спољашњи послови, унутрашњи послови, правосуђе, финансије, војска и просвета. Попечитељи не образују колегијално тело — владу. За свој рад одговорни су кнезу који их може сменити, али они и даље остају у Совјету као саветници. Саветници су одговорни за оно што чине и не чине. Нису политички одговорни, али одговарају за кршење устава, права грађана, повреду султанове и кнежеве личности.

 
Прва страна Устава

Народна скупштина је сазивана када је кнез желео да добије њену сагласност, која га иначе није обавезивала. На скупштини се углавном разрезивао порез. Посланици су сто најодабранијих депутата из свих округа Србије, старији од 30 година. Кнез сазива и распушта скупштину указом. Скупштина заседа о Ђурђевдану. Главна функција је одређивање данка за годину дана. Попечитељство финансија подноси рачуне о приходима и расходима пред чланове. Скупштина нема право законодавне иницијативе нити може да позива попечитеље на одговорност, али може да изрази жељу за доношењем закона или преиспитивањем рада одређеног попечитеља. Народна скупштина је учествовала у промени устава. Кворум је био 3/4 чланова, док је за промену устава требало да гласа 2/3 од броја присутних. Сходно томе, овај устав спада у категорију чврстих.

Судска власт припада 1. окружним судовима 2. Великом суду у другом степену као апелацији и 3. одељењу Државног совјета. Проглашено је начело независности судства.

Права и слободе грађана прокламоване уставом су: неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања. Присутни су чланови који показују на остатке феудализма, јер се наводи да је забрањен кулук, заграђивање сеоских шума, те се проглашава слобода располагања земљом. Устав не садржи политичка права. Члан 127 наводи да је званичан језик у судству и управи српски језик.

Чиновници су на положају доживотно, њихов положај је ненаследан. Могу бити отпуштени само уз судску кривицу, имају право на пензију, али не смеју се бавити трговином ни занатством. Чиновници су били ретко писмено становништво.

Чланови о цркви потврђују одредбе Конкордата од 1831, који је потписан са Цариградском патријаршијом.

Исход УставаУреди

Сретењски устав је био на снази две седмице, односно до почетка марта, када је привремено, а 11. априла 1835. године коначно укинут. Имајући у виду да је устав највиши правни акт једне државе, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија је такође била против устава, јер га ни сама није имала. Русија је доношење устава прокоментарисла као „француски расад у турској шуми” (Бутељев).[2] Под иностраним притиском кнез Милош је, не жалећи, укинуо устав.

ЗначајУреди

Сретењски устав је први модерни српски устав. У њему су изражене потребе српског друштва: национална еманципација, разбијање феудалних установа и аутократске владавине. Устав је рађен по узору на француске уставне повеље од 1814. и 1830. и белгијски устав од 1831. године. Сретењски устав је такође један од првих демократских устава у Европи.

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди