Клеменс Венцел фон Метерних

Клеменс Венцел фон Метерних или кнез Метерних (нем. Klemens Wenzel Lothar Graf/Fürst von Metternich-Winneburg zu Beilstein; Кобленц, 15. мај 1773Беч, 11. јун 1859)[1] је био аустријски државник, политичар и вероватно најзначајнији дипломата свога времена. Одиграо је велику улогу током преговора на Бечком конгресу. Од 1809. је министар спољних послова Аустрије и око 40 година је био стварни владар у Аустрији. Заједно са руским царем оснивач је Свете алијансе. У унутрашњој политици изградио је познати "Метернихов систем" - класичан полицијски режим, усмерен и против либералних тежњи и против националних покрета присутних широм Аустријског царства. Главно средство којим се овај систем служио у борби против револуционарних покрета била је цензура.

Клеменс Венцел фон Метерних
Klemens von Metternich by Lawrence.jpg
Клеменс Венцел фон Метерних
Биографија
Пуно имеКлеменс Венцел фон Метерних
Датум рођења(1773-05-15)15. мај 1773.
Место рођењаКобленц
Свето римско царство
Датум смрти11. јун 1859.(1859-06-11) (86 год.)
Место смртиБеч
Аустријско царство

Детињство и младостУреди

Клеменс Метерних је рођен у кући Метерних 15. маја 1773. у породици Франца Георга Карла грофа од Метерних-Винебурга од Бејлштајна, дипломате који је прешао из надбискупије Трира у службу царског двора, и његове супруге грофице Марије Беатрикс Алојзија фон Кагенек.[2] Име је добио у част принца Клеменса Вацлауса од Саксоније, надбискупа-изборника Трира и бившег послодавца његовог оца.[3] Он је био најстарији син и имао је једну старију сестру Паулину (1772–1855), жену војводе Фердинанда од Виртемберга. У време његовог рођења, породица је поседовала разрушену кулу у Бејлштајну, замак у Винебергу, имање западно од Кобленца, и још једно у Кенигсварту, Бохемија, освојено током 17. века.[3] У то време Метернихов отац, кога савременик описује као „досадног брбљаоца и хроничног лажова“, био је аустријски амбасадор на дворовима три рајнска електора (Трир, Келн и Мајнц).[3] Метерниховим образовањем руководила је његова мајка, под јаким утицајем њихове близине Француској; Метерних је боље говорио француски него немачки. Као дете ишао је у званичне посете са својим оцем и, под вођством протестантског учитеља Џона Фредерика Сајмона, подучавао се академским предметима, пливању и коњаништву.[4]

У лето 1788, Метерних је почео да студира право на Универзитету у Стразбуру, матурирао је 12. новембра. Док је био студент, неко време је боравио код принца Максимилијан од Цвајбрикена, будућег краља Баварске. У то време Симон га је описао као „срећног, згодног и симпатичног“, иако ће савременици касније причати како је био лажов и хвалисавац.[5] Метерних је напустио Стразбур у септембру 1790. да би присуствовао октобарском крунисању Леополда II у Франкфурту, где је обављао углавном почасну улогу церемонијалног маршала у католичкој клупи Колеџа грофова Вестфалије. Ту се, под окриљем свог оца, сусрео са будућим Фрањом II и опуштено изгледао међу пратећим племством.[5]

Између краја 1790. и лета 1792. Метерних је студирао право на Универзитету у Мајнцу,[6] стичући конзервативније образовање него у Стразбуру, граду у који је повратак сада био небезбедан. Лети је радио са својим оцем, који је био именован за опуномоћеног и ефективног владара Аустријске Холандије. У марту 1792. Франц је наследио место цара Светог римског царства и крунисан је у јулу, дајући Метерниху репризу његове раније улоге церемонијалног маршала. У међувремену је Француска објавила рат Аустрији, чиме је започео Рат прве коалиције (1792–1797) и онемогућио Метернихово даље студирање у Мајнцу.[7] Сада у служби свог оца,[6] послат је на специјалну мисију на фронт. Овде је водио испитивање француског министра рата маркиза де Бернонвила и неколико пратећих комесара Националне конвенције. Метерних је посматрао опсаду и пад Валенсијена, касније се осврћући на њих као на значајне лекције о ратовању. Почетком 1794. послат је у Енглеску, наводно по службеном послу, помажући виконту Десандруену, од стране генералног благајника аустријске Холандије, да преговара о зајму.[8]

Брак и Раштатски конгресУреди

 
Грофица Елеонора од Куник-Метерниха (1775–1825), прва Метернихова супруга

У Енглеској се састао са краљем у неколико наврата и ручавао са бројним утицајним британским политичарима, укључујући Вилијама Пита, Чарлса Џејмса Фокса и Едмунда Берка. Такође је ручавао са познатим композитором Јозефом Хајдном и његовим импресариом Јоханом Петером Саломоном након што је видео неколико њихових концерата на Хановерском тргу. Било је то на једном од ових концерата где је у публици препознао свог некадашњег учитеља Андреаса Хофмана који је касније деловао као шпијун у Енглеској за Французе.[9] Метерних је именован за новог опуномоћеног министра у Aустријској Холандији и напустио је Енглеску у септембру 1794. По доласку је затекао прогнану и немоћну владу у стрмоглавом повлачењу од најновијег француског напредовања.[8] У октобру је ревитализована француска војска упала у Немачку и анектирала сва имања Метерниха осим Кенигсварта. Разочаран и погођен оштром критиком политике свог оца, придружио се родитељима у Бечу у новембру.[10] Дана 27. септембра 1795. оженио се грофицом Елеонором фон Кауниц-Ритберг, унуком бившег аустријског канцелара Венцела Антона, принца од Кауниц-Ритберга.[11] Брак је организовала Метернихова мајка и увела га је у бечко друштво. Ово је несумњиво био део мотивације за Метерниха, који је показао мање наклоности према њој него она према њему. Отац невесте, принц Кауниц, поставио је два услова: прво, још увек млада Елеонора је требало да настави да живи код куће; и друго, Метерниху је забрањено да служи као дипломата све док је принц још жив.[10] Њихова ћерка Марија рођена је јануара 1797. године.[12]

МинистарУреди

Након аустријског пораза против Наполеона, Метерних је 1809. постао министар спољних послова. После Наполеоновога пораза у Русији 1812, Метерних се окренуо политици неутралности, па је постао посредник у преговорима Наполеона са Русијом и Пруском. У јуну 1813. срео се са Бонапартом у Дрездену и при томе му је рекао да је изгубио. После неуспелих преговора са Наполеоном Метерних је Аустрију увукао у рат против Француске. Наполеон му је рекао: „Срешћемо се у Бечу“.

Пост-наполеонска ЕвропаУреди

Метерних је био кључни и доминантни преговарач Бечког конгреса. За време преговора посебно се свађао са руским царем Александром I због руских планова о Пољској. Најтеже питање конгреса је била Пољско-Саксонска криза. Руси и Пруси су предложили да пруски и аустријски део при деоби Пољске припадне Русији, која ће створити независно пољско краљевство у персоналној унији са Русијом са Александром I Романовом као краљем. Метерних је покушао да створи коалицију са британским преговарачима и са пруским канцеларом. План му није успео, јер су Пруси подржали руски план. Због тога је Метерних шокирао Прусе својим потписивањем савеза 3. јануара 1815. са Британијом и Француском. Тим споразумом су претили ратом, ако Пруска анектира Саксонију. Саксонија је представљала компензацију, коју су Руси нудили Пруској у замену за Пољску. Због тога су Русија и Пруска морале мало попустити, па је Пруска добила 40% Саксоније. Русија није добила све што је желела у Пољској, јер је војводство Познањ припало Пруској, а Краков је постао слободан град. Метерних је тако спасио Саксонију, али Аустрија није добила делове Пољске, које је имала из треће деобе Пољске.

Метерних је имао са Пруском, Хановером, Баварском и Виртембергом тешке преговоре о организацији Немачке. Новонастали савез зван Немачка конфедерација носио је Метернихов печат.

Метернихово најзначајније достигнуће у годинама после Бечког конгреса било је наговарање и пристанак руског цара да постане заштитник старога реда. Тако је руски цар 1820. на конгресу у Тропау пристао да се гуши Наполитанска побуна и одбио је да помогне грчку побуну против Османског царства. Претворили су Свету Алијансу у антиреволуционарну организацију и бастион конзерватизма. Метерних је постао реакционарни заштитник права краљева и царева у времену појаве демократских тежњи. Иамо је слободне руке да преко 30 година предводи спољашњу политику Аустрије, а посебно након смрти 1835. цара Франца I Аустријскога. Због чињенице да је Метерних доминирао аустријском политиком и да је најбоље оличавао дух европске политике, период од 1815. до револуција 1848. назива се Метернихово доба.

ОставкаУреди

Револуција 1848. године означила је крај његове власти. Народ Беча је захтевао његову смену, тако да је дао оставку 13. марта 1848. Уз помоћ Ротшилда побегао је у Енглеску. Вратио се у Аустрију три године касније. Иако није поново био на положају, постао је близак саветник цара Франца Јозефа I, Умро је у Бечу 11. јуна 1859.

КонзервативизамУреди

Метернихов конзервативни погледи на свет снажно су утицали на исход Бечког конгреса. Веровао је да су људи навикли на старе институције и да су незаконите националне револуције, као оне у Француској или Грчкој. Прицип легитимитета имао је кључну улогу у поновном успостављању старих држава, као нпр Папске државе или враћања бурбонске династије у Француској. Метерних је издао посебне декрете 1819. да се врши полицијски надзор универзитета, јер је сматрао студенте и професоре одговорним за ширење радикалних либералних идеја.

Кисинџерово проучавањеУреди

Метерниха су савременици сматрали бриљантним, а многи се и касније диве бриљнтном управљању спољном политиком. Хенри Кисинџер је проучавао Метерниха. О њему је писао и у својој докторској тези. Хвалио је Метерниха због успостављања равнотеже великих сила у Европи и одржања крхког Аустријског царства на окупу.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Palmer 1972, стр. 5–6, 339
  2. ^ Cecil 1947, стр. 72–73
  3. ^ а б в Palmer 1972, стр. 5–8
  4. ^ Nadeau 2016.
  5. ^ а б Palmer 1972, стр. 12–16
  6. ^ а б Bertier 1962, стр. xiii–xvii
  7. ^ Palmer 1972, стр. 16–22
  8. ^ а б Palmer 1972, стр. 22–25
  9. ^ Cecil 1947, стр. 76
  10. ^ а б Palmer 1972, стр. 25–27
  11. ^ Cecil 1947, стр. 78–79
  12. ^ Palmer 1972, стр. 27–31

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди