Света алијанса (нем. Heilige Allianz, рус. Священный союз, Svyashchennyy soyuz; назива се и Велика алијанса) организација је коју су основале силе побједнице у рату против Наполеона у години свог тријумфа. Идеолошка основа организације била је борба против бонапартизма и револуције, а изложена је у Манифесту. Водећу улогу у Светој алијанси имале су Аустрија и Русија. Настала је после коначног пораза Наполеона по налогу руског цара Александра I и потписана у Паризу 26. септембра 1815. године.[1] Алијанса је имала за циљ да обузда либерализам и секуларизам у Европи након разорних Француских револуционарних ратова[2][3] и Наполеонових ратова,[4][5] и у томе је номинално успевала све до Кримског рата. Ото фон Бизмарк је успео да поново уједини Свету алијансу након уједињења Немачке 1871. године, али је савез поново посустао 1880-их због аустријског и руског сукоба интереса над распадом Отоманског царства.[6]

Света алијанса 1840:

Оснивачки акт

уреди

Као почетак идеје о оснивању једне организације која би имала задатак да се брине за свјетски мир узима се савезнички уговор против Наполеона између Русије, Аустрије, Пруске и Велике Британије у Шомону 1. марта 1814. године. После тога слиједи приједлог цара Александра I у форми Манифеста, са чиме су се сложили аустријски цар и пруски краљ. Потпис овог Манифеста дошао је у вријеме Другог париског мира, 26. септембра чиме је било и фактички завршено стварање Свете алијансе. Велика Британија није жељела да се формално обавезује потписом, али је њен престолонасљедник Принц од Велса упутио једно лично писмо у коме је подржао идеје савеза. Савезу се се убрзо придружили и остали европски владари.

Манифест је у себи садржавао доста фраза о заштити хришћанске религије, о подршци хришћанских владара једних другима, о обавези поданика да поштују успостављени ред, али је у себи садржавао и двије чињенице, можда за то доба скривене. Прва, да је сам разлог оснивања савеза гушење сваког могућег револуционарног покрета у Европи, а друга чињеница, такође увијена у редове текста, била је искључивање отоманског владара из Свете алијансе. То је заправо представљало потребу да се Источно питање не затвори за Русију и Аустрију.

Наводно, савез је формиран да би се усађивало божанско право краљева и хришћанске вредности у европски политички живот, како их је следио Александар I под утицајем своје духовне саветнице баронице Барбаре фон Криденер. Документ је написао цар, а уредили су га Јоанис Каподистријас и Александру Стурдза.[7] Према уговору, европски владари би се сложили да управљају као „огранци“ хришћанске заједнице и нуде узајамну службу.[8] У првом нацрту цар Александар I позивао се на мистицизам кроз предложено уједињено хришћанско царство које су друге монархије сматрале узнемирујућим. Након ревизије, прагматичнију верзију савеза усвојиле су Русија, Пруска и Аустрија. Документ је француски дипломата Доминик-Жорж-Фредерик Дифур де Прат назвао „апокалипсом дипломатије“.[7]

Споразум је испрва био тајна, и либерали су изражавали неповерење, иако је либерализам био ефективно обуздаван у овој политичкој култури све до револуција 1848. године.[8]

Око три месеца након Завршног акта Бечког конгреса, монарси католичке (Аустрија), протестантске (Пруске) и православне (Русија) конфесије обећали су да ће деловати на основу „правде, љубави и мира“, у унутрашњим и спољним пословима, за „учвршћивање људских институција и отклањање њихових несавршености“.

Алијансу су убрзо одбацили Уједињено Краљевство (иако је Џорџ IV изјавио пристанак у својству краља Хановера), Папске Државе и Османско царство. Лорд Каслри, британски министар спољних послова, назвао је то „комадом узвишеног мистицизма и бесмислица“.[9] Ипак, Британија је учествовала на Концерту Европе.[10]

Организација

уреди

У пракси, аустријски државни канцелар и министар спољних послова, принц Клеменс фон Метерних, учинио ју је бастионом против демократије, револуције и секуларизма. Алијанса је такође омогућила координацију гушења пољских напора да обнове независну државу, од стране Аустрије у Краљевини Галиција и Лодкмерија, од стране Русије у Конгресној Пољској и Пруске у Великом војводству Позен и у Западној Пруској. Монарси у Алијанси су користили споразум да сузбију револуционарни утицај (нарочито Француске револуције) од продора у њихове сопствене нације.[10]

 
Карикатура Веронског конгреса, 1822. године

Алијанса се обично повезује са каснијим четвороструким и петоструким савезима, који су укључивали Уједињено Краљевство и (од 1818. године) Француску са циљем одржавања европског мировног споразума и равнотеже снага на Концерту Европе закљученом на Бечком конгресу. Дана 29. септембра 1818. године, Александар, цар Франц II од Аустрије и пруски краљ Фридрих Вилијам III састали су се са војводом од Велингтона, виконтом Каслријем и војводом де Ришељеом на Конгресу у Екс ла Шапелу да захтевају строге мере против универзитетских „демагога“, што је било реализовано у Карлсбадским уредбама наредне године. На Конгресу у Тропау 1820. и следећем Конгресу у Лајбаху 1821. године, Метерних је покушао да усклади своје савезнике у гушењу побуне карбонара против краља Фердинанда I од Две Сицилије. Петострука алијанса се последњи пут састала на Конгресу у Верони 1822. да би саветовала против Грчке револуције и да би разрешила Француску инвазију на Шпанију.

Последњи састанци су открили растући антагонизам између Британије и Француске, посебно по питању уједињења Италије, права на самоопредељење и источног питања. Конвенционално се сматра да је Алијанса престала да постоји Александровом смрћу 1825. Француска је на крају отишла својим путем након Јулске револуције 1830, остављајући језгро Аустрије, Пруске и Русије као централно-источноевропски блок који се поново окупио у сузбијању Револуција 1848. Аустро-руски савез се коначно распао у Кримском рату. Иако је Русија помогла да се угуши Мађарска револуција 1848, Аустрија није предузела ништа да подржи свог савезника, прогласила се неутралном, те је чак окупирала влашке и молдавске земље на Дунаву након повлачења Русије 1854. Након тога, Аустрија је остала изолована, што је допринело губитку њене водеће улоге у немачким државама. То је кулминирало њеним поразом током Аустро-пруског рата 1866. године.

Противречности великих сила

уреди

Противречности су се јавиле, као одраз различитих замисли аустријског канцелара Метерниха и руског цара Александра, у питањима будућег дјеловања Свете алијансе. Наиме, руска замисао била је да се по питању промјене режима у Европи створи што шира коалиција која би уврстила и саму Француску, док је аустријска замисао била да се одржи постојеће стање које је искључивало Француску.

Прве несугласице

уреди

Несугласице међу чланицама су се појавиле још у почетку тј. у вријеме потписивања мира у Паризу. Наиме, Пруска је жељела да задржи окупиране дијелове сјевероисточне Француске, Алзас и Лорену, као и да повећа ратну одштету. Али, руски цар Александар I стаје на страну Француске и настоји да сачува ове двије области у њеном оквиру, као и да утиче да висина одштете буде 700 милиона франака са роком отплате од пет година, што ће, чак и прије рока, бити исплаћено.

Конгреси Свете алијансе

уреди

Први конгрес Свете алијансе одржан је у Ахену, октобра 1818. године и на њему Александар I успијева да у савез уведе и Француску, која је успјела да отплати ратну одштету.

Идући конгреси Алијансе избациће на видјело несугласице међу чланицама. У Тропау 1820. године, Љубљани 1821. године и Верони 1822. године. су одржани остали конгреси, а разлози су били револуционарна збивања у Италији и Шпанији.

Распад

уреди

Друга два догађаја показаће дубоке супротности између сила чланица Свете алијансе, након чега ће и стварно доћи до распада организације.

Први је био широки покрет за самосталност шпанских колонија у Латинској Америци. Када је борба почела, идеју да Света алијанса интервенише онемогућила је Велика Британија и до интервенције није дошло.

Други догађај који је још више показао различитост интереса био је устанак грчког народа за ослобођење од Османског царства. У овом случају су супротности биле толике да се већ у овом периоду организација Свеле алијансе и стварно распада.

Коначни ударац, који је и коначно брише са међународне позорнице, била је јулска револуција у Француској 1830. године.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Holy Alliance, Catholic Encyclopedia
  2. ^ Charles Esdaile (2002). The French Wars 1792–1815. Routledge. стр. 7. ISBN 978-0203209745. Архивирано из оригинала 3. 6. 2016. г. Приступљено 1. 7. 2015. 
  3. ^ Jeremy Black (1994). British Foreign Policy in an Age of Revolutions, 1783–1793. Cambridge University Press. стр. 408. ISBN 978-0521466844. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 1. 7. 2015. 
  4. ^ Zamoyski, Adam (16. 10. 2018). Napoleon: A Life. London: Basic Books. стр. 480. ISBN 9780465055937. Архивирано из оригинала 6. 8. 2020. г. Приступљено 7. 11. 2018. 
  5. ^ Spencer C. Tucker (2012). The Encyclopedia of the War Of 1812. ABC-CLIO. стр. 499. ISBN 9781851099573. Архивирано из оригинала 30. 9. 2015. г. Приступљено 18. 6. 2015. 
  6. ^ E.J. Knapton (1941). „The Origins of the Treaty of Holy Alliance.”. History. 26 (102): 132—140. JSTOR 24401918. doi:10.1111/j.1468-229X.1941.tb00795.x. 
  7. ^ а б Zorin, A. L. (Andrei L.); Schlafly, Daniel L (2003). „"Star of the East": The Holy Alliance and European Mysticism”. Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History. 4 (2): 313—342. ISSN 1538-5000. S2CID 159997980. doi:10.1353/kri.2003.0031. 
  8. ^ а б Turnock, David (1989). Eastern Europe: An Historical Geography, 1815-1945. Psychology Press. стр. 23. ISBN 9780415012690. .
  9. ^ Stephen A. Fischer-Galati (1953). „The Nature and Immediate Origins of the Treaty of Holy Alliance”. History. 38 (132): 27—39. doi:10.1111/j.1468-229X.1953.tb00988.x. .
  10. ^ а б „Three Lessons of Peace: From the Congress of Vienna to the Ukraine Crisis”. United Nations (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-17. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди