Klemens Vencel fon Meternih
Klemens Vencel fon Meternih ili knez Meternih (nem. Klemens Wenzel Lothar Graf/Fürst von Metternich-Winneburg zu Beilstein; Koblenc, 15. maj 1773 — Beč, 11. jun 1859)[1] je bio austrijski državnik, političar i verovatno najznačajniji diplomata svoga vremena. Odigrao je veliku ulogu tokom pregovora na Bečkom kongresu. Od 1809. je ministar spoljnih poslova Austrije i oko 40 godina je bio stvarni vladar u Austriji. Zajedno sa ruskim carem osnivač je Svete alijanse. U unutrašnjoj politici izgradio je poznati "Meternihov sistem" - klasičan policijski režim, usmeren i protiv liberalnih težnji i protiv nacionalnih pokreta prisutnih širom Austrijskog carstva. Glavno sredstvo kojim se ovaj sistem služio u borbi protiv revolucionarnih pokreta bila je cenzura.
| Klemens Vencel fon Meternih | |
|---|---|
 Klemens Vencel fon Meternih | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Klemens Vencel fon Meternih |
| Datum rođenja | 15. maj 1773. |
| Mesto rođenja | Koblenc, Sveto rimsko carstvo |
| Datum smrti | 11. jun 1859. (86 god.) |
| Mesto smrti | Beč, Austrijsko carstvo |
Detinjstvo i mladost uredi
Klemens Meternih je rođen u kući Meternih 15. maja 1773. u porodici Franca Georga Karla grofa od Meternih-Vineburga od Bejlštajna, diplomate koji je prešao iz nadbiskupije Trira u službu carskog dvora, i njegove supruge grofice Marije Beatriks Alojzija fon Kagenek.[2] Ime je dobio u čast princa Klemensa Vaclausa od Saksonije, nadbiskupa-izbornika Trira i bivšeg poslodavca njegovog oca.[3] On je bio najstariji sin i imao je jednu stariju sestru Paulinu (1772–1855), ženu vojvode Ferdinanda od Virtemberga. U vreme njegovog rođenja, porodica je posedovala razrušenu kulu u Bejlštajnu, zamak u Vinebergu, imanje zapadno od Koblenca, i još jedno u Kenigsvartu, Bohemija, osvojeno tokom 17. veka.[3] U to vreme Meternihov otac, koga savremenik opisuje kao „dosadnog brbljaoca i hroničnog lažova“, bio je austrijski ambasador na dvorovima tri rajnska elektora (Trir, Keln i Majnc).[3] Meternihovim obrazovanjem rukovodila je njegova majka, pod jakim uticajem njihove blizine Francuskoj; Meternih je bolje govorio francuski nego nemački. Kao dete išao je u zvanične posete sa svojim ocem i, pod vođstvom protestantskog učitelja Džona Frederika Sajmona, podučavao se akademskim predmetima, plivanju i konjaništvu.[4]
U leto 1788, Meternih je počeo da studira pravo na Univerzitetu u Strazburu, maturirao je 12. novembra. Dok je bio student, neko vreme je boravio kod princa Maksimilijan od Cvajbrikena, budućeg kralja Bavarske. U to vreme Simon ga je opisao kao „srećnog, zgodnog i simpatičnog“, iako će savremenici kasnije pričati kako je bio lažov i hvalisavac.[5] Meternih je napustio Strazbur u septembru 1790. da bi prisustvovao oktobarskom krunisanju Leopolda II u Frankfurtu, gde je obavljao uglavnom počasnu ulogu ceremonijalnog maršala u katoličkoj klupi Koledža grofova Vestfalije. Tu se, pod okriljem svog oca, susreo sa budućim Franjom II i opušteno izgledao među pratećim plemstvom.[5]
Između kraja 1790. i leta 1792. Meternih je studirao pravo na Univerzitetu u Majncu,[6] stičući konzervativnije obrazovanje nego u Strazburu, gradu u koji je povratak sada bio nebezbedan. Leti je radio sa svojim ocem, koji je bio imenovan za opunomoćenog i efektivnog vladara Austrijske Holandije. U martu 1792. Franc je nasledio mesto cara Svetog rimskog carstva i krunisan je u julu, dajući Meternihu reprizu njegove ranije uloge ceremonijalnog maršala. U međuvremenu je Francuska objavila rat Austriji, čime je započeo Rat prve koalicije (1792–1797) i onemogućio Meternihovo dalje studiranje u Majncu.[7] Sada u službi svog oca,[6] poslat je na specijalnu misiju na front. Ovde je vodio ispitivanje francuskog ministra rata markiza de Bernonvila i nekoliko pratećih komesara Nacionalne konvencije. Meternih je posmatrao opsadu i pad Valensijena, kasnije se osvrćući na njih kao na značajne lekcije o ratovanju. Početkom 1794. poslat je u Englesku, navodno po službenom poslu, pomažući vikontu Desandruenu, od strane generalnog blagajnika austrijske Holandije, da pregovara o zajmu.[8]
Brak i Raštatski kongres uredi
U Engleskoj se sastao sa kraljem u nekoliko navrata i ručavao sa brojnim uticajnim britanskim političarima, uključujući Vilijama Pita, Čarlsa Džejmsa Foksa i Edmunda Berka. Takođe je ručavao sa poznatim kompozitorom Jozefom Hajdnom i njegovim impresariom Johanom Peterom Salomonom nakon što je video nekoliko njihovih koncerata na Hanoverskom trgu. Bilo je to na jednom od ovih koncerata gde je u publici prepoznao svog nekadašnjeg učitelja Andreasa Hofmana koji je kasnije delovao kao špijun u Engleskoj za Francuze.[9] Meternih je imenovan za novog opunomoćenog ministra u Austrijskoj Holandiji i napustio je Englesku u septembru 1794. Po dolasku je zatekao prognanu i nemoćnu vladu u strmoglavom povlačenju od najnovijeg francuskog napredovanja.[8] U oktobru je revitalizovana francuska vojska upala u Nemačku i anektirala sva imanja Meterniha osim Kenigsvarta. Razočaran i pogođen oštrom kritikom politike svog oca, pridružio se roditeljima u Beču u novembru.[10] Dana 27. septembra 1795. oženio se groficom Eleonorom fon Kaunic-Ritberg, unukom bivšeg austrijskog kancelara Vencela Antona, princa od Kaunic-Ritberga.[11] Brak je organizovala Meternihova majka i uvela ga je u bečko društvo. Ovo je nesumnjivo bio deo motivacije za Meterniha, koji je pokazao manje naklonosti prema njoj nego ona prema njemu. Otac neveste, princ Kaunic, postavio je dva uslova: prvo, još uvek mlada Eleonora je trebalo da nastavi da živi kod kuće; i drugo, Meternihu je zabranjeno da služi kao diplomata sve dok je princ još živ.[10] Njihova ćerka Marija rođena je januara 1797. godine.[12]
Ministar uredi
Nakon austrijskog poraza protiv Napoleona, Meternih je 1809. postao ministar spoljnih poslova. Posle Napoleonovoga poraza u Rusiji 1812, Meternih se okrenuo politici neutralnosti, pa je postao posrednik u pregovorima Napoleona sa Rusijom i Pruskom. U junu 1813. sreo se sa Bonapartom u Drezdenu i pri tome mu je rekao da je izgubio. Posle neuspelih pregovora sa Napoleonom Meternih je Austriju uvukao u rat protiv Francuske. Napoleon mu je rekao: „Srešćemo se u Beču“.
Post-napoleonska Evropa uredi
Meternih je bio ključni i dominantni pregovarač Bečkog kongresa. Za vreme pregovora posebno se svađao sa ruskim carem Aleksandrom I zbog ruskih planova o Poljskoj. Najteže pitanje kongresa je bila Poljsko-Saksonska kriza. Rusi i Prusi su predložili da pruski i austrijski deo pri deobi Poljske pripadne Rusiji, koja će stvoriti nezavisno poljsko kraljevstvo u personalnoj uniji sa Rusijom sa Aleksandrom I Romanovom kao kraljem. Meternih je pokušao da stvori koaliciju sa britanskim pregovaračima i sa pruskim kancelarom. Plan mu nije uspeo, jer su Prusi podržali ruski plan. Zbog toga je Meternih šokirao Pruse svojim potpisivanjem saveza 3. januara 1815. sa Britanijom i Francuskom. Tim sporazumom su pretili ratom, ako Pruska anektira Saksoniju. Saksonija je predstavljala kompenzaciju, koju su Rusi nudili Pruskoj u zamenu za Poljsku. Zbog toga su Rusija i Pruska morale malo popustiti, pa je Pruska dobila 40% Saksonije. Rusija nije dobila sve što je želela u Poljskoj, jer je vojvodstvo Poznanj pripalo Pruskoj, a Krakov je postao slobodan grad. Meternih je tako spasio Saksoniju, ali Austrija nije dobila delove Poljske, koje je imala iz treće deobe Poljske.
Meternih je imao sa Pruskom, Hanoverom, Bavarskom i Virtembergom teške pregovore o organizaciji Nemačke. Novonastali savez zvan Nemačka konfederacija nosio je Meternihov pečat.
Meternihovo najznačajnije dostignuće u godinama posle Bečkog kongresa bilo je nagovaranje i pristanak ruskog cara da postane zaštitnik staroga reda. Tako je ruski car 1820. na kongresu u Tropau pristao da se guši Napolitanska pobuna i odbio je da pomogne grčku pobunu protiv Osmanskog carstva. Pretvorili su Svetu Alijansu u antirevolucionarnu organizaciju i bastion konzervatizma. Meternih je postao reakcionarni zaštitnik prava kraljeva i careva u vremenu pojave demokratskih težnji. Iamo je slobodne ruke da preko 30 godina predvodi spoljašnju politiku Austrije, a posebno nakon smrti 1835. cara Franca I Austrijskoga. Zbog činjenice da je Meternih dominirao austrijskom politikom i da je najbolje oličavao duh evropske politike, period od 1815. do revolucija 1848. naziva se Meternihovo doba.
Ostavka uredi
Revolucija 1848. godine označila je kraj njegove vlasti. Narod Beča je zahtevao njegovu smenu, tako da je dao ostavku 13. marta 1848. Uz pomoć Rotšilda pobegao je u Englesku. Vratio se u Austriju tri godine kasnije. Iako nije ponovo bio na položaju, postao je blizak savetnik cara Franca Jozefa I, Umro je u Beču 11. juna 1859.
Konzervativizam uredi
Meternihov konzervativni pogledi na svet snažno su uticali na ishod Bečkog kongresa. Verovao je da su ljudi navikli na stare institucije i da su nezakonite nacionalne revolucije, kao one u Francuskoj ili Grčkoj. Pricip legitimiteta imao je ključnu ulogu u ponovnom uspostavljanju starih država, kao npr Papske države ili vraćanja burbonske dinastije u Francuskoj. Meternih je izdao posebne dekrete 1819. da se vrši policijski nadzor univerziteta, jer je smatrao studente i profesore odgovornim za širenje radikalnih liberalnih ideja.
Kisindžerovo proučavanje uredi
Meterniha su savremenici smatrali briljantnim, a mnogi se i kasnije dive briljntnom upravljanju spoljnom politikom. Henri Kisindžer je proučavao Meterniha. O njemu je pisao i u svojoj doktorskoj tezi. Hvalio je Meterniha zbog uspostavljanja ravnoteže velikih sila u Evropi i održanja krhkog Austrijskog carstva na okupu.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Palmer 1972, str. 5–6, 339
- ^ Cecil 1947, str. 72–73
- ^ a b v Palmer 1972, str. 5–8
- ^ Nadeau 2016.
- ^ a b Palmer 1972, str. 12–16
- ^ a b Bertier 1962, str. xiii–xvii
- ^ Palmer 1972, str. 16–22
- ^ a b Palmer 1972, str. 22–25
- ^ Cecil 1947, str. 76
- ^ a b Palmer 1972, str. 25–27
- ^ Cecil 1947, str. 78–79
- ^ Palmer 1972, str. 27–31
Literatura uredi
- Henry Kissinger, "A World Restored: Metternich, Castlereagh and the Problems of the Peace 1812-1822". London: Weidenfeld & Nicolson, 1999 ed.
- Tejlor, Alen (2001). Habzburška monarhija 1809-1918: Istorija Austrijske carevine i Austrougarske. Beograd: Clio.
- Haas, Arthur G. (1963). Metternich, Reorganization and Nationality, 1813-1818: A Story of Foresight and Frustration in the Rebuilding of the Austrian Empire. Wiesbaden: Franz Steiner Verlag.
- Bertier de Sauvigny, Guillaume de (1962). Metternich and His Times
. Prevod: Peter Ryde. London: Darton, Longman and Todd. - Cecil, Algernon (1947). Metternich (3rd izd.). London: Eyre and Spottiswoode.
- Ford, Franklin L. (1971). Europe, 1780–1830. Hong Kong: Longman. ISBN 978-0-582-48346-0.
- Hamilton-Williams, David (1996). Waterloo New Perspectives: the Great Battle Reappraised. Wiley. ISBN 0-471-05225-6.
- May, Arthur J. (1963). The Age of Metternich 1814–1848.
- Musulin, Stella (1975). Vienna in the Age of Metternich. London: Faber and Faber. ISBN 0-571-09858-4.
- Nadeau, Ryan M. (2016). „Creating a Statesman: The Early Life of Prince Clemens von Metternich and its Effect on his Political Philosophy”. The Gettysburg Historical Journal. 15. ISSN 2327-3917. OCLC 830314384.
- Phillips, Walter Alison (1911). „Metternich-Winneburg, Clemens Wenzel Lothar”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 18 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 301—307.
- Riley, J. P. (2013). Napoleon and the World War of 1813: Lessons in Coalition Warfighting. Routledge.
- Okey, Robin (2001). The Habsburg Monarchy, c. 1765–1918. Macmillan. ISBN 978-0-333-39654-4.
- Ross, Stephen T. (1969). European Diplomatic History 1789–1815: France against Europe.
- Palmer, Alan (1972). Metternich: Councillor of Europe (1997 reprint izd.). London: Orion. ISBN 978-1-85799-868-9.
- Siemann, Wolfram (2019). Metternich: Strategist and Visionary. Cambridge: Harvard University Press.
- Sked, Alan (1983). „Metternich”. History Today. 33 (6).
- Sked, Alan (2008). Metternich and Austria: An Evaluation. Basingstoke, England: Palgrave Macmillan.
- Walker, Mack, ed. Metternich's Europe: Selected Documents (1968) 352 pp. of primary sources in English translation.
- Pásztorová, Barbora (2022). Metternich, the German Question and the Pursuit of Peace (na jeziku: engleski). De Gruyter. ISBN 978-3-11-076903-6.
- Šedivý, Miroslav. Metternich, the Great Powers and the Eastern Question (Pilsen: University of West Bohemia Press, 2013) major scholarly study 1032pp
- Siemann, Wolfram. Metternich: Strategist and Visionary (Belknap Press of Harvard University Press, 2019). A major scholarly work presenting Metternich as a thwarted innovator in the national industrial policy.
Spoljašnje veze uredi
- Metternich on censorship
- Fürst von Metternich sparkling wine
- Reaction and Regeneration: Prince Klemens Von Metternich a National History Day-winning documentary on Metternich
- Castle Kynžvart (Königswart) in Western Bohemia - Metternich's residence with collections, now open to the public
- Metternich's Political Profession of Faith
