Почеци емпиријских испитивања когнитивних процеса

Емпиријска истраживања ума су започела и пре званичног настанка психологије као науке. На почетку 19. века, Јоханес Милер је открио закон специфичне енергије нерава. Херман фон Хелмхолц је установио брзину простирања нервног импулса, a Ернст Хајнрих Вебер је створио Веберов психофизички закон. Густав Фехнер је створио Фехнеров психофизички закон. Ниједан од ових научника није био психолог у данашњем смислу те речи, Милер и Вебер су били физиолози, Хелмхолц је дао значајне доприносе у области физиологије, а Фехнер је био физичар. Иако су њихова истраживања од фундаменталног значаја за психологију, тек ће оснивањем лабораторије у Лајпцигу, од стране Вилхелма Вунта, психологија започети са својом научном историјом.

Вилхелм Вунт, немачки психолог који се данас сматра "оцем психологије",

Издвајање психологије као засебне науке

Истраживања Милера, Хелмхолца, Вебера и Фехнера представљаују методолошку и емпиријску основз уз које ће се развити експериментална психологија.

Резултати истраживања Хелмхолца о брзини нервног импулса представљају прве налазе о ограничењима чулног апарата, што ће постати један од централних проблема савремене когнитивне психологије. Од посебног значаја су налази Вебера, који је установио да прираштај у интензитету дражи који доводи до прве једва приметне промене у сензацији стоји у константном односу с интензитетом претходне дражи. Фехнер је касније Веберове налазе уобличио у природни закон, познат под називом Вебер-Фехнеров закон или Фехнеров закон, по којем физички и психички континуум стоје у логаритамском односу. Биће то почетак психофизичке и систематских испитивања прагова чулне осетљивости.

Структуралистички и функционалистички приступ психичким функцијама

Вихлелм Вунт оснива прву експерименталну лабораторију у Лајпцигу 1879. године, која се данас узима као година издвајања психологије од филозофије. Први правац психологије био је структурализам и структуралисти су испитивали когнитивне процесе. Њихово становише је било да су сложени процеси свести састављени од елемената и њихов циљ је био да открију основне елементе и начине њиховог комбиновања. Као реакцију на структурализам и редукционизам. У непосредном искуству, сматра Вунт, долази до "стваралачке синтезе" елемената из које се генеришу сложени процеси свести. Структуралисти су испитивали когнитивне процесе путем самопосматрања, интроспекције, са строго контролисаним процедурама који доводи до нивоа научног метода. Овај метод се примењивао на "нижим" менталним процесима, попут сензације, перцепције и пажње. Такође, Вунт сматра језик кључем за разумевање начина на који функционише ум. Вунтова лабораторија у Лајпцигу је постала центар емпиријских истраживања везаних за проблеме свести, али и место где су се обучавали млади истраживачи.

Вилијам Џејмс је био представник функционалистичке психологије, која је настала као реакција на структурализам и која је била под великим утицајем рада Чарлса Дарвина, поготово његове теорије о еволуцији. Њихов циљ је био да открију адаптивни смисао менталних процеса и њихове функције. У Џејмсовој књизи из 1890. године, Принципи психологије, спомиње се по први пут подела меморија, на примарну, која садржи тренутни садржај свести и секундарну, која садржи трајно, похрањено искуство и знање о свету.

Херман фон Ебингхаус се данас сматра утемељивачем психологије памћења. Он је у току свог живота спровео неколико истраживања која се сматрају првим емпиријским истраживањима памћења и заборављања, а метод који је користио јесте памћење бесмислених слогова, који се и данас користи. По њему је названа кривуља заборављања, која представља количину запамћеног у функцији времена и која је и данас актуелна.

Бихејвиористичка револуција

Џон Вотсон, представник психолошког система бихејвиоризам.

Џон Вотсон, представник бихејвиоризма, објављује 1913. своју књигу Психологија како је види бихејвиориста, где је психологија објективна и природна наука. Он говори како је интроспекција субјективна и како не може бити метод психологије и како феномени старе психологије нису предмет истраживања бихејвиоралне психологије. Предмет је искључиво понашање, јер се једино оно може објективно посматрати и мерити, а свест и "менталистички" појмови се избацују из психологије. У бихејвиоризму је основни метод експеримент, а појмови су операционално (веома прецизно) дефинисани.

Бихејвиоризам се увек одликовао изузетном методолошком и концептуалном строгошћу. У експерименталним условима се понашање увек изазива контролисаном стимулацијом, а зависна варијабла је реакција на такву стимулацију. Основна схема раног, класичног бихејвиоризма јесте С-Р (веза између стимулуса и реакције). Едвард Толман мења основну С-Р схему у С-О-Р схему, где О представља органску варијаблу, односно унутрашње стање организма.

Увођење ове варијабле представља значајно одступање од ортодоксних ставова класичног бихејвиоризма, пошто органска варијабла тада није била доступна спољашњем посматрању. Почетком педесетих година, Чарлс Озгуд формулише тоерију медитације којом из бихејвиористичке перпсективе покушава да објасни настанак појмова, а средином педесетих година, Б. Ф. Скинер излаже бихејвиористички приступ језику. Током четрдесет година доминације у америчкој експерименталној психологији, бихејвиоризам је еволуирао од ригидног приступа који је драстично сузио опсег феномена које је могуће истраживати, до тачке у којој су предмет испитивања постали виши когнитивни процеси.

Литература

• Проф. др Добривоје Михаиловић (2010) ,,Психологија рада и организације”. 16-17