Ракита (Бабушница)

Ракита је насеље у Србији у општини Бабушница у Пиротском округу. Према попису из 2022. било је 160 становника. Ово насеље је имало свој рудник каменог угља који се затворио крајем шездесетих година.

Ракита
Ракита
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округПиротски
ОпштинаБабушница
Становништво
 — 2022.160
Географске карактеристике
Координате42° 54′ 31″ С; 22° 33′ 19″ И / 42.9085° С; 22.555333° И / 42.9085; 22.555333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина924 m
Ракита на карти Србије
Ракита
Ракита
Ракита на карти Србије
Остали подаци
Позивни број010
Регистарска ознакаPI

У Ракити је 1929. године снимљен и југословенски филм "Рударева срећа", један од најзначајнијих и ретких сачуваних филмова из тог периода.

Постанак села

уреди

Село је назив добило највероватније по шибљу раките односно од врсте врбе. Насеље је настало у близини ракита, где расту раките[1]. Мештани село називају Раћита или Рећита.

Најстарији запис о селу датира из 1444. године, тачније у пописном дефтеру нахије Знепоље. Тада се село помиње као део феудалног поседа тимара Војнака, сина Станислава. Пренет му је на коришћење после оца а поседује берат султана. Ракита је тада имала 10 домаћинстава у којима је живело 50 људи.

Село је спаљено од стране Турака након чега је премештена на селиште а одакле је због клизишта премештена на данашњу локацију, поред Црновршке и Вучиделске реке.

Рудник Јерма

уреди

Испитивање налазишта каменог угља у околини села Раките започета су 1922. године. Рудник "Јерма" отворило је 1924. године предузеће за истраживање и експлоатацију каменог угља „Нова Јерма“ - Ракита. Од 1926. године ово предузеће, чији је оснивач била Есконтна банка Београд, већинског власника Драгише Матејића, зове Акционарско друштво „Јерма“ са седиштем у селу Ракита.[2][3] Саграђена је 1926. године и пруга уског колосека ради искоришћавања каменог угља и зграда дирекције.[4] Рудник је био прекинуо рад 1938. због "финансијских и других тешкоћа".[5]

Демографија

уреди

1530. године се у попису Пиротског кадилука помиње насеље Ракита са 11 кућа у којима живе само два неожењена мушкарца а годишње задужење порезом је 997 акчи. Први српски попис после ослобођења од Турака из 1879. године је забележио да Ракита има 28 кућа и 319 становника.

У насељу Ракита живи 300 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,9 година (44,9 код мушкараца и 49,0 код жена). У насељу има 131 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено (попис 2002.), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 846
1953. 784
1961. 837
1971. 626
1981. 578
1991. 455 453
2002. 340 350
2011. 251
2022. 160


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља
Етнички састав према попису из 2002.[8]
Срби
  
153 45,0%
Бугари
  
84 24,70%
Хрвати
  
1 0,29%
Бошњаци
  
1 0,29%
непознато
  
1 0,29%
Етнички састав према попису из 2022.[9]
Срби
  
47 29,4%
Бугари
  
43 26,9%
непознато
  
67 41,9%

Галерија

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Јован Ћирић, Насеља горњег Понишавља и Лужнице, 1979
  2. ^ „Фонд рудника Јерма”. arhivpirot.rs. Приступљено 17. 9. 2020. 
  3. ^ Јерковић, Соња (2018). Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије 1918-1931. године, докторска дисертација. Београд. стр. 253. 
  4. ^ Митић, Горан (3. 12. 2018). „Rakita - selo o kome se ponovo puno priča i piše”. www.pirotskikraj.com. Приступљено 17. 9. 2020. 
  5. ^ "Политика", 5. март 1940
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  8. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  9. ^ „Ethnic composition, all places: 2022 census”. pop-stat.mashke.org. 

Литература

уреди
  • Тодоровић Н, Лужница, 2016
  • Јован Ћирић, Насеља Горњег Понишавља и Лужнице, Пиротски зборник бр. 8-9, 1979

Спољашње везе

уреди