Светислав Динуловић
Светислав Динуловић (Неготин, 7. август 1855 – Београд, 6. мај 1923) био је српски глумац, комичар, редитељ Народног позоришта у Београду.
Светислав Динуловић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 7. август 1855. |
Место рођења | Неготин, Кнежевина Србија |
Датум смрти | 6. мај 1923.67 год.) ( |
Место смрти | Земун, Краљевина СХС |
Занимање | редитељ и глумац |
Породица | |
Супружници | Марија Динуловић |
Деца | Иван Динуловић Радивоје Динуловић |
Биографија
уредиСветислав Динуловић рођен је 7. августа 1885. године у Неготину, у којем је завршио основну школу. Када је био на првој години гимназије у Неготину је гостовала путујућа позоришна трупа Стевана Вељића којој се, побегавши из куће и школе, прикључио и дванаестогодишњи Светислав 1867. године.[1] У овој позоришној трупи радио је све помоћне послове око кулиса и играо повремено споредне улоге. Прва три разреда завршио је у Гимназији у Шапцу док је Вељићева позоришна трупа боравила у том граду од 1868. до 1870. али школовање није завршио јер је прешао у путујућу позоришну дружину Фотија Жарка Иличића. Био је члан и путујућих позоришта Лазе Поповића до 1876. године, Ђорђа Пелеша од 1876. до 1878. и од 1880. до 1882. године, Драгољуба Милошевића са прекидима од 1900. до 1908. године, Милоша Милошевића у Босанској Дубици 1905. и Димитрија Гинића од 1898. до 1905.[2]
Каријера
уредиУ Народно позориште у Београд долази први пут 1881. где је најпре играо споредне, а потом и главне улоге, прославивши се као: Срета (Зла жена), Мита (Лажа и паралажа), Вуле Поповац (Подвала), Мића (Два цванцика), Максим (Ђидо), Фигаро (Севиљски берберин), а играо је главне улоге и у Молијеровим и другим делима и у оперетама.[3]
Режије
уредиСветислав Дануловић је од 1895. на платном списку режисера Народног позоришта у Београду. Режирао је дела:
- Сеоска школа, Рикардо Кастелвекио, 8. мај 1895.
- Габријела (Емил Ожије), 9. септембар 1895.
- Женски рај (Монтепан - Сарли и игра Виљема), 12. новембар 1895.
- Женски пријатељ (Ал.Дима - Син), 30. децембар 1895.
- Три једночинке, 7. фебруар 1896.
- Арентинчев син (Борније), 29. фебруар 1896.
- Крвава свадба (А. Линдер), 3. март 1896.
- Син дивљине (Фридрих Ханле), 14. март 1896.
- Деми Монд (Ал. Дима - Син), 18. април 1896.
- Доктор Окс (по Жил Верну), Госпођа са камелијама, 6. јануар 1897.
- Анђео поноћи (Баријер и Плувије), 22. мај 1897.
- Трибли (Жорж ди Милијер), 30. мај 1897.
- Туђинка (Ал. Дима - Син), 1. септембар 1898.
- Гроф Пракс (Х. Мелак), 14. новембар 1898.
- Микадо (Гилберт), 6. октобар 1898.
- Шлером пансион (Лауфе), 24. новембар 1898.
- Ђидо (и игра Максима), 10. јун 1901.
- Две сиротице (Енри и Кормон), 14. октобар 1901.
- Задужбина, Зидање Раванице (Шапчанин, игра Радета Неимара), Сеоски лола, Врачара (М.Мило), 14. октобар 1906.
- Париска сиротиња (Бризбар и Нис, игра Плантроза), Распикућа (игра Рејмонда), 23. децембар 1907.
Пензионисан је 1910. године али је и даље наставио да игра и режира у путујућим позориштима.
Породица
уредиСветислав Динуловић је био ожењен Маријом Динуловић, рођеном Томић из Меленаца (5. децембар 1857 - Београд, 1925). Имали су сина Ивана (1884 - 1952), оперског и оперетског певача у Народном позоришту у Београду. Марија и Светислав су посинили Рудолфа Бенедикта, чешког Јеврејина, кога су крстили као Радивоје Динуловић, глумца и редитеља. Преминуо је у Земуну, 6. маја 1923. године.[5]
Референце
уреди- ^ Јовић, Небојша (2003). „Светислав Динуловић (1855-1923), глумац и редитељ”. Баштиник. 6. (Историјски архив Неготин): 234.
- ^ Стојковић, Боривоје (1979). Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера). Београд: Музеј позоришне уметности. стр. 204.
- ^ Јовић, Небојша (2003). „Светислав Динуловић (1855-1923), глумац и редитељ”. Баштиник. 6. (Историјски архив Неготин): 235.
- ^ Јовић, Небојша (2003). „Светислав Динуловић (1855-1923), глумац и редитељ”. Баштиник. 6. (Историјски архив Неготин): 236.
- ^ Јовић, Небојша (2003). „Светислав Динуловић (1855-1923), глумац и редитељ”. Баштиник. 6. (Историјски архив Неготин): 237.